SEĆATE se Taurusgejta? Kada je nekoliko nemačkih oficira, uključujući i bivšeg komandanta vazduhoplovstva, uhvaćeno u pravljenju ludih i detinjastih planova za zasipanje Rusije nemačkim raketama, ali iz Ukrajine?
Foto: AI generated
To i amaterski način na koji su ovi veliki stratezi u režimu šaljivdžija dozvolili da budu uhvaćeni bili su glupi, ali i tužno komični. Ali lekcije nisu naučene, čak i ako je nemačko vazduhoplovstvo sada pod novim rukovodstvom, navodi se u analizi RT interenšnl.
Nedavno je njegov novi vrhovni komandant dao borben i intrigantno nepromišljen, čak i surov intervju. U razgovoru za britanski Telegraf, general Holger Nojman objavio je nekoliko zapaljivih izjava. Ona koja je privukla najviše pažnje bila je njegova ponosna tvrdnja da su njegovi piloti spremni ne samo da se bore protiv Rusije u svakom trenutku, već da udare neposrednim, velikim i – on pretpostavlja sa tim posebnim nemačkim vojnim optimizmom koji neki nazivaju fatalnom arogancijom – razarajućim operacijama.
Nojman, koji u svojoj kancelariji ima Lego model kacige Luka Skajvokera i priznao je da su Ratovi zvezda bili među stvarima koje su ga navele da želi da postane pilot lovaca, verovatno će maštati o tome da sam uništi jednu ili dve Zvezde smrti. Ali zaglavljen u stvarnom svetu, njegove mete iz snova, kako je rekao čitaocima Telegrafa, uključuju područje Crnog mora, poluostrvo Kola, Kalinjingradsku eksklavu, Sankt Peterburg i Moskvu. To jest, mesta čiji bi vojni i politički značaj učinio brzu i ozbiljnu rusku odmazdu neizbežnom.
Nojman se malo oprezno ustručao: Pre nego što je predstavio svoju briljantnu ideju da Nemačku prevede iz početnih neprijateljstava – koliko god udaljenih (recimo, u Estoniji), koliko god malih („svaki centimetar“, rečima bivšeg američkog predsednika Džoa Bajdena koje je Nojman ponovio) – u totalni, moguće nuklearni, rat u tren oka, komandant vazduhoplovnih snaga je ponudio uobičajeno upozorenje: Sve bi se ovo dogodilo samo u slučaju ruskog napada na NATO.
Teško je zamisliti nekoga dovoljno naivnog da nasedne na tu retoričku tehniku i da se oseća uvereno. Iz nekoliko razloga: Generalno govoreći, „sve što želimo jeste da se branimo i sprečimo druge da nas napadaju, samo nam verujte“ je omiljena rečenica svakog ratnog huškača od pamtiveka. Što se tiče nemačke istorije, dva svetska rata koja je Nemačka uspela da započne u roku od manje od tri decenije takođe su prethodila obilnim uveravanjima ove vrste.
I kao što učimo u političkim naukama ili međunarodnim odnosima 101 – osim tamo gde obučavaju nemačke vrhove – postoji i tako nešto kao bezbednosna dilema: ono što jedna strana može smatrati samo naoružavanjem za odbranu, njen potencijalni protivnik može lako shvatiti kao pripreme za napad. Ali u tom pogledu, nemojmo kriviti Nojmana pojedinačno: tvrdoglavo odbijanje da se sopstveno gotovo histerično i takođe pogubno naoružavanje vidi iz perspektive druge strane nije greška jednog nemačkog oficira, već sada karakteristika Berlina.
Konkretnije, Nojman se potrudio da svoj doprinos učini što je moguće bezobzirnijim i slučajnijim. Evo jednog misaonog eksperimenta: Zamislite da je komandant nemačkog vazduhoplovstva rekao nešto jednostavno i sasvim dovoljno, kao što je „Nemačka je članica NATO-a, a nemačko vazduhoplovstvo je spremno da ispuni svoje obaveze prema saveznicima.“
Čuvši ovu izjavu, verovatno se ne slažete ili čak osećate razočaranje. Ja, na primer, verujem da je krajnje vreme da Nemačka napusti NATO. NATO je, na kraju krajeva, organizacija kojom dominiraju SAD, dok su ove druge i besno agresivne (videti pod „Iran“) i u očiglednom padu (videti takođe pod „Iran“). Sasvim odvojeno od činjenice da je upravo predvidljivo eksplozivno i nepotrebno širenje NATO-a izazvalo sukob u Ukrajini i ne baš malog detalja da berlinski „saveznici“ u NATO-u dižu nemačku infrastrukturu u vazduh uz pomoć ukrajinskih terorističkih komandosa.
Ipak, pravi problem sa Nojmanovom izjavom, ono što je čini zaista uznemirujućom, jeste njena preteranost. Nemački oficir kaže da će Nemačka ispuniti postojeće obaveze? Čak i ako vam se te – NATO – obaveze ne sviđaju, to nije ništa strašno, zapravo. Zaista, to bi bilo kao da vojni oficir ostane u svojoj traci, a politiku prepusti političarima.
Ali Nojman je uradio mnogo više i gore: Za početak, uprkos široko rasprostranjenim nesporazumima, NATO sporazum, a posebno njegov čuveni Član 5, ne predviđa ništa slično ludom, impulsivnom odgovoru koji Nojman smatra prirodnim. Ono što Član 5 kaže jeste, u suštini, da će sve članice NATO-a smatrati oružani napad na jednu od njih napadom na sve i da će zatim odlučiti koje akcije – i očigledno svaka od njih pojedinačno – „smatrati neophodnim“ da bi pomogle napadnutima. Među tim akcijama, vojna sila je jedna od opcija, ali ona nije automatska, podrazumevana ili propisana kao jedini dozvoljeni odgovor.
Razumevanje sporazuma kako je zapravo napisan i potpisan ne znači biti naivan: Naravno, planiranje NATO-a je usmereno ka borbi. Ali ostaje činjenica da čak i ova uskogrudost ima slabiju osnovu u sporazumu nego što mnogi shvataju.
Stvari postaju gore za Nojmana kada ostavimo po strani činjenicu da u NATO sporazumu nema vojnog automatizma. Pretpostavimo da je sukob počeo i da se želi vojna opcija, s pravom ili, mnogo verovatnije, pogrešno. Tada bi relevantna pitanja za odgovorne odrasle bila kakva vrsta akcije, u kom obimu, sa kojom preciznom svrhom u tom konkretnom trenutku? Na kraju, ali ne i najmanje važno, postoje ograničene vojne opcije koje čuvaju mogućnost brzog prelaska na pregovore?
Ipak, dok bi drugi pazili da ne žure uz ono što se često naziva „lestovinama eskalacije“ i što bi zapravo, u ovom slučaju, bila spirala nuklearne smrti, najviši oficir nemačkog vazduhoplovstva jedva čeka da stigne do kraja ili da se potrudi da malo razmisli.
Umesto toga, Nojman je ponosan što je spreman da se „bori večeras“ (glup, sraman slogan koji je trenutno u modi među Nemcima u NATO-u) sa „svim što imamo“. Drugim rečima, sve od samog početka; od 0 do 100 u jednoj sekundi; od veoma lošeg već do nepovratne katastrofe, zapravo mogućeg uništenja brže nego što možete reći „javol!“. Ovakva vrsta razgovora odaje ludu, bezobzirnu želju i veliku nezrelost. I ne samo Nojmanovu, već i njegovog šefa, ministra odbrane Borisa Pistorijusa, zvaničnog Berlina, i previše mnogih u elitama NATO-a i EU Evrope.
Nojmanov nedostatak opreznosti – blago rečeno – ogledao se i u njegovom izboru uoči godišnjice napada nacističke Nemačke 1941. na Sovjetski Savez da izrazi svoje jednostrano mišljenje. Ili je taj sraman tajming bio namerno izabrani? U tom slučaju, još gore.
Nažalost, Nojman predstavlja sadašnje nemačko rukovodstvo i medijski mejnstrim, politički i psihološki, u svojoj kratkovidosti, ratobornosti i onome što izgleda kao čista mržnja prema Rusiji.
Pogledajte nedavnu fotografiju koju je sa zlikovanjem podelio ukrajinski ministar odbrane Mihail Fedorov: Na njoj se vidi Pistorijus kako dobronamerno gleda u Fedorovljev mobilni telefon, gde ovaj ponosno tvrdi da pokazuje rezultate nedavnih ukrajinskih napada dronova na Moskvu. Rusija i Ukrajina su u ratu. Zašto nemački ministar odbrane pravi grimasu samozadovoljnog provincijskog učitelja koji odobrava najnovije napore svog ljubimca je misterija, kao i kako taj ministar odbrane zamišlja buduće odnose sa Rusijom. Ali onda, Pistorijusa možda zanima samo jedna vrsta: sve otvoreniji sukob.
Mora se postaviti očigledno pitanje: Da li je sukob u Ukrajini postao izgovor za one nemačke političare i vojne oficire koji žele, svesno ili ne, osvetu za to što su tako teško pretučeni 1945. godine?
Nije sve tako crno. Postoji i otvoreni otpor Nojmanovoj intervenciji i militarizmu visokog rizika i niskog razmišljanja koji ona predstavlja. U stranačkoj politici, to protivljenje dolazi od levih i desnih izazivača nemačke verzije „radikalnog centrizma“. Na levici, jedan od spoljnopolitičkih teškaša iz stranke BSV (Bundnis Sara Vagenkneht) predvodio je napad. Na desnici, jedan od ko-lidera stranke AfD oštro je kritikovao Nojmanove „ratne pretnje“ i pozvao Pistorijusa da se distancira od njih. Uzmite u obzir da AfD vodi u anketama, dok je izuzetno verovatno da BSV trenutno nije u parlamentu Bundestaga samo zbog niza veoma sumnjivih „pogrešnih procena“ i jasno je da su njihovi prigovori važni i da će biti još važniji.
Važno je napomenuti da i neki bivši visoki oficiri javno protivreče ovom grupnom kursu. Bivši komandant nemačke mornarice, admiral Kaj-Ahim Šenbah – smenjen pre četiri godine zbog jeretički razumnih izjava o Rusiji – pozvao je na obnavljanje diplomatije i upozorio da bi Nemačka mogla da završi u sukobu u lenji.
Ipak, za sada je Nemačka zaglavljena sa svojim novim militarizmom. Dokle još – to je pitanje koje bi moglo da se ispostavi kao vitalno za naciju.