Dok se na prostoru Kosova i Metohije vodi neprestana borba za očuvanje srpskih svetinja, javnost se suočava sa novim, nimalo bezazlenim izazovom. Pojava Albanca Nikole Džufke, koji se lažno predstavlja kao poglavar takozvane Pravoslavne crkve Kosova, pokrenula je ključna pitanja: Da li je reč o marginalnom incidentu ili o opasnom delu šire politike stvaranja novog verskog i nacionalnog identiteta?
Ko je Nikola Džufka i ko stoji iza samozvane crkve?
Pitanje delovanja lažnog sveštenika Nikole Džufke otvara ozbiljnu raspravu o tome gde prestaje verska sloboda, a gde počinje politički projekat čiji je cilj brisanje istorijskog narativa i identiteta srpskog naroda.
Ministar Demo Beriša podseća da je Džufka rođen u Elbasanu i detaljno objašnjava pozadinu njegovog delovanja na Kosmetu:
“Gospodina Đufku je imenovala rumunska nepriznata crkva. Da bi građani jednostavnije shvatili, to je paralelna crkva, jer je zvanična Albanska pravoslavna crkva vezana za Grčku pravoslavnu crkvu. On je prvo pokušao u manastiru Visoki Dečani, gde ga je prepoznao otac Sava Janjić sa sveštenstvom i izbacio ga. Nakon toga je našao napuštenu crkvu kod Podujeva i tu proglasio svoje sedište, a pokušao je da zauzme i nezavršenu crkvu Svetog Spasa u Prištini.”
NOVE KONTROVERZE NA KiM-U: Takozvana “Pravoslavna crkva Kosova” – Versko pitanje ili politički projekat?
Izvor: Kurir televizija
Beriša naglašava da iza svega stoji direktna podrška vlasti u Prištini:
“Pravno su ga proglasili na Kosovu da može da radi to što radi, što je potpuno nonsens. Vlada na čijem je čelu Albin Kurti i politički vrh Kosova su ga priznali. Ovo je politički završetak progona Srba sa Kosova i zadnji stub opstanka Srba na Kosovu – a to je Srpska pravoslavna crkva. Đufka nije nikakvo svešteno lice, već čovek koji je dobio prostor i postao ikona. Trenutno Kosovo i Metohiju čuvaju samo naše svetinje, monasi i monahinje. Pokušaj stvaranja ove takozvane crkve je karika koja nedostaje da bi se pod taj organ stavilo načelstvo nad svim hramovima i krenulo sa pražnjenjem i čišćenjem naših manastira. Pokretanje postupka da se patrijarhu Porfiriju zabrani dolazak u Pećku patrijaršiju pokazuje da na svaki način pokušavaju ovo da završe.”
Politička matrica i prećutkivanje istorije
Političar Miljan Damjanović ističe da je matrica po kojoj se deluje već viđena na drugim prostorima, ali da je ključno shvatiti suštinu problema:
“Ključna stvar je okupirana teritorija i to treba uvek da bude zaključak. Kosovo i Metohiju ne kontrolišu Albanci, nego smo okupirani od strane najvećih svetskih sila, i kada dođe vreme za dogovor sa njima, rešiće se i to pitanje. Ovo što se radi sa takozvanom Kosovskom pravoslavnom crkvom je potpuno ista matrica kao i sa Crnogorskom pravoslavnom crkvom, a ta matrica je prošla i u Albaniji.”
NOVI IZAZOVI ZA SPC: Ko želi da preuzme srpsko duhovno nasleđe na Kosovu i Metohiji?
Izvor: Kurir televizija
Damjanović smatra da srpska politika decenijama zauzima isključivo defanzivan stav:
“Umesto da imamo odbrambeni stav, naše Ministarstvo spoljnih poslova je moralo da u međunarodnim krugovima pokreće pitanje položaja Srba na teritoriji današnje Albanije. U Albaniji je došlo do zaborava – danas 99% omladine nije čulo za Jovana Vladimira, vladara Duklje, čije su mošti bile u Elbasanu. U Tirani ima samo jedan monah u crkvi koja se raspada. U trenutku kada hoće da nam otimaju Kosovo i Metohiju, mi bismo morali da otvorimo pitanje Srba u Albaniji i to uvežemo sa Kosovom i Metohijom. Naravno da je sve ovo politika.”
Istorijski kontekst i albanski blok
Istoričar Nebojša Damjanović podseća na specifičnosti verske i demografske strukture na ovim prostorima, izražavajući iznenađenje pokušajima da se pravoslavlje zloupotrebi na ovaj način:
“Iznenađen sam odsustvom pravoslavnog određenja kod kosovsko-metohijskih Albanaca. Tamo je bilo nešto malo katolika, a uglavnom su to bili ljudi islamske veroispovesti. Pravoslavni Albanci se nalaze na jugu Albanije, u lepim gradovima koji liče na Ohrid, odakle je i Enver Hodža. Još u 18. veku je Dositej Obradović sa oduševljenjem govorio o tim južnim Albancima pravoslavcima i učio njihov jezik.”
Kada je reč o geopolitičkoj slici, istoričar skreće pažnju na širinu albanskog projekta:
“Jasno je da je reč o trodelnom albanskom bloku: kosovsko-albanska država, Albanija u užem smislu i ‘Ilirida’ – trećina Makedonije od Tetova do Struge. To su tri dela koja su de facto jedan deo. Nažalost, na Kosovu se ide sa tezom o prekrajanju istorije, što teorijski može da se pokušava, ali je reč o okupiranoj teritoriji i entitetu koji nikada ranije nije postojao.”
Teološki ugao: Posledice mogu biti katastrofalne
Teolog Aleksandar Nikolić upozorava na opasne namere koje stoje iza proglasenja Džufke i dugoročne posledice koje bi to moglo ostaviti po status SPC:
“Nije reč o njegovom pravu na slobodu veroispovesti, već o tome što on sebe smatra ‘arhiepiskopom’ autokefalne kosovske crkve. To je začetak autonomne crkve sa krajnjim ciljem preuzimanja kontrole nad svim pravoslavnim hrišćanskim objektima na Kosmetu. Kada bi to zaživelo, oni bi dobili ‘legitimno’ pravo da dovedu svoje kvazi-monahe i preuzmu sve žive manastire – od Draganca do Visokih Dečana.”
Nikolić objašnjava da međunarodni trendovi dodatno usložnjavaju situaciju:
“Živimo u vremenu kada je popularno priznavati autokefalnost novim crkvama i takve ideje, nažalost, nalaze na podršku dela međunarodne zajednice. Posledice takve odluke za nas bi bile katastrofalne – to znači trajni gubitak nadležnosti nad srpskim manastirima i kompletno rebrendiranje na međunarodnom nivou. Sutra bi oni mogli da organizuju naučne simpozijume, štampaju enciklopedije, snimaju dokumentarce za History ili Netflix i plasiraju svoju verziju istorije.”
Kada je reč o kanonskim pravilima i ponašanju kosovskih vlasti, Nikolić zaključuje:
“U praksi, ako niste pripadnik te crkve, nemate pravo da bez pismenog blagoslova bogoslužite, niti da koristite tuđi hram. Međutim, kosovske vlasti i policija Džufki daju potpunu slobodu da se kreće i provocira, jer im je u ovom trenutku institutionalno potreban neko ko će voditi tu priču.”
Kurir.rs
