Више од три деценије касније, различита тумачења догађаја из августа 1995. године и даље обликују колективна сећања два народа, док „Олуја“ остаје једно од најосетљивијих питања у односима Београда и Загреба.
Историчар Милан Гулић, гостујући у Јутарњем програму РТС-а, рекао је да је избор Мркоњић Града за место комеморације био вишеструко важан и симболичан, као и сведочење Невенке Добрић из околине Сиска, чији је двадесетогодишњи син убијен у избегличкој колони.
“Мркоњић Град је тешко пострадали град у Републици Српској и директно је повезан са страдањем Срба у „Олуји“, која је била увод у операције ширег обима хрватске војске и Армије БиХ на простору Српске – у операцији ‘Маестрал’ у септембру и ‘Јужни потез’ у октобру, када је Мркоњић Град заузет”, подсетио је Гулић.
Истакао је да је Мркоњић Град враћен Дејтонским споразумом, након чега је пронађена масовна гробница са 181 телом цивила и убијених ратних заробљеника, због чега је постао симбол страдања српског народа и у одбрамбено-отаџбинском рату у БиХ.
“Имали смо поруку избором места за комеморацију, али и избором Невенке Добрић да исприча своје емотивно сведочанство, што је тешко човек може хладнокрвно да послуша и дистанцирано да погледа. Страдање деце је најтеже када је у питању проучавање ратова. Ми, историчари, не можемо да останемо равнодушни, то оставља дубоке трагове”, навео је Гулић.
Памћење као обавеза и скромна окупљања Крајишника
Према његовим речима, памћење је обавеза јер се народ сећањем повезује – кроз велике личности, славне догађаје, али и трагедије.
“Да ли је Холокауст нешто од чега јеврејски народ бежи? Не, он га се сећа и придаје му велики значај, као што би и требало. Тако и српски народ не сме да бежи од трагичних епизода и оружаних сукоба у својој историји, нарочито у модерној”, рекао је Гулић.
Додао је да је сећање на жртве “Олује” једно од најважнијих када је реч о српским жртвама у ратовима деведесетих година, али и подсетио да се сећање након слома западног дела Републике Српске Крајине и завршетка рата у Хрватској дуго чувало унутар крајишке заједнице.
“Окупљања су деловала више као скупови првих хришћана, сакривени далеко од очију јавности. Ствари почињу да се мењају тек од десете годишњице, 2005. године, када су највиши државни функционери долазили да комеморишу српске жртве у цркви Светог Марка – тадашњи председник Борис Тадић и премијер Војислав Коштуница”, навео је Гулић.
Оценио је да је то био симболичан гест да Србија није у потпуности заборавила шта су Крајишници преживели. Додао је да је од 20. годишњице комеморација жртава “Олује” подигнута на државни ниво, наглашавајући да су трауме породица пострадалих и даље велике.
Једнострани приступ међународног фактора
Говорећи о обележавању у Хрватској, историчар Гулић је рекао да две земље на тај датум гледају потпуно различито.
“Наћи заједничку тачку у којој ће Хрватска и Србија исто гледати на ‘Олују’ заиста је бесмислено и на то сам навикнут. Проблем је у једностраном приступу међународног фактора рату док је трајао, али и након рата, па је изостала судска одговорност за злочине над Србима почињене у Хрватској”, рекао је Гулић.
Коментаришући одлуку званичника Црне Горе да присуствују обележавању у Книну, али не и у Мркоњић Граду, Гулић је рекао да га то не изненађује.
“Црна Гора чврсто држи курс који су задали Мило Ђукановић и Ранко Кривокапић. Црној Гори је место у Мркоњић Граду, а не у Книну, јер има дубоке ране, поготово због страдања у логору Лора у Сплиту. То је доливање соли на рану”, закључио је историчар Милан Гулић.