OD “ZA DOM SPREMNI” DO “UBIJ SRBINA”: Decenijama se sistematski seje mržnja prema Srbima

DOK iz regiona stižu lekcije Srbima zbog Ratka Mladića, „Ubij Srbina“ godinama odjekuje tribinama, „Za dom spremni“ pred desetinama hiljada ljudi u Vukovaru, a najstrašniji dokaz da se mržnja prenosi na nove generacije stigao je sa dečjeg fudbalskog terena.

Dok se u Zagrebu, Sarajevu i Prištini ovih dana utrkuju ko će glasnije da likuje zbog smrti generala Ratka Mladića i Srbima objasni šta smeju da misle o čoveku kojeg veliki deo srpskog naroda smatra svojim ratnim komandantom, iz zaborava iskače jedna mnogo neprijatnija hronologija. „Ubij Srbina“ godinama odjekuje sportskim tribinama širom regiona, hrvatski i albanski ekstremisti uspevali su da se oko tog pokliča ujedine čak i kada Srbija nije igrala, dok se u Hrvatskoj pred desetinama hiljada ljudi „Za dom spremni“ uporno pere i prodaje kao patriotizam. A onda je mržnja stigla tamo gde je najstrašnije – među decu.

Snimak sa međunarodnog dečjeg fudbalskog turnira na Ilidži zato izgleda još jezivije. Deca iz jednog splitskog kluba, zagrljena pored terena, skaču i pevaju „Ubij Srbina“, dok se sa strane čuje zaprepašćeni muški glas:

– Ko ti je rekao da to pevaš?!

Ekipa je potom izbačena sa turnira, a trener se izvinio, ali pitanje je ostalo: ko im je rekao?

Nisu ta deca ratovala sa Srbima. Nisu gledala raspad Jugoslavije. Nisu učestvovala ni u jednom događaju iz devedesetih kojim odrasli već tri decenije hrane sopstvene nacionalne obračune. Rođena su mnogo kasnije. „Ubij Srbina“ nisu mogla da zapamte iz rata, morala su da ga nauče u miru. I upravo je u tome sva strahota ovog snimka. Jer pre nego što je „Ubij Srbina“ završilo u ustima dece, decenijama je bilo u ustima odraslih.

„Ubij Srbina“ od Skadra do Hamburga: Srbije nema na terenu, ali je Srbin zajednička meta

U Skadru su 2016. igrali Hrvatska i tzv. Kosovo. Srbije nije bilo ni na terenu ni na tribinama kao protivničke reprezentacije, ali su hrvatski i kosovski navijači ipak pronašli zajedničkog neprijatelja. Jedna tribina vikala je „Ubij“, druga odgovarala „Srbina“, da bi potom zajedno skandirali isti poklič.

FIFA je zbog ponašanja navijača kaznila Hrvatski fudbalski savez sa 50.000 švajcarskih franaka, a savez tzv. Kosova sa 30.000.

Osam godina kasnije, na Evropskom prvenstvu u Hamburgu, Hrvatska je igrala protiv Albanije. Ponovo Srbije nigde. I ponovo se sa tribina čulo: „Ubi, ubi Srbina!“ Ovoga puta iz dela hrvatskog i albanskog navijačkog korpusa.

To je možda i najogoljenija slika čitave priče: Hrvatska igra sa tzv. Kosovom – Srbi su tema. Hrvatska igra sa Albanijom – Srbi su ponovo tema. Nema srpske reprezentacije, nema sportskog rivalstva sa Srbijom, nema čak ni izgovora da je neko odgovarao na provokaciju srpskih navijača, ali ima „Ubij Srbina“.

I posle svega bi neko da objasni da je reč o slučajnosti, ekscesu, folkloru tribina i nekoliko usijanih glava. Koliko puta nešto mora da se ponovi da bi prestalo da bude incident?

U Elbasanu, na utakmici Egnatije i Borca iz Banjaluke, otišlo se još dalje. Pored „Ubij Srbina“, sa tribina se čulo i: „Ubij, zakolji da Srbin ne postoji.“ Meč je zbog skandiranja privremeno prekinut.

I tako iz godine u godinu. Druga država, drugi stadion, druga utakmica – ali Srbin završava u istom refrenu. I posle svega toga poklič je stigao i do dece.

Od Tompsonovog „Za dom“ do dečjeg „Ubij Srbina“: Mržnja se ne rađa, ona se uči

Ako neko i dalje traži odgovor na pitanje kako se antisrpska mržnja prenosi na generacije koje rat nisu ni zapamtile, dovoljno je da pogleda šta im se već godinama servira kao patriotizam, domoljublje i ljubav prema Hrvatskoj.

Najnoviji primer stigao je iz Vukovara, grada u kojem i danas živi značajna srpska zajednica, a koji je pre samo nekoliko dana pretvoren u kulisu za koncert Marka Perkovića Tompsona pred više od 100.000 ljudi.

Snimci i fotografije sa koncerta pokazuju zastave HOS-a sa natpisom „Za dom spremni“, kao i gestove posetilaca koji asociraju na fašističku ikonografiju. A onda je Tompson pred masom izveo i „Bojnu Čavoglave“.

– Za dom! – uzviknuo je sa bine.

– Spremni! – odgovorile su hiljade ljudi.

Ovde više nema zgodnog izgovora o šačici huligana, anonimnoj grupi ekstremista na kraju tribine ili pojedincima koji su „zloupotrebili događaj“. Tompson je na bini, desetine, stotine hiljada ljudi su ispred njega, a ustaški pozdrav odjekuje Vukovarom.

I nije ostalo samo na publici. Tokom koncerta dronovima su na nebu prikazivani motivi povezani sa ratom devedesetih, uključujući simboliku HOS-a i natpis „Za dom spremni“. Dakle, ta simbolika nije slučajno zalutala na koncert niti ju je krišom uneo neko iz mase. Bila je deo režiranog „spektakla“, kojim se ratna ikonografija pred ogromnim brojem ljudi ponovo pretvara u nešto poželjno, uzbudljivo i patriotsko.

A onda se Vukovarom zaorila i „Bojna Čavoglave“, sa direktnom pretnjom Srbima i Srbiji:

„Čujte srpski dobrovoljci, bando četnici, stići će vas naša ruka i u Srbiji!“

I posle svega toga godinama traje gotovo nadrealan pokušaj da se objasni kako Tompson, „Za dom spremni“, HOS simbolika, ratni pokliči i otvorene pretnje Srbima nemaju veze sa rehabilitacijom ustaškog nasleđa, već da je sve to izraz patriotizma i ljubavi prema Hrvatskoj.

Upravo je na to posle koncerta u Vukovaru upozorio predsednik Dokumentaciono-informacionog centra „Veritas“ Savo Štrbac. Prema njegovim rečima, kada mlađe od 30 godina pitate za ustaška obeležja, reći će vam da njima izražavaju ljubav prema Hrvatskoj, dok odgovornost za indoktrinaciju mladih vidi u porukama koje godinama dolaze iz crkve, medija, sa ulice i iz porodice.

Nema tu više misterije kako se od Tompsonove bine stiže do dečjeg sportskog terena. Ako dete pred sobom ima stotine hiljada odraslih koji na „Za dom“ odgovaraju „spremni“, ako mu se HOS simbolika predstavlja kao ljubav prema domovini, a „Ubij Srbina“ godinama sluša sa tribina kao još jedan „navijački incident“, odrasli su mu već objasnili šta je dozvoljeno.

U tome se i ogleda duboki problem hrvatskog društva koje ustaško nasleđe i dalje relativizuje i novim generacijama prodaje kao patriotizam, dok istovremeno iz države članice Evropske unije drugima stižu lekcije o evropskim vrednostima.

A samo dva dana ranije umro je Ratko Mladić.

Nekadašnji komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske preminuo je u Hagu, gde je služio doživotnu kaznu (preciznije je reći gde je ubijen) izrečenu za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Njegova smrt ponovo je otvorila sve stare rovove u regionu: za jedne, među kojima ima i onih čiji pripadnici za daleko gore zločine nikada nisu osuđeni, već se, naprotiv, slave kao heroji, ostao je pravosnažno osuđeni ratni zločinac, dok ga Srbi, oni koji su prošli svu golgotu rata, stradali od hrvatske i bošnjačke ruke, proterivani sa vekovnih ognjišta, masakrirani, silovani i živi spaljivani, pamte i slave kao heroja koji im je sačuvao glave na ramenima. Ratnog komandanta koji je branio i odbranio Republiku Srpsku.

I gotovo istog trenutka pojavile su se dežurne moralne sudije, spremne da Srbima još jednom odrede šta smeju da osećaju, koga smeju da žale, kako smeju da isprate Ratka Mladića i gde prestaje njihovo pravo na sopstveno viđenje istorije. Oni koji svoje osuđene i neosuđene ratne komandante veličaju, njihove slike nose na skupovima, po njima nazivaju ulice i dočekuju ih kao heroje, sada bi Srbima da propišu čak i koliko tuge smeju da pokažu.

I sve to dok iz neposrednog susedstva još odzvanja „Za dom spremni“ i dok se kroz pesmu poručuje da će ih „stići naša ruka i u Srbiji“. Dok je „Ubij Srbina“ toliko puta odjeknulo sa tribina širom regiona da su ga na kraju naučila i deca.

Upravo zato snimak iz Sarajeva nije priča o nekoliko klinaca koji su napravili skandal na fudbalskom turniru. To je račun koji je stigao odraslima koji su godinama mržnju prema Srbima pretvarali u navijanje, pesmu, patriotizam i prihvatljiv folklor, a onda se uplašili kada su sopstveni poklič čuli iz dečjih usta.

– Ko ti je rekao da to pevaš?! – čuje se glas na snimku.

Pitanje je pravo, samo je upućeno na pogrešnu adresu. Nije dete izmislilo „Ubij Srbina“, nije dete „Za dom spremni“ pralo od ustaškog nasleđa niti je ono punilo stadione na kojima se pozivalo na ubijanje Srba.

Sve su to uradili odrasli. Deca su samo slušala.

Zato bi oni koji danas likuju nad smrću Ratka Mladića i Srbima dele lekcije iz istorije, morala i suočavanja sa prošlošću najpre mogli da odgovore na pitanje koje se čuje na tom snimku:

Ko ti je rekao da to pevaš?

(24sedam)