PRVU optužnicu protiv Ratka Mladića Haški tribunal podigao je 25. jula 1995 godine optuživši ga za genocid i ratne zločine nad Muslimanima i Hrvatima u pojedinim gradovima BiH i u Sarajevu.
Foto: Tanjug/AP/Jerry Lampen
Nekoliko meseci kasnije 16. novembra ona je proširena novom optužbom i to za genocid u Srebrenici, a nalozi za hapšenje srpskog generala poslati su vlastima u Sarajevu, Beogradu i na Palama.
Gađajući simboliku Tribunal 11. jula 1996. godine izdaje međunarodni nalog za hapšenje Mladića, a optužnicu ponovo menjaju i proširuju 2002. godine.
Srpski general nije bio dostupan policiji godinama, a Vlada Srbije je 2007. godine ponudila milion evra nagrade za informacije koje bi pomogle da Mladić bude uhapšen ili da se locira gde je. Krajem 2010. ta cifra je podignuta na 10 miliona evra.
Nekoliko meseci kasnije 26. maja 2011. godine Mladić je uhapšen u kući svog bliskog rođaka Branislava Mladića u selu Lazarevo kod Zrenjanina. Bio je u teško bolestan, jer je preživeo moždani udar, a nije mogao da se leči u bolnici, ali je i takav izručen u Hag 31. maja.
Prema svedočenju komšije Nenada Jocovića iz Lazareva, koji je zajedno sa Mladićevim rođakom Branom posadio baštu, pa je tog jutra pre pola šest poranio da zalije paprike i tako nenadano postao svedok generalovog hapšenja, policija je ušla u Mladićevu kuću. Njega su pozvali da bude svedok pretresa.
Jedan policajac je ušao i u sobi video čoveka kojeg je pitao: – Ko ste vi?
– Ja sam onaj kojeg tražite – odgovorio mu je jasno Mladić.
Na stolu su bila dva pištolja, a general je iz novčanika izvadio ličnu kartu, koja je odavno istekla i pružio je. Mirno je razgovarao sa policajcima. Selom je kao grom odjeknula vest da u Lazarevu hapse Mladića, pa su se meštani počeli okupljati pred kućom.
Plašeći se mogućih nereda, general je vrlo brzo prebačen u pritvor u Beograd.
Vest da je Mladić uhapšen pobedonosno je javnosti saopštio tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić.
– U ime Republike Srbije obaveštavam vas da je danas tokom jutarnjih sati uhapšen Ratko Mladić u akciji koju su izvele koordinisano Bezbedonosno informativna agencija i Služba za otkrivanje ratnih zločina. Pokazali smo da želimo u Evropu i da želimo da podignemo svoj kredibilitet u međunarodnoj javnosti. Otvorena je nova stranica istorije, koja podrazumeva izgradnju novih odnosa jugoistočne Evrope – rekao je.
U tom trenutku hapšenje generala Mladića postavljano je Srbiji kao uslov za prijem u Evropsku uniju i neki bolji standard i život grđana, što se pokazalo kao velika šarena laža.
Njegovi advokati su nam kasnije ispričali da se general Mladić dugo “jeo” zbog toga što je na neki način srpski narod predstavljan kao talac njegovog skrivanja i što država zbog toga ne može ekonomski da napreduje.
Takva kampanja koju je forsirala tadašnja vlast dugo ga je proganjala i u sheveningenskom pritvoru, ali kako je vreme prolazilo sve se pokazalo kao velika laž i manipulacija zapadne međunarodne zajednice.
Dan posle njegovog hapšenja imenovane su sudije koje će mu suditi Alfons Ori, Bakone Maloto i Kristof Fluge i pred njima se Mladić pojavio 3. juna, izuzetno teško govoreći zbog moždanog udara.
Optužnica mu je posle hapšenja tri puta menjana, da bi u decembru 2011. godine dobila svoju konačnu verziju.
Suđenje generalu u Haškom tribunalu počelo je 16. maja 2012. godine i trajalo je do 15. decembra 2016. godine.
Ukupno se sudilo 530 radnih dana. U početku je suđenje bilo svakodnevno, da bi se odbrana jedva izborila da to bude četiri dana nedeljno, jer general Mladić zbog bolesti ne može da izdrži toliki napor, niti da prati šta se dešava.
Često je znao da se u sudnici zbog umora porpuno isključi iz postupka i uopšte ne sluša o čemu se priča.
Tokom procesa ukupno je saslušano 377 svedoka tužilaštva i odbrane i u dokaze uvršteno skoro 10.000 dokumenata. Ono što je ostalo upečatljivo je da je sudsko veće potpuno ignorisalo sva svedočenja i materijalne dokaze koji su išli u prilog generalu Mladiću. Jednostavno ti dokazi i argumenti tretirani su kao da nikada nisu ni predočeni u sudnici, kao da ne postoje i kao da nisu osvetlili i drugu stranu događaja u ratu kojima se optužnica bavila.
Sudsko tročlano veće pravilo se da ne vidi istinu, jer je njihov cilj bio da kroz sudsku odluku zakucaju jednostranu i sa zapada izmanipulisanu priču o ratu u BiH i zločinima, koji su se desili, a za koje su isključivo odgovornost morali da snose Srbi.
Njima je jedini zadatak bio da Mladića kao komadanta proglase krivim i osude na doživotnu robiju.
To su i učinili na izricanju prvostepene presude 22. novembra 2017. godine, kada su ga osudili za genocid u Srebrenici, zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja, koje su prema presudi počinile srpske snage u BiH od 1992. do 1995. godine.
Mladić je osuđen za genocid i progon, istrebljivanje, ubistva i nečovečno prisilno premeštanje sa područja Srebrenice 1995. godine, za progon, istrebljenje, ubistva, deportaciju i nečovečno prisilno premeštanje širom BiH, za ubistva, terorisanje i protivpravne napade na civile u Sarajevu i na karaju za uzimanje pripadnika UN za taoce.
Osudili su ga i da je bio učesnik u četiri udružena zločinačka poduhvata – u sveobuhvatnom, zatim za Sarajevo, Srebrenicu i taoce.
Oslobođen je samo za jednu od 11 tačaka optužnice i to za genocid u šest opština tokom 1992. godine. Navedeno je da razmere zločina i broj stradalih Muslimana u Ključu, Kotor Varoši, Sanskom mostu, Prijedoru, Vlasenici i Foči nisu toliki da bi se moglo smatrati genocidom.
General Mladić je posle vrlo energično komentarisao da ga je “lažni sud, koji ne priznaje, osudio na doživotni zatvor na pravdi Bog, samo zato što je svoj narod i državu branio od NATO-a i njihovih satrapa, koji su je na kraju i rasturili.
– Ja za zapadni zakon i sud ne hajem – kazao je Mladić.
Njegov sin Darko Mladić ukazivao je da je presuda rezultat ratne propagande, da nije zasnovana na činjenicama i da joj je cilj da onemogući budući miran život u regionu.
Na prvostepenu presudu na 2.000 stranica general Mladić i njegovi branioci su se žalili 2018. godine. Žalba je napisana na 280 stranica, na koliko je sud ograničio odbranu i njom je zatraženo da se prvostepena presuda odbaci ili da mu se sudi ponovo.
Kako nam je tada rekao Mladićev branilac Dragan Ivetić, žalili su se na sve:
– Sudije iz Pretresnog veća su pravile ogromne greške, nisu gledali sve dokaze, a neke su sagledavali izvan konteksta. Gde god su imali dva tumačenja nekog dokaza, uzimali su ono koje je na štetu optuženog. U toj presudi je mnogo netačnosti i površnih zaključaka, kao i proceduralnih grešaka na štetu Mladića.
Tadašnji predsednik Mehanizma za krivične sudove u Hagu, koji je bio drugostepeni sud, Teodor Meron imenovao je Žalbeno veće, koje će suditi i u njega postavio sudije koje su Mladića već osudile u drugim predmetima vođenim protiv Srba, među kojima i sebe.
Branioci su tad zatražili njegovo izuzeće, kao i izuzeće sudija Karmela Ađijusa i Li Daćuna, zbog pristrasnosti, jer se ne može očekivati da će oni objektivno suditi i pogaziti svoje presude izrečene u procesima drugim visokim srpskim oficirima, koji su bili podređeni Mladiću i u kojima su jasno naveli da je Mladić kriv, donoseći zaključke o njegovoj ulozi i odgovornosti.
To su učinili u presudama Vujadinu Popoviću, Ljubiši Beari, Zdravku Tolimiru, Radislavu Krstiću, Vidoju Blagojeviću. Sudija Klod Antoneti je prihvatio ovaj predlog i postavio troje sudija, koji ranije nisu imali dodira sa predmetima u kojima je pominjan srpski vojni komadant. Međutim, dvoje od njih su preminuli, pa su Meron, a posle i Ađijus umesto njih imenovali druge podobne sudije. Ostala je samo predsedavajuća Priska Nijambe.
I usmeno iznošenje žalbi na prvostepenu presudu pratili su problemi po generala, jer je u svetu zavladala epidemija korone 2020, a iznošenje je bilo zakazano za kraj avgusta te godine.
Zbog pravila o izolaciji braniocima nije dozvoljeno da posete generala i da zajedno spremaju žalbu. Mogli su to da urade samo telefonom, što i nije baš najbolje funkcionisalo.
I na tom koraku je Mladić namerno opstruisan, iako je branilac Dan Ivetić predlagao da uđe sa urađenim PSR testom i u medicinskom skafanderu. Nije mu dozvoljeno, a onda je i žalbeni postupak vođen preko video konferencije, čime je optuženom bilo uskraćeno pravo neposrednosti.
Pravosnažna presuda izrečena je 8. juna 2021. godine i general Mladić je ponovo osuđen na doživotnu robiju.
Proglašen je krivim po svim tačkama kao i u prvoj presudi, a oslobođen je za genocid u šest opština. Od petoro sudija četvoro ga je oglasilo krivim, a predsedavajuća sudija Priska Nijambe, izdvojila je svoje suprotno mišljenje.
Ona ga je krivim proglasila samo za nezakonito uzimanje talaca UN. U svojoj odluci napisala je da žalbu odbrane treba u potpunosti prihvatiti i Mladiću ponovo suditi, a detaljno je opisala, kako je sama navela, strahovite greške prvostepenog veća u prvoj presudi.
Sudije u Žalbenom veću Aminita Ngams, Sejmor Panton, Elizabet Nahamija i Mustafa El Baj svoju presudu sačinili su tako što su samo prepisali presuđene činjenice iz presuda drugim Srbima u Hagu.
Tako su samo prekopirali praksu, kojom se rukovodilo i Pretresno veće koje je generala 2017. godine prvostepeno osudilo na doživotnu robiju.
Osim sudije Priske Nijambe, niko drugi se nije upuštao u analizu dokaza odbrane, ali je ona nažalost preglasana. Kako nam je tada rekao Mladićev branilac Branko Lukić praktično je cela presuda sastavljena od presuđenih činjenica.
– Oni sami kažu da su uzeli 2.000 presuđenih činjenica iz drugih presuda srpskim oficirima. Koju god stranu presude da otvoriš oni se pozivaju na neku presuđenu činjenicu i nemoguće je izdvojiti šta je iz kog predmeta uzeto, jer kod nas se ti događaji vode pod jednim šiframa, a u drugim predmetima su druge oznake. Meseci bi trebali da se istražuje po dokumentaciji.
Lukić je tad rekao da se do poslednjeg momenta nadao da će dokazi prevagnuti nad prethodno presuđenim činjenicama, koje su uzete iz drugih postupaka u kojima Mladić nije ni učestvovao i nije mogao da se brani, ali da očigledno nisu i da niko osim sudije Nijambe izgleda nije ni pročitao argumente i žalbu odbrane.
– Ovaj putujući cirkus je završio kako je i počeo, general nije imao šansu za fer suđenje – rekao je posle presude Darko Mladić. – Jedino želim da izrazim zahvalnost sudiji Nijambe, koja je imala hrabrosti da se suprotstavi ovom sudu, koji je legitimisao agresiju prema srpskom narodu.
Drago mi je što smo imali bar jednog profesionalca, koji je imao hrabrosti da pošteno radi svoj posao.
INDIJANSKI PRSTEN
Prilikom izricanja prvostepene presude general Ratko Mladić je nosio prsten na kojem je izrezbarena glava indijanskog poglavice. To mu je četiri godine ranije poklonio bivši vojnik, koji sada živi u Holandiji.
Taj prsten za Mladića je nosio posebnu simboliku, koja se vezuje za 19. vek i zločine koji su tada izvršeni nad Indijancima u SAD.
– Oni su tada bili žrtve i Englezi su ih skoro istrebili. Sada Srbi prolaze kroz sličnu sudbinu – objasnio nam je tada Darko Mladić, navodeći da njegov otac taj prsten uvek nosi na suđenje i da ga je skinuo posle presude i dao mu ga da ponese unucima, ali da stražar to nije dozvolio.
Čuveni zlatni prsten, koji je general Mladić nosio ceo život, sada je kod Darka. Otac mu ga je dao dok je bio u pritvoru u Beogradu, pre odlaska u Hag.
