OD BEOGRADSKOG PRODAVCA NOVINA DO SVETITELJA: Jovan Šangajski više od četiri decenije nije spavao u krevetu, a zbog podviga i molitve često je služio bos

Svakog 2. jula Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Jovana Šangajskog. Malo se zna da je ovaj svetac neko vreme posle Prvog svetskog rata živeo u Beogradu, gde se izdržavao prodajući novine na uglu Knez Mihailove i Ulice kralja Petra.

Ostalo je svedočenje savremenika da su ostali kolporteri „u vreme pauze za ručak morali da idu od kafane do kafane ne bi li rasprodali novine, a Miša bi prosto stao na trotoar i Srbi su za nekoliko minuta kupovali sve njegove primerke“.

Miša je bio Mihailo Maksimovič, plemić izbeglica pred Oktobarskom revolucijom iz carske Rusije.

Njegovu porodicu, izvorno Maksimoviće, stalno je pratio izbeglički usud – u 18. veku preselili su se iz Srbije u Rusiju pred najezdom turskih osvajača. Srpski jezik u kući nikada nisu zapostavili. Budući Sveti Jovan, episkop Šangaja, zapadne Evrope i San Franciska, rodio se 4. juna 1896. godine. Svakako nije bio obično dete: teško je govorio, malo je jeo, nije voleo gimnastiku ni ples…

Kao osamnaestogodišnjak Mihailo je završio Poltavski kadetski korpus i upisao se na Pravni fakultet na harkovskom Carskom univerzitetu, gde je diplomirao četiri godine kasnije. Kad je u Rusiji izbila revolucija, oficir Maksimović je krenuo u rat na strani cara, boreći se protiv boljševika. Ranjen je u desnu nogu i zbog toga je do kraja života ostao hrom.

Spas u Srbiji

Posle pobede boljševika, kao i mnogi drugi ruski plemići, spas je, zahvaljujući Aleksandru Karađorđeviću, našao u Srbiji. Tu je upisao i 1925. godine završio Teološki fakultet. Živeći kao izbeglica u oskudici, bivši plemić zarađivao je za život prodajući dnevne novine. Beograđani su ga znali po tome što je i zimi i leti išao bos, a niko nije ni slutio da je njihov kolporter završio dva fakulteta.

Mihailo Maksimovič zamonašio se pod imenom Jovan 1925. godine u Miljkovom manastiru kod Svilajnca, gde su živeli mahom ruski monasi izbegli od boljševika. Sinod SPC četiri godine kasnije postavio ga je za predavača Bogoslovije u Ohridskoj eparhiji u Bitolju. Ohridskom eparhijom tada je upravljao vladika Nikolaj Velimirović, koji je đacima često ponavljao: „Deco, slušajte oca Jovana jer je on anđeo božji u ljudskom obličju.“ Zanimljivo je da je nekoliko decenija kasnije život i jednog i drugog odveo u SAD. Tamo su se sretali kao prijatelji…

Tek tu se, u Bitolju, prvi put saznalo za njegov čudesni način života…

Sveti Jovan Šangajski, naime, kad se zamonašio, odlučio je da sebe iskuša u sledećem podvigu: da nikada više za života ne legne u krevet i ne zaspi, da se liši i sna i odmora.

Iz tog perioda je i sećanje nekih njegovih učenika koji su hteli da se uvere da njihov profesor zaista nikad ne leže u krevet. Ispod čaršava su mu stavljali stenice, a ujutru su postelju nalazili netaknutu, a stenice na istom mestu. Jovana su zaticali kako kleči u molitvi ili obilazi internat i blagosilja đake dok spavaju.

Ponekad bi, kada bi mu posle dugih noćnih molitvi umor obuzeo telo, vladiku Jovana viđali na stolici ili naslonjenog na zid u nekom ćošku kako se odmara.

A jednom su ga prijatelji i učenici, kad je bio ozbiljno bolestan – noga mu je usled stajanja toliko otekla da mu je život visio o koncu – naterali da legne u krevet u bolnici u Šangaju. Jovan je poslušao svoje zabrinute vernike, ali je ispod leđa stavio čizmu kako mu ne bi bilo udobno.

Do smrti se držao svog zaveta…

Dobročinitelj

U Bitolju se odmah pročuo kao dobrotvor i dobročinitelj. Zapisano je u tadašnjim arhivama: „Voleli su ga ljudi svih vera, pravoslavni i katolici, muslimani, Jevreji…“ Otac Jovan posebno je poštovao Svetog Nauma Ohridskog jer je imao moć isceljenja duševno obolelih. Upravo sa ikonom Svetog Nauma obilazio je bolnice i molio se za zdravlje bolesnika. Još iz tog vremena potiču priča o njegovim čudotvornim isceliteljskim moćima.

Godine 1934. Ruska zagranična crkva poslala ga je kao episkopa u Kinu, u Šangaj. I tamo je bio neumoran. U Šangaju je osnovao sirotište koje je udomilo čak tri i po hiljade dece. Nesrećne i napuštene mališane nalazio je po budžacima šangajskih četvrti izgladnele i bolesne. Obilazio je i duševne bolnice i posebno se molio za njihove pacijente. Budući da su mu noge od neprekidnog stajanja stalno oticale, često je služio bos. Boreći se sa snom, polivao se hladnom vodom.

Kad su komunisti pobedili i u Kini, godine 1951. postavljen je za arhiepiskopa zapadnoevropskog. U Parizu su ga zvali „Jovan bosi“.

U Francuskoj je boravio i ranije, pa se tamo zadesio i u vreme ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića. Istog dana otišao je u Marselj i na mestu na kojem je kralj ubijen održao je parastos, a začuđeni prolaznici i vozači su u neverici gledali kako mirno, zadubljen u molitvu, sa kadionicom služi pomen srpskom kralju.

Služio je u crkvi na francuskom i holandskom, baš kao svojevremeno na grčkom, crkvenoslovenskom, kineskom ili kasnije, kad je 1962. premešten u San Francisko, na engleskom.

Opelo od sedam sati

U Nikolajevskoj crkvi u Sijetlu 19. juna 1966. godine (po starom kalendaru) služio je liturgiju. Po svom običaju, posle službe ostao je u oltaru još tri sata. Onda je otišao u parohijski dom i tu preminuo pred ikonom Presvete Bogorodice Kurske. Tada su ga položili u postelju prvi put posle četrdeset godina.

Opelo episkopu Jovanu u Crkvi Presvete Bogorodice na radosti svih tužnih u San Francisku trajalo je čak sedam sati.

Zbog svog zalaganja za veru i misionrastva, te nekoliko slučajeva da je molitvom pomogao izlečenju, kao i činjenice da je 1993. godine, kad je otvoren sanduk u kojem je počivao, nađeno da su njegovi posmrtni ostaci „netruležni“, Ruska pravoslavna crkva kanonizovala ga je, tj. proglasila za sveca.

Miljkov manastir

U kalendar SPC Sveti Jovan Šangajski upisan je 2005. godine. Slavi se 2. jula i važi posebno kao zaštitnik od saobraćajnih nesreća.

Mošti Svetog Jovana Šangajskog prenete su 2009. iz San Franciska u Miljkov manastir, jedan od šest srednjovekovnih manastira podignutih na desnoj obali Velike Morave između Jagodine i Svilajnca. U ovom manastiru monah Jovan, budući svetac, živeo je od 1926. do 1934. godine.

Miljkov manastir (nekadašnja Bukovica) jedna je od najpoznatijih svetinja Braničevske eparhije.

Osnovan je u vreme despota Stefana Lazarevića, a današnje ime nosi po Miljku Tomiću, trgovcu koji ga je obnovio 1787. Manastir je kroz istoriju bio važno duhovno središte i zamena za školu mnogim generacijama, pa se pismenosti tu naučio i Stevan Sinđelić.

Novi zamah duhovnom životu u njemu dala je ruska emigracija. Od 1926. godine Miljkov manastir postaje centar ruskih monaha emigranata, predvođenih arhimandritom Amvrosijem Kurganovom. On je za samo sedam godina upravljanja, od potpuno zapuštene svetinje napravio jedan od najuređenijih i najposećenijih manastira u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji.

Osim što je lično pripremao Jovana Šangajskog za monašenje, Amvrosije Kurganov bio je duhovni učitelj i Tadeju Vitovničkom, veoma poštovanom u istočnoj Srbiji.

Momčilo Petrović