U “Večernjim novostima” u julu 1958. godine objavljena je priča o susretu brata i sestre posle 18 godina, a čijem ponovnom viđenju su doprinele naše Novosti i to jedan objavljen oglas.
Objavljeno u Večernjim novostima 1958.
Tomislav i Ljubica Đorđević – najzad su se našli.
Ljubica Đorđević bila je nestrpljiva, jer je voz sporo ulazio u stanicu. Držala je u ruci novine u kojima je objavljena slika. Ali nije zagledala više u nju: bila je sigurna da će brata prepoznati i bez upoređivanja sa slikom. Uzbuđeno je preletela pogledom vojnika koji su silazili. I najzad: “Eno, ga!” – oteo joj se uzvik. Potrčala je i bacila mu se u zagrljaj.
Mladić nije imao vremena da se pribere. Začuđeno je posmatrao mladu ženu i pitao se da li je to stvarno njegova sestra, jel mogućno da je najzad našao na nekoga svoga ko će mu odgovoriti na pitanje koje ga godinama muči – ko je on i ima li ikoga od svojih najbližih? Ali već posle tih prvih trenutaka bio je sasvim siguran da se pred njim nalazi njegova sestra – u to ga je uveravao njen lik, boja, oblik i veličina njenih očiju, popuno slična njegovim. Stali su da obasipaju pitanjima jedno drugog koja su ostajala bez odgovora.
A onda je sestra povela brata svojoj kući i ispričala mu ono što je ona znala o njihovoj porodici. Za Tomislava Đorđevića sve to je bilo novo.
– Sve do 1951. godine – priča Tomislav – nisam znao ništa o svojoj porodici – ni ko su mi roditelji, ni gde su živeli, niti da li imam ikog živoga iz svoje uže porodice. Imao sam ime i prezime, a nisam znao ko mi ga je dao. Otkako znam za sebe živim u domovima u Bačkoj i Banatu.
Tek 1951. saznao je Tomislav da ima majku i sestre u Beogradu. To mu je rekla jedna devojka kada je bio na moru. Ona ga je prepoznala po njegovim sestrama, sa kojima je živela u domu za nezbrinutu decu. Ali adresu mu nije umela reći.
– Ali, ja sam, opet, bio odveć mali da bi odmah preuzeo neka traganja. Ipak sam dao nekoliko oglasa u novinama. Svi su ostali bezuspešni.
Tomislav nije sasvim gubio nadu. Pre nekoliko dana, kada je trebalo da krene iz Pančeva, gle je koristio odsustvo, on je još jednom pokušao da pronađe svoje – poslao je oglasno pismo i sliku uredništvu “Večernjih novosti”. Bio je neobićno iznenađen kada je, po povratku u jedinicu, zatekao pismo u kome mu sestra Ljubica piše:
Dragi brate, današnje novine donele su nam sreću… Sem mene, imaš još dve sestre i brata… Traži odsustvo i dođi odmah…
Tomislavu je opet dato odsustvo i on je otputovao za Beograd.
A istorija ove porodice je dosta neobična, priča Ljubica:
– Negde uoči rata umro nam je otac. Živeli smo ovde u Beogradu. Majka se nije brinula za nas. Bili smo ostavljeni na ulici. Sećam se dobro i ulice i onog kišovitog dana, iako sam tada imala svega sedam-osam godina. Bilo je to tamo u Marinkovoj Bari. Na ulici smo stajali nas četvoro – starija sestra Radmila, ja, mlađa sestra Anka i najmlađi Tomislav. Najstariji brat, već je tada, bio nekud otišao od kuće. Sa ulice su nas uzeli i odveli u različite domove. Tako smo se rastali. Sa najstarijom sestrom održala sam neku vezu, jer smo jedno vreme bile zajedno u domovima.
Ceo tekst pročitajte na priloženoj fotografiji:
Objavljeno u Večernjim novostima 1958.
