SRBIJA mora da nastavi da balansira na “četiri stolice” i da održava dobre odnose sa velikim silama, pogotovo kada je ekonomija u pitanju, poručuje u intervjuu za “Novosti” profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Ljubodrag Savić.
Foto: Tanjug
– Svrstavanje nije dobro. Naš najveći problem u ovom trenutku nije Donald Tramp, mada i on pravi probleme, ne čak ni Rusija toliko, koliko Evropska unija. EU je dugo godina, odnosno mnogo decenija bila naš najveći spoljnotrgovinski partner. Najveći deo izvoza i uopšte spoljnotrgovinske razmene se odvijao sa EU, posebno sa Nemačkom. Problem sa EU jeste što je najveći broj stranih kompanija koje su došle u poslednjih 10-15 godina, došao iz Nemačke. To je danas zemlja koja je u prilično velikoj krizi i, što je najgore, toj krizi se ne nazire kraj.
Zašto bi nas trebalo da brine nemačko posrtanje?
– To sve govorim zbog Srbije. Nemačka se pre svega odrekla jeftinih ruskih energenata, sirovina, velikog ruskog tržišta. Tramp je još u onom prethodnom mandatu najavio kakvu će politiku voditi prema EU i ostao je dosledan kada je uveo carine od 25 odsto. Te visoke carine dovode u pitanje normalno funkcionisanje evropske industrije. I na kraju Kina, koja je bila važna karika u usponu EU, posebno Nemačke, u periodu globalizacije od devedesetih i dvehiljaditih godina. Tada su u Kini pravljene jeftine, rekao bih i solidno kvalitetne komponente za, na primer, nemačku auto-industriju. Kad su to Nemci sklapali, imali su značajno niže troškove nego da se to pravi u Nemačkoj, a iste te automobile prodavali su Kinezima. Sad se ta priča potpuno promenila. Sada je Kina postala proizvođač i finalnih proizvoda. I što je najgore za Nemce i Evropljane, veoma dobrih finalnih proizvoda, konkretno mislim na automobile.
Napredak Kine i nazadovanje Evrope je loša vest za nas?
– To su stranice jednog trougla koji nikako ne idu naruku Nemačkoj i zbog čega je ona danas možda u najvećoj krizi u EU. A za nas je to važno zato što su oni naši najveći spoljnotrgovinski partneri. Mi trpimo štetu dobrim delom i zbog njih. I koliko se radujem da se Nemačka oporavi, toliko mislim da se tome raduje i srpska privreda. To vidimo i po jednom, ne tako velikom broju, ali odlasku stranih kompanija iz Srbije. Ono što se prelama u Italiji i Nemačkoj, prelama se i kod nas, jer proizvodimo mnogo komponenti. Kada ne ide Nemačkoj ili EU, onda ne ide ni našim kompanijama.
Uprkos ovim teškim okolnostima, Srbija je uspela da postane srednje razvijena zemlja. Sada često ekonomisti upozoravaju da bi mogli da ostanemo zarobljeni u ovom stanju. Da li je ovo trenutak za pravljenje preokreta u ekonomskom planiranju?
– Model, kolokvijalno rečeno, “motača kablova” se istrošio. Njegova opravdanost je sada upitna. Što ne znači da se treba odreći tih fabrika. One su dobrodošle u manje razvijene krajeve. Kako ne bi upali u totalnu krizu privrednog razvoja, krajnje je vreme da država počne da razmišlja o novom modelu industrijalizacije ili novom modelu razvoja Srbije. Pisao sam tekst na tu temu, razmišljao sam dosta o tome. Uvek to poredim sa bivšom Jugoslavijom. Kad ljudi kažu o čemu priča ovaj čovek, nije to više moguće. A ja pitam: A ko je mogao da poveruje da je moguće posle 1945. da se razvije onakva industrijalizacija iz jedne potpuno devastirane, nerazvijene, razrušene zemlje sa stotinama hiljada stradalih? Bez infrastrukture, bez elementarnih uslova da ljudi pristojno žive i prežive. Ipak je ona Jugoslavija pronašla način i u periodu 1953-1988.
ju-industrija imala je prosečnu stopu rasta od 7,5 odsto. Ako je to mogla ona Jugoslavija, a zašto ne bi mogla ova Srbija?
Kako? Šta je vaš predlog?
– To znači da ljudi koji rukovode ovom zemljom moraju da razmisle ozbiljno o činjenici da je model razvoja srpske industrije poprilično istrošen i da se mora prelaziti na model koji je sličan bivšoj Jugoslaviji. Naravno, potpuno su promenjene okolnosti. Neće ljudi da rade za male pare, neće da se odriču, navikli su da žive malo bolje danas. Okolnosti su drugačije u EU i ove globalne. Evo vam primer iz kraja iz kojeg dolazim: u bivšoj Jugoslaviji u Čajetini je bila jedna od 10 najvećih klanica. Samo četiri takve su postojale u bivšoj SFRJ. A to znači da su proizvodili izuzetno kvalitetno, ekološki zdravo meso sa Zlatibora. U procesu privatizacije su propali. Sada opština Čajetina pokušava da tu klanicu revitalizuje. Proizvodiće hranu za pse.
“Ekspo” će mnogo doneti Srbiji
Dogodine će se u Beogradu održati “Ekspo 2027”. Zašto postoji mrzovolja dela javnosti oko ovog projekta?
– Gledao sam dokumentarni film o Lisabonu, njega je “Ekspo” preporodio. Tamo nije bilo turista uopšte. U jedan sat emisije objasnili su da je Lisabon upravo zahvaljujući “Ekspu” postao svetska turistička destinacija. Oni sad imaju 15 miliona ljudi koji dolaze u Lisabon. Nije Beograd toliko veliki kao što je Lisabon, Osaka ili Dubaji, ali mislim da će i Beograd imati značajne efekte. Priredba će rasprodati hotele u obimu od 100 kilometara oko Beograda. Nemam nikakvu dilemu da će “Ekspo” značajno pokrenuti srpsku privredu. I već je pokrenuo, koliko je građevinaca i opreme angažovano? Koliko će ljudi doći? To će podići beogradsko ugostiteljstvo i sektor usluga. Pruge, putevi, stanovi… To je dobitna kombinacija koju ljudi vide, ali iz političkih ili drugih razloga neće da prihvate.
Je li to dobar primer?
– Moje ambicije ili moja razmišljanja su potpuno drugačiji. Mislim da je za tu vrstu delatnosti potrebno napraviti sistem kakav je bio bivši PKB. Ne može čajetinska klanica da bude to, ali sam potpuno ubeđen da je jedna od mogućnosti ili šansi za razvoj srpske privrede upravo prehrambena industrija, koja je uvek činila najveći deo jugoslovenske industrije. Nekad je bila više od 20 odsto, pa i preko jedne petine. Za oživljavanje sam prehrambene industrije. Predlažem upravo model PKB – od njive do trpeze. Tu praktično nema nikakve neizvesnosti u proizvodnji.
Kako je moguće da su svojevremeno svi propali?
– Bankrotirali su iako su uradili u tom početku kruga ili lanca, sve kako treba. Međutim, trpeli su ucenu otkupljivača, odnosno onih koji su imali velike ili male mlekare koji su to prerađivali. To se završilo tako što, kao što vidimo sada ovaj “Delez” šta radi, kako se ponaša u Srbiji, tako se ponašaju i ti otkupljivači, privatnici. Ništa im ne zameram. To je njihovo legitimno pravo, svako u tržišnoj privredi koristi priliku da zaradi što je moguće više. Samo što država mora da definiše neka pravila i da ih sprovodi. Kada bi celu ovu priču izveli od početka do kraja – od primarne proizvodnje, preko prerade, do trgovine, finansiranja i izvoza – oni kao akcionari bi mogli da rade to isto. Na takav način ti omogućiš ljudima da imaju siguran plasman. Nije poenta države, akcionara da po svaku cenu zarade što je više moguće novca. Poenta je mnogo šira. Ti ovde obezbeđuješ da prestaju da umiru sela. Ljudi u ovom trenutku nemaju apsolutno nikakvog interesa da proizvode bilo šta, a ima uslova – i za voćarstvo, i za stočarstvo, i za gajenje bilja, i za gajenje svinja, i za razne neke druge proizvode…
Vi ste ipak za neku vrstu dogovorne privrede?
– Ne bih ja zvao to dogovorna, ja bih rekao interesna privreda u kojoj država ima dva cilja. Jedan je da podigne industriju. Kad ti od neke klanice koja je simbolična napraviš giganta, zaposliš tamo hiljadu ljudi. Znači, potencijalno možeš da računaš na to. To znači da će ti ljudi imati veće plate, da će njihov životni standard porasti, da će plaćati poreze i doprinose, povećati potrošnju, kupovati više bele tehnike, građevinskog materijala, ići na letovanje, zimovanje… To je ta multiplikacija u ekonomiji. Gde jedan projekat dovodi do čitavog niza drugih. Druga je socijalna priča. Sprečavanje umiranja sela. Šta će nama Srbija ako će se pretvoriti samo u gradove? Pa ko će te ljude da hrani? Ovakvi projekti bi mogli da se rade širom Srbije.
Možemo li da zaključimo da je vaša vizija osvajanje visokih tehnologija, ali i interesna privreda koja bi zaštitila manje razvijene delove zemlje?
– Tako je, da ne dolaze svi u Beograd. Da dobijemo centre po Srbiji i to bi onda veoma rasteretilo pritisak na glavni grad. Ti ljudi zaslužuju da žive pristojan život. Meni je pre 10 godina rekao jedan rođak da bi da ga nije sramota na jesen prodao krave, a na proleće kupio, jer krava tokom zime pojede svoju vrednost. Država mora taj trend da preokrene. Da onaj ko najviše radi, a seljaci najviše rade u Srbiji, on treba da živi najbolje. A ovo je, čini mi se, jedan od modela.
Da li je dolazak “Mola” i ADNOK u NIS najbolje loše rešenje?
– Ne mislim da je uopšte loše rešenje. Jedino bi bilo bolje da je država Srbija ušla u vlasništvo NIS. Ali i tu imam rezervu. Kad bih posmatrao onako kao neko ko predaje decenijama predmet Ekonomika industrije, nije svaka fabrika koja se vrati u domaće vlasništvo dobrodošla. Nisu se naša rukovodstva proslavila rukovođenjem i upravljanjem u javnim preduzećima. Imamo EPS koji je još bolje preduzeće nego što je “Naftna industrija Srbije”, pa godinama beleži gubitke. Dakle, naši ljudi ne umeju, ili umeju ali neće. Primer je češki ČEZ (pandan EPS), gde je država razumela da ne ume da vodi takvo preduzeće i prepustila ga profesionalcima. Rezultat je da za proizvodnju jednog kilovat-sata u ČEZ treba dvostruko manje radnika nego u EPS.
Da se vratimo na Mađare i Emiraćane kao potencijalne vlasnike NIS.
– Naš prijatelj Viktor Orban ima odličnu saradnju sa Istokom i sa Zapadom. Pitanje je sad da li će ostati na vlasti, ali Mađari jednako zavise od nas kao i mi od njih. Vidimo kako se komplikuje priča oko ruskog gasa, za Mađarsku, Slovačku i Češku, odakle će ga oni dobijati? Oni će ruski gas dobijati preko Srbije. Imaju oni dovod gasa iz evropskih izvora, ali je izuzetno skup. Naravno, Rusi imaju poslovni razlog zašto će i Mađarima, posebno ukoliko Orban pobedi, možda davati gas po cenama koje su prihvatljivije. Gradi se i ovaj naftovod. Dakle, imamo čitav niz tih stvari koje ide u korist “Molu”. Kada tome dodaš još ADNOK, e onda su to dva velika plusa. ADNOK je jedna od najvećih svetskih kompanija iz oblasti prerade i vađenja nafte. Ne sumnjam da će se osim ruske, koristiti i arapska nafta. To je kompanija koja raspolaže ogromnim finansijskim potencijalom. Pitanje je kakve će biti njihove ambicije na ovdšnjem tržištu. To je verovatno ulaznica, odnosno vrata kroz koja je ADNOK prošao na ovaj širi balkanski i srednjoevropski prostor i mislim da oni neće tu stati.