Zašto neki ljudi dožive stotu: Biološki dokazi da starenje može da se uspori

Tajna dugovečnosti ne leži u potpunom zaustavljanju vremena, već u specifičnim molekularnim potpisima koji ključne telesne sisteme održavaju u neočekivano “mladalačkom” stanju.

Tek zanemarljiv deo populacije proslavi stoti rođendan. U Švajcarskoj, na primer, svega oko 0,02 odsto stanovnika doživi 100 godina. Postavlja se pitanje: šta ove retke pojedince izdvaja od ljudi u osamdesetim godinama, čiji organizam stari na standardan, očekivan način?

Novo istraživanje otkriva da stogodišnjaci ne stare na isti način kao ostatak populacije, zadržavajući biološku otpornost tamo gde drugi posustaju.

Rezultati studije, objavljeni u februaru u časopisu “Aging Cell“ dovode u pitanje ideju da je starenje neizbežan i ujednačen proces takozvanog propadanja.

Zašto neki ljudi dožive 100 godina

Generalno, ljudi koji dožive stotu privlače sve veću pažnju naučnika, a analiza njihove krvi je vodeći put istraživanja. Sada su, naučnici sa Univerziteta u Ženevi i Univerziteta u Lozani, koji istražuju švajcarske stogodišnjake u okviru projekta “SWISS100”, analizirali uzorke krvi tri starosne grupe kako bi odgonetnuli misteriju dugovečnosti.

Istraživači su merili nivoe 724 proteina u serumu kod:

• 39 stogodišnjaka (od kojih je 85 odsto žena),
• 59 osamdesetogodišnjaka
• i 40 mlađih odraslih osoba starosti od 30 do 60 godina.

Fokus je bio na markerima povezanim sa upalama i kardiovaskularnim zdravljem. A, ono što su istraživači otkrili jeste da neki od obrazaca proteina u krvi kod stogodišnjaka podsećaju na one kod mnogo mlađih pojedinaca. To ukazuje da ključni biološki procesi starenja mogu da se uspore – ne zaustave.

Analiza 724 proteina: Gde se krije razlika

– Od ovih 724 proteina, 37 je dalo zaista izvanredan rezultat. Kod naših stogodišnjaka, profili ovih 37 proteina su bliži onima iz najmlađe grupe nego profilima osamdesetogodišnjaka. Ovo sugeriše da stogodišnjaci ne izbegavaju u potpunosti starenje, ali da su određeni ključni mehanizmi značajno usporeni – kaže Flavijen Delhaes, istraživač na Univerzitetu u Ženevi i glavni autor studije.

Ovi proteini, koji čine oko 5 odsto ukupno izmerenih, zaduženi su za održavanje ekstracelularnog matriksa (tkiva koje drži ćelije na okupu), zaštitu od tumora i regulaciju metabolizma masti i šećera.

Paradoks oksidativnog stresa

Pet ključnih proteina povezano je sa oksidativnim stresom, procesom u kojem slobodni radikali oštećuju ćelije i ubrzavaju starenje. Rezultati su ovde bili iznenađujući i naizgled kontraintuitivni.

– Da li stogodišnjaci proizvode manje slobodnih radikala ili imaju snažniju antioksidativnu odbranu? Odgovor je veoma jasan: stogodišnjaci imaju znatno niže nivoe antioksidativnih proteina nego standardna gerijatrijska populacija – objašnjava Karl-Hajnc Krauze, koji rukovodi biološkim delom istraživanja.

Prema njegovim rečima, pošto su nivoi oksidativnog stresa kod ovih ljudi prirodno znatno niži, njihova tela imaju manju potrebu da troše resurse na proizvodnju antioksidativnih proteina kako bi se odbranila.

Metabolička ravnoteža bez viška insulina

Studija je takođe identifikovala važnu ulogu proteina DPP-4, koji utiče na hormon GLP-1 (ključan za kontrolu insulina, poznat po primeni u lečenju dijabetesa i gojaznosti). Kod stogodišnjaka, DPP-4 ostaje dobro očuvan, što im omogućava da održavaju nizak nivo insulina.

– Razgrađujući GLP-1, DPP-4 pomaže u održavanju relativno niskog nivoa insulina, što bi moglo da ih zaštiti od hiperinsulinizma i metaboličkog sindroma. Ovo je takođe kontraintuitivni mehanizam, koji sugeriše da stogodišnjaci održavaju dobar balans šećera u krvi (glukoze) bez potrebe za proizvodnjom velikih količina insulina – objašnjava Delhaes.

Takođe, nivoi inflamatornog proteina interleukina-1 alfa znatno su niži u ovoj grupi, što potvrđuje da je dug život povezan sa uravnoteženim i mirnim metabolizmom, a ne sa pojačanom biološkom aktivnošću, prenosi “SciTechDaily“.

Geni čine samo 25 odsto dugovečnosti

Dugoročno gledano, ovi nalazi bi mogli da otvore put novim terapijskim pristupima u borbi protiv krhkosti kod starije populacije. Autori studije, ipak, naglašavaju da je moć u rukama pojedinca. Genetska predispozicija igra ulogu u samo četvrtini slučajeva, dok je ostatak određen načinom života.

– Za sada, naša studija ističe važnost zdravog načina života, nešto na šta svi možemo da delujemo. Pošto genetska komponenta dugovečnosti čini samo oko 25 odsto, način života tokom odraslog doba je moćna poluga: ishrana, fizička aktivnost i društvene veze – zaključuju autori studije i savetuju sledeće:

• Konzumiranje voća ujutru može da smanji oksidativni stres u krvi tokom celog dana.
• Fizička aktivnost pomaže u održavanju ekstracelularnog matriksa u “mlađem” stanju.
• Izbegavanje viška kilograma takođe pomaže u očuvanju zdravog metabolizma, sličnog onom koji se primećuje kod stogodišnjaka.

Najbolje vreme za doručak za dugovečnost

Načini da se uspori starenje i produži životni vek