KLEČATI pred okupatorom i neprijateljem nije u duhu srpskog naroda. Narod koji je u Prvom svetskom ratu srušio tri carstva, koji je na konjima dojahao do Klagenfurta i ugrozio sam centar zla – Beč, a pre toga se kao feniks izdigao iz najvećeg mogućeg ambisa, ne ljubi lance i ne priznaje tuđina za gospodara. Srbi su širom Balkana isti narod.
Foto: AP Photo/Risto Božović
Oni iz Vranja i Sombora, Knina ili Trebinja, iz Herceg Novog ili Bara, Kumanova ili Vukovara, svi govore istim jezikom, mole se u istim crkvama, slave krsnu slavu i sanjaju vaskrs srpstva. Zato ni za Srbina iz Crne Gore nema veće sramote nego da kleči pred onima koji su mu bombama razvalili državu, ubijali decu i trovali budućnost.
Ulazak Crne Gore u NATO 2017. nije bio plod slobodne volje naroda, već akt nasilja, laži i otvorene izdaje. Milo Đukanović ga je progurao uprkos masovnom otporu, uz kršenje Ustava i volje ogromnog dela građana, posebno Srba. Danas Milojko Mickey Spajić i Jakov “Jadov” Milatović, umesto da tu odluku ponište ili bar preispitaju, trče u zagrljaj okupatoru.
Najgore od svega, ova dvojica Zdravkovih apostola na vlast su došli kao tobožnji Srbi. Za razliku od Đukanovića, koji je antisrpski zaokret napravio u haosu devedesetih, ova dvojica su to uradila hladno i kalkulantski, kada je sve moglo da bude drugačije. To ih čini gorim, perfidnijim naslednicima Milove proustaške i prošiptarske politike.
Agresija NATO pakta na SR Jugoslaviju počela je 24. marta 1999. godine, a prva žrtva na teritoriji Crne Gore pala je u kasarni “Milovan Šaranović” u Danilovgradu. Saša Stajić (20), vojnik na odsluženju vojnog roka, rođeni Beograđanin, ubijen je dok je bio na straži. Položio je svoj život za slobodu otadžbine, izvršavajući svoju dužnost. Na dvadesetu godišnjicu Stajićevog stradanja Vojska Crne Gore nije dozvolila mesnom parohu Željku Ćaliću, predstavnicima Crkvene opštine Danilovgrad i udruženja Bijeli Pavle da zapale sveće i polože venac na mestu pogibije.
Narko-država Mila Đukanovića trudila se da nakon nasilnog ulaska u NATO pakt 2017. godine prekine svaku nit koja je Crnu Goru povezivala sa sećanjem na agresiju. Ni u godinama pre ulaska državne vlasti nisu polagale vence u Murinu, gde je 30. aprila na mirno, vojnostrateški nevažno mestašce palo najmanje deset projektila. Stradalo je šest civila, među njima troje dece – četrnaestogodišnji Miroslav Knežević (1985), trinaestogodišnja Olivera Maksimović (1986) i desetogodišnja Julija Brudar (1989). U napadu su stradali i Vukić Vuletić (1953), Milka Kočanović (1930) i Manojlo Komatina (1927).
Za Mila Đukanovića i njegove montenegrinske ustaše ove žrtve nisu ni postojale i to je, u neku ruku, bilo u redu. Ne bi bilo u redu da ustaša roni krokodilske suze nad srpskim žrtvama, dok istovremeno pljuje po njima uvlačeći se u sve šupljine okupatoru. Upravo to rade Mickey i Jadov, zato i jeste toliko neljudski.
Obećavali su mnogo, zamajavali i lagali. Sada – ćute. Ne traže reviziju članstva, ne pokreću pitanje zločina u Murinu, ne koriste “strateško partnerstvo“ da bi bar izvukli izvinjenje ili priznanje. Umesto toga, slušamo ih kako hvale “bezbednosni kišobran“ i šalju crnogorske vojnike u misije na istoku Evrope, u rat koji nije njihov. Kosovo, a posebno Metohija, jeste i crnogorsko, tj. zemlja kralja Nikole, srpska lepotica i leglo zaveta o povratku Dušanovog carstva. Međutim, danas tamo, po odluci Đukanovića, a što su potvrdili i pojačali Mickey i Jadov, crnogorski vojnici čuvaju UČK teroriste, šiptarsku narkomafiju i tzv. nezavisnost paradržave.
Sveti Dečani, za koje su hiljade Srba iz Crne Gore 1912. godine položile živote, danas su dočekali da ih čuvaju italijanski pripadnici KFOR-a, i to da molimo Boga da tu i ostanu, jer u crnogorsku vojsku ne možemo da imamo poverenja dok god je pod komandom Mickeyja, Jadova, Mila ili bilo kog drugog ustaše.
Krivokapićeva “apostolska” prevara i novi “mladi, lijepi i pametni”
Za razliku od Đukanovića, koji im je ideološki otac, Mickeya Spajića i Jadova Milatovića u politiku je na velika vrata uveo njihov politički otac Zdravko Krivokapić. U kampanji pred izbore 2020. godine bio je “Srbin 100%”, a nakon izbora postao je 200-postotni Crnogorac. Jadov i Mickey bili su njegovi asovi iz rukava. “Mladi, lijepi i pametni”, kako su 1989. godine opisivani Milo, Momir i Svetozar, sada su postala ova dvojica “apostola iz dijaspore”. U toj “apostolskoj vladi”, na čelu sa nelečenim alkoholičarem, njih dvojica zauzela su najvažnija mesta – u njihove ruke predata je kasa.
U početku je, za laike, izgledalo kako se rađaju novi srpski predstavnici u Crnoj Gori. Obrazovani, sposobni, okrenuti veri i Crkvi, vrlo brzo su pridobili simpatije. Međutim, svedočanstva Mickeya Spajića da je bio sa desetinama žena u Aziji (iako ga niko nije pitao za njegove ljubavničke podvige), u želji da dokaže da nije šovinista i ksenofob, a zatim i strašna proklizavanja Jadova Milatovića, koji je pokazao da je izuzetno nesposoban i neusmen, razočarala su mnoge.
Na svu sreću, “apostolska vlada” nije dugo potrajala. Mickey Spajić joj je zabio ekser u kovčeg, a pre toga je postao zvezda montenegrinskih ustaških medija kada je navodno “branio Crnu Goru” prilikom desanta pijanog Krivokapića na Patrijaršiju u Beogradu u vreme majskog Sabora SPC 2021. godine. Tada su montenegrinski mediji na sva zvona pisali kako Spajić nije dozvolio da se potpiše Temeljni ugovor, jer bi to predstavljalo otimanje imovine Crne Gore itd.
Gomila nebuloza i laži poslužila je za predstavljanje novog kandidata crnogorskim, a posebno cetinjskim, ustašama, koji se ni po čemu ne razlikuje od Slavka Perovića i Ranka Krivokapića, a na kraju najviše sličnosti ima sa rastočkim ustašom Đukanovićem.
Nakon perioda nestabilnosti održani su predsednički i parlamentarni izbori, na kojima je pobedio DPS 2.0, tzv. Pokret Evropa sad, “catch-all“ verzija po uzoru na hrvatski HDž, koja “svima daje sve“. Na kraju, najviše daje milogorskim ustašama, koji su masovno krenuli sa učlanjenjem i jačanjem partije koja im je prihvatljiva.
Crkva, jezik, identitet – montenegrinizacija na delu
Da Đukanović nije mogao da odabere bolje naslednike i da montenegrini nisu mogli da dobiju bolje predstavnike, postalo je jasno i kada su ova dvojica “apostola“ pokazala svoj odnos prema popisu stanovništva. Znajući da je oslobođeni srpski narod spreman da iskaže svoju volju i da pokaže da je većina u Crnoj Gori, popis je odugovlačen i sabotiran.
Plašeći se neizbežnog, da će popis pre svega pokazati da većina Crne Gore govori srpskim jezikom, zbog čega će biti primorani da ga unesu u Ustav kao službeni jezik, Mickey i Jadov su, u stilu Đukanovića, njihovog ideološkog oca, uradili sve što su mogli da iz popisa obrišu “identitetske definicije“. Dakle, popisivači bi upisivali da građanin postoji, da je živ, ali da nema nacionalnu pripadnost, a po pitanju jezika – nije gluvonem, ali jezik kojim govori nema ime.
Sumanuta ideja, na svu sreću, nije prošla, ali je već najavljeno da 2030. godine, tobože zbog praksi EU, neće biti moguće izjašnjavanje po nacionalnoj i jezičkoj pripadnosti. Možda, kažemo samo možda, zato što broj Srba raste, zato što se ljudi vraćaju korenima i zato što je mlada generacija okrenuta Srpskoj pravoslavnoj crkvi i srpskom identitetu kao suštini svog postojanja.
To pitanje jezika važno je i iz još jednog razloga. Đukanović je pokušao da nametne “crnogorski jezik“ na silu, u stilu Kominterne i NKVD-a, dodajući dva slova koja niko ne upotrebljava, sa pravopisom koji je pisao musliman Adnan Čirgić, koji je i stvorio pismo “čirgilicu“. Potpuno besmisleni koncept odvajanja od srpskih korena ismejan je od strane lingvista, a od većine Srba u Crnoj Gori shvaćen kao sprdnja. Međutim, Mickey i Jadov su dovoljno lukavi da predlože nešto “blaže“ i “naučno opravdano“ – da se srpski jezik u Crnoj Gori jednostavno preimenuje u crnogorski. Bez novih slova, bez drame, bez brisanja pisaca, bez promene gramatike – jednostavno “preimenovanje”. To bi imalo smisla u njihovoj logici novomontenegrinstva i bilo bi mnogo opasnije jer bi izgledalo prihvatljivo. Već u drugoj generaciji prestalo bi da se govori o tome da se “srpski jezik u Crnoj Gori naziva crnogorski“. Jednostavno, svi bi ga zvali crnogorskim.
Da je ovo istina i da je kao mogućnost potpuno realno, vidi se u ideji “Pravoslavne crkve u Crnoj Gori“, koju aktivno promoviše upravo Zdravko Krivokapić, a koju Spajić i Milatović tiho ili otvoreno podržavaju. Ideja nije da, poput Đukanovića, dovlače raspopa Miraša Dedeića, lažnog sveštenika Bojana Bojovića i slične karikature. Naprotiv, ideja je da legalna, kanonska, iskonska Crkva u Crnoj Gori, Mitropolija crnogorsko-primorska i druge eparhije budu preimenovane i da im se prvo dodeli autonomija, a zatim autokefalija.
Sve ovo nisu “evropske vrednosti“, kako predstavljaju Mickey i Jadov, već osnovna ideja novomontenegrinstva – stvaranje nacije direktno na štetu Srba. Pokazalo se da crkvu ne može da osniva komunista ateista, niti jezik može da pravi priučeni lingvista, a ni naciju ne može da pravi nacista. Sve to će da urade montenegrini u rukavicama, Spajić i Milatović, jer nove okolnosti zahtevaju novi identitet. Montenegrizacija podrazumeva da Srbi konačno shvate da je u redu da budu prvo Crnogorci, jer su ionako Srbi. Njihova deca će zato biti samo Crnogorci, jer neće moći da budu Srbi. Sve ovo je hteo Đukanović, ali nije umeo to da uradi tako perfidno i podlo.
Nije džabe profesor Čeda Antić rekao da bi, kada bi se većina stanovnika Crne Gore izjasnila kao homoseksualci, to bio i Jadov Milatović. Mickey Spajić bi se verovatno proglasio za drag queen ili transseksualca – samo da je mejnstrim, prihvatljivo Zapadu i na štetu srpstva.
Nema veze koliko je to bolesno, važno je da ide u korak sa “evropskim trendovima” i da dalje razara srpski identitet.
(24sedam)
Klikni na zvezdicu u gornjem desnom uglu i zaprati Novosti na Google News platformi