Nosi prezime najslavnijeg Srbina, a život joj je pravi roman: Suzana preživela “Oluju”, pa sa 4 mastera pokorila Čikago

Suzana Tesla (32) iz Vojnića bila je dvogodišnje dete kad je rat promenio njen svet. S majkom i bakom napustila je dom u koloni izbeglica tokom zločinačke akcije “Oluja”, preživela gubitke i nesigurnost, da bi se porodica sklonila u Smederevo, a potom 2001. krenula u Čikago, gde je ona danas uspešna preduzetnica!

Iako je daleko od rodnog kraja, Suzana je očuvala vezu sa zavičajem kroz folklor, tradiciju i porodicu, dok je u Americi gradila karijeru i život, pokazujući snagu, upornost i ljubav prema korenima.

Suzana je rođena 1993. godine, a proterivanje Srba iz Srpske Krajine u “Oluji” počelo je 4. avgusta 1995. godine. Ova mlada devojka u razgovoru za Kurir kaže da se ne seća egzodusa, ali da pamti šta su joj baka i majka pričale.

– Znam da je tata Jovan došao kući i rekao: “Moramo da idemo”, majka Mira je ponela malo hranu za mene, jednog medu kojeg sam uvek nosila i jedan album sa slikama, sve drugo je ostalo. Tata je išao sa druge strane, a svi smo se našli u Smederevu posle toga. Nakon nekog vremena tu smo iznajmili stan, gde smo živeli sve dok nismo krenuli za Čikago 2001. godine – priča Suzana za Kurir.

Zelena karta za Ameriku

Prijatelj njenog oca je aplicirao za vizu za Australiju, ubedio je njenog oca da učini isto. Međutim, porodica dobija zelenu kartu za Ameriku.

– Opcije su bile Njujork i Čikago. U Njujorku nismo znali nikog, a u Čikagu smo imali dve porodice koje smo poznavali. Izabrali smo zbog toga Čikago. Tada sam imala osam godina i niko od nas nije znao ni reč engleskog. U Srbiji sam završila prvi razred, a ovde sam prebačena u treći i sve je bilo na latinici, jedina olakšavajuća okolnost je bila što sam poznavala latinična slova zato što sam s babom čitala stripove – priseća se sagovornica.

Ipak, kaže da joj je u školi bilo veoma teško dok nije savladala jezik, često nije razumela svoje učitelje, što je bio veliki problem. Stan su iznajmili od Srbina, otac je radio zanatske poslove i vrlo brzo se zaposlio u američkoj kompaniji. Nije znao jezik, ali je znao da popravi sve. Njena majka je bila medicinska sestra, te se zaposlila kod doktora koji je bio Srbin, a nakon nekog vremena dobila je posao u bolnici.

U početku nije imala prijatelje koji govore srpski i to ju je rastuživalo. Potom je usledila selidba u stan koji se nalazi blizu srpske crkve u Čikagu i tamo je upoznala drugare iz Srbije, a upisala je i časove folklora. Pohađala je i nedeljnu srpsku školu.

– Ovde je i s folklorom bilo teže jer i ovde dosta između sebe pričaju engleski, nije bilo lako steći društvo. Što se tiče Srba, skoro sve je vezano za crkvu, i događaji i zabave. Ovde se ljudi više okupljaju oko crkve. Išli smo na časove engleskom majka, otac i ja. Dešavalo se da plačem jer nisam znala šta se dešava u školi, nisam razumela – priča ona.

Zavičaj bolna rana

Završila je koledž, a ima i četiri mastera – biznis, master u marketingu, ljudski resursi i menadžment životne sredine. Roditelji su pre toga počeli da se bave prodajom i rentiranjem nekretnina, a savetovali su i nju da se time bavi.

– Videli su da tu ima zarade. Kada sam završila drugi master, počela sam da se interesujem za nekretnine. Počela sam time da se bavim pre osam godina, a pre dve i po godine osnovala sam svoju agenciju za nekretnine – ponosna je ona.

U Srbiju dolazi često, a voli da ode i u zavičaj.

– Prvi put smo nakon “Oluje” otišli u rodni kraj 2007. godine. Bilo je emotivno, roditelji su zadržavali emocije, malo su se i plašili da idu tamo. Bilo je raznih priča, neki su imali problema kad su se vratili. Od stvari ništa nismo zatekli, sve je bilo pokradeno – tužna je ona:

– Mene je uvek nešto vuklo tamo. Osećaj je prelep, ne znam kako da objasnim to. Trudim se da svaki put kada posetim Srbiju, odem i u zavičaj. Male su šanse da se u Krajinu vratimo za stalno, nema toliko ljudi kao pre. Zadovoljni smo životom ovde, stvarno smo se dobro snašli. Fali mi porodica koja je u Srbiji, ipak je krv krv – zaključila je.