Фудбал у Норвешкој проживљава историјске тренутке. Генерација предвођена нападачем Манчестер Ситија Ерлингом Холандом и капитеном Арсенала Мартином Едегардом остварила је највећи успех у историји пласманом међу осам најбољих селекција на свету.
Након одлично одигране групне фазе на Мундијалу у САД, Канади и Мексику, тим селектора Столеа Солбакена је прво елиминисао Обалу Слоноваче, а у недељу увече и петоструког првака света, Бразил.
После 28 година чекања, Норвешка се не само вратила на највећу сцену, већ је постала и један од најпријатнијих изненађења турнира.
Но, тог 27. септембра 2022. године, слика је била далеко од данашње.
На стадиону “Улевал” у Ослу, Србија је головима Душана Влаховића и Александра Митровића савладала готово идентичан састав Норвешке са 2:0 и изборила пласман у А дивизију Лиге нација.
Тај тријумф деловао је као потврда квалитета генерације Драгана Стојковића Пиксија и обећање светле будућности, уочи ишчекиваног наступа на Мундијалу у Катару. Норвешка је остала у Б дивизији, а и највећи турнир је те године пратила од куће.
Различити путеви: Системски рад и дугорочна визија
Међутим, путеви два тима су се од те вечери драстично разишли.
Док је Србија упадала у вртлог проблема, Норвешка је градила тим на темељима стабилности, континуитета и јасног система.
Њихов процват није случајан, већ је резултат вишегодишњег улагања у развој фудбала, од најмлађих категорија до професионалног нивоа.
Норвешки модел се заснива на филозофији дугорочног развоја играча, где се талентима пружа шанса кроз систем “Националне школе фудбала” (Landslagsskolen), уз огромна улагања у инфраструктуру, попут терена са вештачком травом широм земље, што омогућава рад током целе године у условима хладније климе.
Селектор Солбакен је задржао поверење у окосницу тима која је поражена од Србије. Тог дана, као и против Бразила, играли су голман Ниланд, штопери Остигард и Ајер, као и Берге, Берг, Едегард, Серлот и Холанд.
Кроз квалификације за Светско првенство су прошли доминантно, са осам победа из исто толико мечева (укључујући и две против Италије), показавши да је пораз од Србије био само једна од станица у низу, пораз који није морао да направи негативну прекретницу.
За Србију се све променило на горе
Са друге стране, српски фудбал је од тада кренуо у супротном смеру.
Успех у Ослу био је само привид, који је прикрио дубље структурне проблеме. Репрезентација је од тада почела да игра на далеко другачији, дефанзивнији начин, који је потом резултирао крајње неубедљивим пласманом на Европско првенство 2024. године.
Тамо, као ни у Катару две године раније, Стојковићева селекција није остварила ниједну победу. Уследио је и дебакл у квалификацијама за овај Мундијал, где је Србија завршила иза Енглеске и Албаније.
Тај неуспех означио је крај мандата Драгана Стојковића, а на његово место дошао је Вељко Пауновић. Ипак, промена није донела бољитак, већ је кризу само продубила.
Кулминација проблема виђена је у јуну 2026. године, када је комбиновани тим Србије доживео тешке поразе у пријатељским мечевима од Зеленортских Острва (0:3) и Мексика (1:5).
Те утакмице обележио је бојкот преко 20 стандардних репрезентативаца, укључујући највеће звезде попут Влаховића, Митровића, Сергеја Милинковић-Савића и Филипа Костића, а толико је све лоше изгледало да је и селектор Пауновић поручио да је разочаран и да је “боље да све заборавимо”.
Победа у Ослу 2022. данас изгледа као далека прошлост и подсетник на пропуштену прилику једне талентоване генерације да крене путем којим је, уместо ње, кренула Норвешка.
