“U jednom trenutku je došao sebi, a onda otišao za dan”: Potresna ispovest udovice Kornelija Bate Kovača o poslednjem razgovoru i neostvarenom snu, evo ŠTA KAŽE O ALEKSANDRI I KRISTINI

U domu ispunjenom tišinom koja brižno čuva uspomene, sećanja na jednog od naših najvećih kompozitora i dalje žive kroz reči, note i male, svakodnevne trenutke koji ne blede.

Razgovor sa Snežanom Kovač nije samo povratak u život i delo njeog supruga Kornelija Bate Kovača, već i intimno putovanje kroz ljubav, zajedništvo i vreme koje, uprkos svemu, za neke uspomene zauvek stane.

Tri i po godine nakon njegovog odlaska, nalazimo se u stanu koji i dalje nosi njegov duh. U tom domu dočekuje nas Snežana, spremna da podeli priče, emocije i sećanja na čoveka čija je muzika obeležila generacije, a čije prisustvo i dalje živi u svakom kutku ovog prostora.

Na pitanje da li je za nju vreme stalo otkako nas je napustio Kornelije Bata Kovač, Snežana bez oklevanja odgovara:

– Da. Za sve druge život je nastavio da ide dalje istim tokom, ali kada se izgubi neko drag i voljen, vreme zaista stane. Ljudi često misle da će nakon godinu dana biti lakše, međutim, kako vreme odmiče, naprotiv, sve je teže. Nedostaje u mnogim segmentima našeg zajedničkog života – započinje priču za “Blic” Snežana Kovač.

Poslednji Batini dani

Njen suprug je preminuo u 81. godini, od posledica korona virusa. Nikada neće zaboraviti njegove poslednje dane.

– Proveo je dve nedelje u Batajnici, nakon toga je pušten u vrlo lošem stanju i jedina želja mu je bila da dođe kući. To, nažalost, nije bilo moguće. Prebacili smo ga na intenzivnu negu i u jednom trenutku je došao sebi, sve je krenulo na bolje. Doktorka nam je čak dala nadu da će za nekoliko dana biti prebačen na odeljenje. Rezultati su bili nešto bolji, ali organizam je bio isuviše oslabljen. Sve je ponovo buknulo i u roku od dan i po, nažalost, sve se završilo.

Posebno emotivno priseća se njihovog poslednjeg razgovora.

– Poslednji put smo se videli i čuli preko video poziva, jer zbog korone posete nisu bile dozvoljene. Rekla sam mu: “Mićo, doći ću sutra da se vidimo makar preko stakla”, a on je odgovorio:”Obavezno.” To je bilo naše poslednje viđenje. Ujutru u šest zazvonio je telefon i saopštili su mi da je Bata otišao.

Na pitanje da li je tada bila u šoku, Snežana kaže:

– Da. Koliko god da je čovek svestan težine situacije, uvek postoji nada da će se desiti neko čudo, da će proći i da će se vratiti. To je bio veliki šok za sve nas, a za porodicu najviše. Za ćerke posebno. Aleksandra i Anja su tada bile u Beogradu i zajedno smo prošle kroz te najteže trenutke.

Iako su skoro dve decenije bili zajedno, brak su ozvaničili tek 2014. godine, na Mladence 22. marta. Objašnjavajući zašto su toliko čekali, Snežana se priseća njihovog upoznavanja.

– Imam utisak da smo se sreli karmički. Upoznali smo se na Sajmu knjiga, gde je on promovisao svoju prvu knjigu “Tamne dirke”, a ja sam radila na jednom štandu. Naše viđenje se nastavilo kasnije. Bata je bio poput zbunjenog školarca koji bi da se udvara, ali suzdržano, sa distance.

Dodaje da su dugo komunicirali, ali bez susreta.

– Dopisivali smo se, čuli telefonom, ali nikako da odemo na tu obećanu kafu. Ja sam ga znala iz javnog života i smatrala sam ga ozbiljnim, rezervisanim, čak pomalo hladnim. Pitala sam se o čemu bih uopšte pričala s njim.

Prelomni trenutak desio se uz savet prijateljice.

– Rekla mi je:“To je gospodin čovek. Ako ne želiš, izađi na kafu i reci otvoreno.” I ja sam pristala. Sreli smo se na Adi Ciganliji, u jednom restoranu. Posle sat vremena razgovora imala sam utisak da sedim sa prijateljem kog nisam videla decenijama.

Susret je brzo prerastao u bliskost.

– Bila sam oduševljena njegovom neposrednošću, toplinom i šarmom. Kada smo izašli iz restorana, bilo je hladno, još smo bili na “Vi”. Zamolio me je da ga ne zovem Kornelije, već Bata, i pitao da li može da mi greje ruku u svom džepu. To me je potpuno istopilo – priseća se Snežana.

Njihova veza razvijala se postepeno.

– Poštovali smo jedno drugo, naše poslove, imali smo strpljenja i razumevanja. Kada je poželeo da upozna moju decu, posle godinu ili godinu i po dana, to mi je bila dodatna potvrda da sam sa kvalitetnim čovekom. Upoznavanje sa Božidarom i Marijom proteklo je veoma lepo, nenametljivo, baš onako kako je i on bio.

O pastorkama Aleksandri i Kristini Kovač

Govoreći o upoznavanju sa njegovim ćerkama, Snežana kaže:

– Prvi put sam ih upoznala nakon što je Aleksandra dobila “Gremi” nagradu. Organizovana je proslava kod njih kod kuće i tada sam upoznala Aleksandru, Anju i Kristinu. Bilo je vrlo prijatno i do danas imamo lepe i korektne odnose.

Posebno ističe porodičnu bliskost koju su negovali.

– Bata je voleo kuću i dom. Nije bio tipičan muzičar koji voli kafane i provode. Bio je sušta suprotnost. Najviše se radovao Božiću. Tada smo okupljali celu porodicu. Dolazili su Mihajlo, Ljilja, njihov sin Darko, zatim Aleksandra, Kristina, kasnije i mala Tara. Atmosfera je bila divna. Devojke su svirale klavir, pevalo se, bilo je toplo i ispunjeno ljubavlju – sa setom govori naša sagovornica.

Govoreći o tome zašto su čekali sve do 2014. godine da ozvaniče brak, Snežana se sa osmehom priseća.

– Nisam ja rekla “da” odmah, mi smo išli redom, što bi se reklo. Imali smo iza sebe periode samoće, i on i ja. Bili smo u vezi, ali tu su bila i odrasla deca, razne životne okolnosti, pa smo želeli da sve ide postepeno – kaže ona i dodaje kako je inicijativa za sledeći korak došla upravo od njega:

– Bata je jednog dana rekao: “Hajde prvo da se verimo.” Ja sam se nasmejala. On je tada imao 62 godine, kao što ja imam sada, a između nas je bila razlika od 20 godina. Upitala sam ga:”Bato, da se verimo?” A on je rekao ozbiljno:”Da, hajde prvo da se verimo.”

Snežana kaže da je veridba bila jednako neobična koliko i lepa.

– Organizovana je u bašti Sokoja. Okupili smo porodicu, a niko nije znao razlog. Onda je Bata rekao:”Evo, večeras smo se okupili jer želim da verim Snežanu.” Svi su bili zatečeni, pa su počeli da se smeju, pa smo se i mi smejali. Bilo je vrlo simpatično. Tako sam najpre bila “verenica na probi”.

Nakon toga, brak je došao spontano, ali uz njenu važnu odluku.

– Bata je želeo da odmah pređem kod njega, ali sam ga zamolila da sačekamo. Moj sin Božidar je tada bio u srednjoj školi, a ćerka Marija na fakultetu. Posle tragedije kroz koju smo prošli (iznenadne smrti mog bivšeg supruga), nisam želela dodatne potrese za decu. Htela sam da to ide polako. A odluka o venčanju došla je neočekivano. Jednog dana me je pozvao iz opštine i rekao: “Mićo, biraj datum.” Ja sam spremala ručak i pitala ga: “Koji datum?” A on se nadovezao: “Za venčanje.” Počeo je da nabraja datume, a ja sam, onako iznenada, rekla:”Neka bude 22.” Nisam ni razmišljala da je to 22. mart.

Simbolika tog datuma otkrivena je kasnije.

– Kada smo zakazali venčanje u malom restoranu, u najužem krugu, rekla sam mu:”Bato, pa danas su Mladenci.” A on je odgovorio: “Pa i mi smo mladenci.” Bilo je to jedno prelepo uzbuđenje, šta obući, kako će sve izgledati… Zaista je bilo divno.

U Španiji su ga malo plaćali

Govoreći o njihovom odnosu, Snežana potvrđuje da mu je bila velika podrška.

– Trudila sam se da mu budem oslonac. Trebalo mi je vremena da se naviknem na njegov tempo i način života. Prvi put sam živela sa nekim ko je toliko posvećen muzici, jer kada radi, on je potpuno isključen iz svakodnevnih stvari.

Opisuje i njegove osobine koje su je u početku zatekle.

– Bio je rasejan i stalno je nešto zaboravljao – ključeve, note, papire… U početku mi je to bilo teško, ali kada sam shvatila njegovu suštinu, sve je postalo lako. Nije mi bilo teško da mu pomognem, naprotiv, to mi je bilo zadovoljstvo. Naš odnos je bio zasnovan na iskrenosti. Bili smo otvoreni jedno prema drugom. I kritike, ako se kažu na pravi način, mogu biti korisne. Ako nekoga voliš, kažeš mu nešto za njegovo dobro.

Na pitanje da li je prihvatao njene sugestije, odgovara kroz osmeh:

– Jeste, iako bi se ponekad malo uvredio. Ali bi kasnije rekao: “Mićo, bila si u pravu.” Bio je vrlo rigidan u nekim stvarima. Vojna akademija, pa muzička, sve je moralo da bude pod konac. Njegov svakodnevni ritam bio je precizan. Ustajao je rano, imao svoje vežbe, doručak, a zatim odlazio u studio. Posle bi se vraćao i uvek pričao kako je bilo, šta je radio. To je bio njegov ritual. Voleo je da rano ide na spavanje, ali kada radi, vreme prestaje da postoji. Potpuno se izgubi u tome. I to je radio svuda, i u Londonu i u Španiji – priseća se ona.

Iako je deo života proveo u inostranstvu, uvek se vraćao svojoj zemlji.

– Ovde mu je bila baza. Koliko god da je pokušavao da se uklopi, recimo u Španiji, govorio je: “Uvek te gledaju kao da nisi ravan njima.” Doživeo je i neprijatnosti. Radio je aranžmane koji su se plaćali 300 evra, a njega su plaćali 150. Kada je tražio da mu povećaju honorar, odmah je dobio otkaz. Takva iskustva nisu bila retkost. Slično je bilo i u Engleskoj. Koliko god bio afirmisan i kvalitetan, uvek je bio stranac. Zato se vraćao, jer ovde su njegova porodica, njegovi ljudi. Iako je porodica povremeno bila sa njim u inostranstvu, njegova prava baza uvek je bio Beograd.

Govoreći o bogatom Batinom stvaralaštvu, koje obuhvata muziku za televiziju, film i brojne albume, Snežana posebno ističe važnost njegove saradnje sa njegovom prvom suprugom Spomenkom.

– Ona zauzima veoma značajno mesto u Batinom životu. Pre svega, zajedno su dobili tri ćerke, a zatim su oboje bili izuzetno talentovani. Ona je pisala fantastične tekstove, duboke, emotivne i prave ženske. Verujem da bi nastavila da stvara da je ostala živa. Imali su veoma uspešan zajednički period, a i nakon razvoda ostali su veliki prijatelji. To je odlika kvalitetnih ljudi, da i posle rastanka cene ono što su imali. I oni su to umeli.

Neostvareni san: Otišao je sa velikom ranom

Na pitanje koji projekat izdvaja kao najvažniji, Snežana bez dileme govori o jednom neostvarenom Batinom snu.

– U celokupnom Batinom opusu meni je najviše žao zbog “Jesenjina”. Dugo je radio na tom projektu. Postoje demo-snimci sa Jelenom Tomašević, Zoranom Šandorovim, Aleksandrom Kovač i mnogim mladim izvođačima. To je prelepo, ali nažalost nije bilo sluha. Jedan mali deo mjuzikla izvođen je u Novom Sadu, u Mađarskom pozorištu, pod nazivom “Ispovesti jednog mangupa”, ali to nije bilo celo delo. Problem je bio libreto, nije mogao da nađe autora koji bi to uradio onako kako je zamislio. Mnoga pozorišta nisu prepoznala potencijal tog projekta. Otišao je sa velikom ranom zbog toga, jer ga nisu razumeli i nisu mu pružili podršku – priseća se Snežana.

Ipak, ostavlja prostor za nadu.

– Mjuzikl je skoro završen, jedino je libreto bio sporan. Možda se jednog dana ipak neko pojavi i realizuje to delo.

Prisustvo Jesenjina u njegovom radu za nju je bilo posebno zanimljivo.

– Često smo slušali te snimke dok putujemo. Jednom sam mu rekla:”Bato, zanimljivo mi je koliko je Jesenjin bio turbulentan u privatnom životu, potpuno suprotan tvojoj prirodi.” A on mi je odgovorio:”Ne znam, jednostavno me je privukla njegova poezija, možda i ta suprotnost.”

Snežana posebno emotivno govori o Batinom poslednjem velikom projektu, koncertu povodom jubileja – pedeset godina od osnivanja “Korni grupe”.

– To je bio zaista veliki poduhvat. Ljudi su ga godinama nagovarali da okupi grupu, ali je odbijao jer su se članovi osipali i nije želeo da naruši uspomenu na ono što su nekada bili. Na kraju je ipak pristao, ali uz mnogo izazova. Jedan čovek iz izdavačke kuće bio je veoma uporan. Bata je već bio umoran, više se bavio instrumentalnom muzikom i stalno je govorio da nema s kim da radi. Ispostavilo se da je bio u pravu. Bilo je ogromnih problema, posebno oko pronalaženja bubnjara. Dolazili su, probali i odustajali, govoreći:”Ovo nije naša muzika.” Stres je bio veliki. U jednom trenutku je čak razmišljao da odustane. Imali smo i problema sa Dadom Topićem zbog njegovog zdravstvenog stanja. Bata je želeo da na koncertu budu svi pevači koji su ostavili trag u “Korni grupi” – Dado Topić, Zlatko Pejaković, Zdravko Čolić, ali to nije bilo moguće. Ipak, koncert je održan. Uspeli smo da ga realizujemo uz pomoć Dejana Cukića, Zorana Šandorova i drugih gostiju. Nije bilo onako kako je on zamišljao, ali je ipak bilo veličanstveno i za pamćenje. Od starih članova bio je Dado Topić i basista. Znam koliko mu je sve to značilo – uz blagi osmeh se priseća ona.

Na konstataciju da se umetnici često brzo zaboravljaju nakon smrti, Snežana iskreno govori o ljudima koji su ostali prisutni u njenom životu.

– Poslednjih godina naš krug prijatelja se suzio. Tu su naši kumovi Branko i Vesna Platiša, zatim Gabi Lenđel iz Subotice, njegov veliki prijatelj još iz studentskih dana u Sarajevu. Njihovo prijateljstvo trajalo je decenijama, sve do Batinih poslednjih dana. Tu su i Žarko Dančuo sa suprugom. On i Bata su bili cimeri kada su došli u Beograd. Zatim Bisera Veletanlić. Od mlađih saradnika izdvojila bih Bojana Stankovića iz Vokalne grupe “Konstantin”, zatim Olju Dešića iz Rijeke, kao i divnog gospodina Želimira Babogredca iz Zagreba. I ne smem da zaboravim Nataliju Cajić, koja mu je u poslednjim godinama donela mnogo radosti izdavanjem njegovog CD-a sa instrumentalnom muzikom. Sve je to bilo urađeno sa toliko pažnje, uvažavanja i ljubavi da sam bila dirnuta. A Bata… ne mogu da vam opišem koliko mu je to značilo. Ta toplina, kada osetite da vas ljudi nisu zaboravili i da cene ono što ste radili.

Njegove poruke i dalje čuvam

Na pitanje da li postoji nešto što nije rekla Bati, zastaje i odgovara tiše.

– Uvek imamo utisak da nismo rekli sve. Ali šta je to “sve”? Nisam mu rekla šta mi se juče desilo, koliko sam umorna… Nedostaje mi ta svakodnevna pažnja. Vraćala bih se kasno s posla, oko pola jedanaest, a on bi me čekao na vratima, uzimao torbu i pitao jesam li umorna. Pričao bi mi kako mu je prošao dan. Nedostaje mi ta bliskost. Možda ga moj posao nije suštinski zanimao, ali je voleo da sa mnom deli te trenutke. Nedostaje mi ta svakodnevica, ti razgovori. Mnogo toga smo rekli jedno drugom, ali uvek postoji još nešto.

Govoreći o njihovoj ljubavi, Snežana ističe njenu posebnost.

– Možda je baš to što smo se sreli u zrelijim godinama učinilo da bude tako jaka. Deca su odrasla, život se smirio i ostali smo nas dvoje. Koliko puta sam dolazila nervozna, ljuta, pa mu sve ispričam… i na kraju se zajedno nasmejemo. Posebno pamtim osećaj mira. Živeli smo u nekom našem malom svetu. Najviše sam volela one večernje razgovore pred spavanje. Pored njega sam osećala neverovatan mir. Ja sam bila brza, impulsivna, a on me je smirivao: “Polako, Mićo, videćemo.” I to mi je toliko prijalo.

Na ideju o filmu o njegovom životu, reaguje sa entuzijazmom.

– Apsolutno bih volela. Ja to zovem putešestvije, jer njegov život to zaista jeste bio. Od Subotice, preko Beograda, Sarajeva, pa dalje… Mnogo toga mu se dešavalo, kao da je bilo karmički određeno. Bilo bi to veoma interesantno, sve te faze, putovanja, izazovi u Španiji i Engleskoj. Nije to bio glamurozan život. Otišao je kao afirmisan umetnik, ali je živeo skromno, radio, borio se. Radio je i projekte sa Zdravkom Čolićem i Harisom Džinovićem, koji nikada nisu objavljeni.

Na kraju, uz blagu setu, opisuje njegovu ličnost.

– Bio je veoma skroman. Uvek je mislio da nije dovoljno dobar. Uradi nešto, pa kaže:“Moglo je bolje.” Stalno je sebi nalazio zamerke, jer je težio savršenstvu.

Na opasku da je bila ta koja ga vraća na „pravi put“, Snežana se sa osmehom priseća njihovih zajedničkih trenutaka.

– Bilo je zaista simpatičnih situacija. Posle toliko godina zajedničkog života, kada bi radio nešto novo, uvek bi me pozvao:”Mićo, dođi da čuješ.” Ja bih sela na prag malog studija koji smo napravili od terase, a on bi svirao. Ti trenuci su imali posebnu dinamiku. Kada završi, ja mu kažem:”Mićo, pogrešio si.” On se okrene iznenađeno:”Ti si to čula?” A ja mu kažem:”Jesam, tu i tu si pogrešio.” Bilo mu je to simpatično, ali i drago, jer je znao da nisam tu samo reda radi, već da zaista slušam i razumem ono što radi. Takve sitnice činile su našu svakodnevicu. To su bili naši lepi, zajednički momenti.

Na pitanje koju njegovu pesmu najčešće sluša, Snežana priznaje da joj je teško da izdvoji samo jednu.

– Mnogo toga. Ima CD sa njegovim ljubavnim baladama i ne mogu da kažem da mi je neka posebno najdraža. Sve zavisi od trenutka i raspoloženja. Naravno, tu su “Zlatni dan” i “Ručak za dvoje”, pesme u kojima svako može da pronađe deo sebe. Ali zaista, teško je izdvojiti samo jednu.

Posebno emotivno govori o jednoj manje poznatoj kompoziciji.

– Postoji pesma iz “Jesenjina” – “Zelena frizura”, koju peva Jelena Tomašević. Žao mi je što taj projekat nije zaživeo, jer je pesma božanstvena, i tekst i muzika i njeno izvođenje. To duboko dira.

Na kraju razgovora Snežana sa nama deli još jednu intimnu uspomenu.

– Htela sam da kažem šta je to čime me je osvajao iz dana u dan, iz godine u godinu. To su njegove poruke. Znao je da me iznenadi ceduljama koje ostavi na stolu, ili bi mi poklonio knjigu sa posvetom. Imam jednu takvu knjigu koju držim pored kreveta, u spavaćoj sobi. Uvek je tu, sa mnom – priča Snežana Kovač pokazujući nam knjigu sa posvetom koju nikada nećemo zaboraviti.