BLIC SLAVI 30 GODINA Autorski tekst Aleksandra Vučića: MOJIH 30 GODINA U POLITICI

Verovatno sam jedan od retkih političara u Srbiji, možda i jedini iz moje generacije, koji je gotovo podjednako vremena proveo i na vlasti i u opoziciji.

I dobro znam šta znači i jedno i drugo. Znam kako izgleda kada imate svu odgovornost, kada morate da donesete odluku i kada nemate pravo da kažete: nisam znao, nisam mogao, neko drugi je kriv. Ali znam i kako izgleda kada ste opozicija, kada vas nema nigde, kada nemate medije, nemate novac, nemate društvene mreže, nemate ništa osim svoje energije, svojih ideja i ljudi koji su spremni da vas saslušaju.

Kada je 1996. nastao “Blic”, ja sam već nekoliko godina bio u politici. U Srpsku radikalnu stranku ušao sam 1993. godine, sa 23 godine. Bio sam mlad, beskrajno uporan, često isključiv i svakako sam pravio greške.

Od svojih grešaka nikada nisam bežao. Godine 1998. postao sam ministar informisanja. Danas, gotovo tri decenije kasnije, o tom vremenu mogu da govorim mnogo mirnije nego tada. Ne mislim da sam sve radio dobro. Naprotiv. Mnogo toga bih danas uradio drugačije. Čovek koji za trideset godina nije promenio nijedan svoj stav ili nije ništa naučio ili nije dovoljno razmišljao o onome što je radio.

Dvanaest godina opozicije

A onda je došla 2000. godina. I dvanaest godina opozicije. Danas ljudi teško mogu da razumeju kako je izgledalo baviti se opozicionom politikom u vreme kada nije bilo društvenih mreža. Danas uzmete telefon, uključite kameru i možete da razgovarate sa milion ljudi. Tada toga nije bilo.

Ako vas nema na televiziji – nema vas. I zato smo išli svuda. Od vrata do vrata. Od sela do sela. Od grada do grada. Male sale, velike sale, pijace, trgovi, mesne zajednice. Nekada vas čeka hiljadu ljudi, nekada sto, nekada dvadeset. I sa tih dvadeset razgovarate kao da ih je dvadeset hiljada.

Gubili smo izbore. Mnogo puta. I nije bilo lako. Nikome nije prijatno da gubi. Ali sam upravo tada naučio nešto što će mi kasnije mnogo značiti: u politici nema prečice. Ne možete da prevarite ljude zauvek. Morate da radite, da slušate, da menjate sebe i da budete spremni da ustanete kada padnete.

Godine 2008. Tomislav Nikolić i ja osnovali smo Srpsku naprednu stranku. Znali smo da, ako želimo da menjamo Srbiju, prvo moramo da promenimo sebe.

Četiri godine kasnije došla je 2012. godina. Sećam se tih izbora veoma dobro. Sećam se kampanje, svakog grada, nervoze, umora, neizvesnosti. Sećam se i Tome Nikolića i njegove borbe. I onda je, posle dvanaest godina naše opozicione borbe, pobedio Borisa Tadića.

Tada je počela druga vrsta života. I druga vrsta odgovornosti. Bio sam ministar odbrane, prvi potpredsednik Vlade, predsednik Vlade, a zatim predsednik Republike. Za sve te godine razgovarao sam sa gotovo svim najvažnijim svetskim liderima. Sa Vladimirom Putinom mnogo puta. Sa Angelom Merkel. Sa Si Đinpingom. Sa Emanuelom Makronom. Sa američkim predsednicima i njihovim najbližim saradnicima. Sa gotovo svim evropskim liderima.

Interes Srbije

I naučite jednu stvar. Kada sednete za taj sto, nikoga nije briga koliko ste umorni. Nikoga nije briga kakav vam je rejting. Nikoga nije briga šta će sutra o vama da napišu novine u Beogradu.

Njih zanima interes njihove zemlje. A mene interes Srbije. To je jedino merilo koje sam sebi postavljao. Zato je naša politika često bila teška. Naš strateški put jeste evropski put Srbije. Istovremeno sam smatrao da Srbija nema pravo da ruši svoja tradicionalna prijateljstva. Da treba da gradimo što bolje odnose sa Amerikom, da sarađujemo sa Evropskom unijom, ali i da čuvamo odnose sa Rusijom i gradimo čelično prijateljstvo sa Kinom.

Neki kažu: sedite na dve stolice. Ne. Sedim samo na jednoj stolici. Na srpskoj stolici. I nije to uvek lako. Naprotiv. Nekada vas jedni pritiskaju zbog drugih, drugi zbog prvih. Nekada svi od vas očekuju nešto. A vi imate malu zemlju, ponosan narod i morate da sačuvate i mir i državne interese.

Ali, od svih predsedničkih palata, samita, sastanaka i razgovora sa najvećim liderima sveta, meni su uvek važniji bili obični ljudi. I znam da će neko da mi se smeje kada ovo kažem. Neka se smeje.

Ja znam koliko mi znači kada odem kod domaćina u neko selo u Srbiji. Kada sednem s ljudima koji neće da pričaju o geopolitici, nego mi kažu: „Predsedniče, treba nam put“. „Treba nam voda.“ „Deca nam odlaze.“ „Nemamo dovoljno posla.“ To je stvarna Srbija.

Trudio sam se da, bez obzira na obaveze, uvek nađem vreme za fabriku, školu, bolnicu, selo, sportsku halu, domaćinstvo. Da razgovaram sa radnikom. Sa poljoprivrednikom. Sa penzionerom.

Teške i nepopularne odluke

Jer ako ne znate kako živi običan čovek, džaba vam svi grafikoni koje vam donesu savetnici. Znam šta znači kada penzioneru povećate penziju za nekoliko hiljada dinara. Nekome je to samo broj u budžetu. Njemu nije broj. To mu je račun za struju. To su lekovi. To je poklon za unuče. To je osećaj da njegova država zna da postoji.

Isto je s putem. Kada otvorimo auto-put, neko kaže: još jedno otvaranje, još jedna ceremonija. A ja gledam čoveka koji sada do Beograda putuje sat vremena kraće. Gledam investitora koji će zbog tog puta da otvori fabriku. Gledam dete koje će možda upravo zbog toga moći da ostane u svom gradu.

To je za mene politika. Ali politika nisu samo lepe stvari. Imao sam i obavezu da donosim neke od najtežih i najnepopularnijih odluka. Kada smo morali da smanjujemo plate i penzije, znao sam šta to znači za ljude. Znao sam i šta to znači politički za mene i za stranku koju sam vodio.

Ali država je bila pred bankrotom. Mogao sam da budem popularniji. Mogao sam da kažem: neka neko drugi rešava problem. Nisam. Jer sam smatrao da je važnije da Srbija bude zdrava nego da Aleksandar Vučić bude popularan.

Takvih odluka bilo je mnogo. Kosovo i Metohija je najteže pitanje s kojim sam se suočavao. Godinama sam slušao šta sve Srbija mora. Šta mora da prihvati. Čega mora da se odrekne. Šta mora da potpiše. Trudio sam se da sačuvamo mir. Ali sam se isto tako trudio da nikada ne ponizimo Srbiju.

Imali smo pritiske oko Srebrenice. Imali smo rat u Ukrajini i pritiske da uvedemo sankcije Rusiji. Imali smo Kosovo. Imali smo bezbroj zahteva koji su dolazili spolja. A ja sam svaki put sebi postavljao isto pitanje: Šta dobija Srbija? Ne šta dobijam ja. Ne šta dobija moja stranka. Srbija.

Najteže godine političkog života

Poslednje dve godine bile su među najtežim godinama mog političkog života. Ja sam ono što se događalo nazivao pokušajem obojene revolucije i hibridnim ratom protiv Srbije. Drugi će reći da nije tako. Imaju pravo da misle drugačije.

Ali ja znam šta sam video. Video sam koliko je dovoljno da jednu laž ponovite hiljadu puta da bi deo ljudi počeo da je doživljava kao činjenicu. Video sam koliko je teško odgovoriti kada emocija zameni činjenice. I koliko je važno da država u takvim trenucima ostane mirna.

Moja obaveza bila je da sačuvamo mir. Da Srbin ne udari na Srbina. Da institucije rade. I da na kraju građani na izborima odlučuju ko će da vodi Srbiju. Za više od trideset godina u politici svašta sam doživeo.

Pobeđivao sam. Gubio sam. Bio sam jedan od najmlađih ministara, bio sam opozicionar koga gotovo nigde nije bilo u medijima, bio sam predsednik Vlade i predsednik Republike.

Sretao sam najmoćnije ljude sveta, ali sam možda neke od najvažnijih stvari naučio od običnih ljudi u Srbiji. Od domaćina koji vam kaže da njemu ne treba ništa, samo da mu deca ostanu ovde. Od majke koja traži posao za sina. Od radnika koji hoće samo da zna da će fabrika u kojoj radi postojati i sledeće godine. Od penzionera kojem mnogo znači i kada država pokaže da nije zaboravila na njega.

Zbog tih ljudi politika ima smisla. Funkcija sama po sebi ne znači ništa. Jednog dana neću biti predsednik. Neću biti na vlasti. Neko drugi će sedeti u ovom kabinetu i donositi odluke. To je normalno.

Ali će ostati putevi. Ostaće pruge. Ostaće bolnice i škole. Ostaće fabrike. Ostaće Beograd na vodi koji su ismevali. Ostaće brza pruga. Ostaće kilometri auto-puteva. Ostaće ono što smo izgradili i ono što tek moramo da izgradimo.

I zato, kada me pitaju odakle mi posle toliko godina energija da nastavim, nemam neki posebno pametan odgovor.

Valjda iz Srbije. Iz tog običnog čoveka kojeg sretnem negde u Ljuboviji, Leskovcu, Subotici, Priboju, Kraljevu ili bilo kom drugom mestu i koji mi kaže: „Dobro je ovo što ste uradili, ali hajde sada uradite i ovo“.

U toj jednoj rečenici je cela politika. Nikada nije gotovo. Uvek postoji još nešto što možete da uradite. I dok god budem mogao nešto da uradim za Srbiju, boriću se. Nekada ću pogrešiti. Grešio sam i ranije. Ne bežim od toga.

Ali jedno znam. Nikada nisam želeo slabiju Srbiju da bih ja bio jači. Želeo sam jaču Srbiju. Jer na kraju, kada prođu funkcije, izbori, kampanje, naslovne strane, pohvale i uvrede, samo će se jedno računati: Kakvu smo Srbiju ostavili onima koji dolaze posle nas.