Iz Krivog Puta je, tvorac je jedne od najčuvenijih košarkaških fraza svih vremena i samo čudom je ostao živ posle naj(ne)slavnijeg udarca u istoriji NBA!

Sve ovo su posledice jednog od naj(ne)slavnijih udaraca u istoriji neborilačkih sportova. Rudija Tomjanovića, poreklom Hrvata i legendu NBA lige, zamalo je ubio Kermit Vašington, njegov protivnik u utakmici Hjuston Roketsa i Los Anđeles Lejkersa odigranoj 9. decembra 1977. godine.

Ovaj incident neretko se naziva „The Punch” i ima status udarca koji je promenio istoriju sporta. Ne samo da su, kako Štern kaže, sportisti postali svesni kakvo zlo mogu naneti drugima, nego je i sama NBA liga žestokim merama započela prevenciju sukoba na terenu, koji su sedamdesetih bili svakodnevica.

Kada danas vidite da sudije najoštrije kažnjavaju i najbezazlenija guranja i dobacivanja, setite se Rudija Tomjanovića. Nakon njegovog nemilog slučaja, NBA je počeo sa drakonskim kaznama za bilo kakve fizičke konflikte, sudije su dobile uputstva za brzo suzbijanje sukoba, a broj redara, obezbeđenja i ostalih sigurnosnih službi na utakmicama znatno je povećan.

Ali bilo bi pogrešno svesti priču o Rudiju Tomjanoviću “samo” na taj udarac. Tomjanović je uspeo da se oporavi i vrati uspešnoj igračkoj karijeri, koja je u NBA ligi potrajala 11 godina i tokom koje je pet puta bio Ol-star. Zatim je još veći trag u košarci ostavio kao trener.

Rudolf Tomjanović Džunior rođen je 24. novembra 1948. u Hemtremku, gradiću u Mičigenu. Samo njegovo prezime jasno upućuje na poreklo sa ovih prostora, mada Rudi toga dugo nije bio svestan jer mu roditelji, Rudolf Senior i Ketrin (devojačko Modić), nisu negovali sentiment prema korenima.

Dodao je Tomjanović i jednu anegdotu:

Tomjanović je, u potrazi za svojim korenima, prvi put posetio Hrvatsku kao 55-godišnjak. Neko vreme mislio je da su njegovi rodom sa Brača jer mu je tako rekao Žan Tabak, kome je bio trener. Ipak, nakon istrage ispostavilo se da to nije bilo tačno.

Nešto poput drugog oca bio mu je ujak Džo Modić.

Školskoj košarkaškoj ekipi Rudi se pridružio kao 13-godišnjak, ali i tamo se susreo sa trenerom koji ga isprva nije doživljavao. Rudi bi samo gledao utakmice sa klupe, a onda je dobio i obaveštenje da je ispao iz tima. Nije mogao da se pomiri sa tim pa je izazvao trenera na meč jedan-na-jedan. Ulog je bilo Rudijevo mesto u timu. Trener je prihvatio izazov i ostao šokiran jer ga je dete – razbilo.

Tomjanović je tako upao u ekipu, a veštine je brusio na uličnim terenima.

Do univerzitetskih godina Tomjanović je izrastao u 203 centimetra visokog krilnog centra, a na koledžu je igrao za svoj rodni kraj, Univerzitet Mičigen. Tamo se profilisao u jednog od najboljih košarkaša svojih godina, a i danas drži rekorde prestižnih Mičigen Vulverinsa, tima koji je proizveo brojne NBA zvezde, kao i “Fab Fajv” (Fab Five), možda i najpoznatiju univerzitetsku generaciju svih vremena.

Sa 1.039 skokova najbolji je u istoriji Vulverinsa, a učinci od 48 poena i 27 skokova na jednoj utakmici i dalje su rekordi njihove Krizler Arene. U četvrtoj i poslednjoj godini na koledžu uvršten je u najbolje univerzitetske petorke u nekoliko različitih izbora, a sve to prepoznali su i NBA skauti.

Tomjanovića su na NBA draftu 1970. visokim drugim izborom odabrali San Dijego Roketsi, koji su se godinu dana kasnije preselili u Hjuston. Treći izbor na tom istom draftu bio je, pazite slučajnosti, već spomenuti Tomjanovićev „neprijatelj po nacionalnosti” Pit Maravić.

U prvim Tomjanovićevim godinama Roketsi su bili jedan od slabijih timova u ligi te su redovno završavali u donjoj polovini prvo Zapadne, a onda i Istočne konferencije, s obzirom na to da su ih tada selili sa jedne strane na drugu.

Ali takve okolnosti nisu nužno loše za mladog igrača. Izostanak rezultatskog imperativa i manjak kvalitetnijih saigrača otvorili su Tomjanoviću puno prostora za napredak. Nakon što je u prvoj sezoni, jedinoj u San Dijegu, igrao vrlo malo te je postizao pet poena po utakmici, već iduće je taj prosek skočio na 15,0 uz 11,8 skokova.

Prvi put je postao Ol-star 1974, kada je prosečno ubacivao 24,5 poena. Do koševa je često dolazio zahvaljujući mekanom šutu sa poludistance, a iako nije bio osobito visok ili eksplozivan, bio je vrlo snažan te je imao odličan osećaj za pozicioniranje pod košem.

Dobro je sarađivao i sa omalenim (175 cm) Kalvinom Marfijem, kojeg su Roketsi takođe draftovali 1970. i koji je uz Tomjanovića bio glavni igrač ekipe tih godina. Prvi izlet u doigravanje Tomjanovićevi i Marfijevi Roketsi imali su 1975. godine, kada su u konferencijskom polufinalu sa 4:1 prejaki bili Boston Seltiksi.

Osim što je izgradio status zvezde sa četiri uzastopna učešća na Ol-star utakmici od 1974. do 1977, Tomjanović je bio prepoznat kao istinski mirotvorac u ligi u kojoj igrači nisu imali ni minimum samokontrole pa su, kako smo već ustanovili, tuče bile najobičnije pojave na parketima.

Los Anđeles Lejkersi po tom pitanju bili su jedni od najžešćih. U prvoj utakmici sezone 77/78. Karimu Abdul-Džabaru pukla je šaka od udarca kojim je Kentu Bensonu iz Milvoki Baksa slomio vilicu jer ga je Benson pre toga namerno pogodio laktom u stomak. Kermit Vašington se par utakmica nakon toga potukao sa nekoliko igrača Bafalo Brejvsa.

Isti dvojac Lejkersa u centru pažnje bio je i 9. decembra 1977. godine. Nakon poprilično divlje i čvrste borbe za skok sa Vašingtonom, Hjustonov centar Kevin Kunert našao se u klinču sa Abdul-Džabarom dok su gotovo svi ostali igrači već bili na drugoj strani terena.

Kunert i Džabar ipak su odustali od sukoba i takođe krenuli da trče, ali pojavio se Kermit Vašington i povlačio Kunerta za šorts, sa namerom da ga uspori. Kunert ga je udario laktom dok se pokušavao otrgnuti i nakon toga je nastao haos. Šta se tačno dogodilo, ko je koga prvi… Ne znamo sa sigurnošću. Kamere su bile fokusirane na napad Hjustona, a svedočanstva su oprečna.

Ono što je moglo da se vidi u prenosu jeste trenutak u kojem Vašington pesnicom udara Kunerta, kojeg je Abdul-Džabar držao. Akteri incidenta slažu se da je Džabar uhvatio Kunerta samo kako bi ga odmakao, ali Vašington je to očigledno protumačio kao da mu Džabar pomaže u tuči pa je zamahnuo na bespomoćnog Kunerta.

Kada je video šta se dešava, mirotvorac Tomjanović potrčao je prema sredini terena kako bi smirio situaciju. Vašington, videvši da Tomjanović trči ka njemu, nije razmišljao te je i njega pogodio pesnicom i srušio na pod. U tom trenutku je sukob utihnuo, a Tomjanović je ostao da leži zbog zamalo smrtonosnog udarca.

Tomjanović je ipak ubrzo došao svesti te je bio sposoban da stane na noge, a isprva je mislio da mu je samo pukao nos i hteo je da nastavi da igra. Objašnjeno mu je da to nije moguće te je krenuo ka svlačionici. Na putu je sreo Vašingtona i verbalno ga napao, tražeći objašnjenje za udarac koji je upravo dobio. Redari su ih odmah razdvojili.

U tom naletu adrenalina, Tomjanović se nije ni obazirao na slani i metalni ukus u ustima. Bio je to ukus spinalne tečnosti, odnosno likvora, koji mu je zbog fraktura kostiju lobanje iz mozga cureo u usta. Tek kada su mu lekari u hitnoj pomoći objasnili da je pretrpeo povrede opasne po život, Tomjanovića je obuzeo strah.

Srećom, lekari su uspeli da saniraju sve povrede, a Tomjanović je proveo četiri dana na intenzivnoj nezi i potom u predstojećem periodu prošao kroz čitav niz operacija. Vilica mu je tokom oporavka bila zatvorena šest nedelja.

Tomjanović je nakon svega tužio Lejkerse, koji su mu isplatili dva miliona dolara odštete, dok je Vašingtona NBA kaznio sa 100.000 dolara i suspendovao ga na 60 dana, što je tada bila najduža zabrana u istoriji lige. Tomjanović mu je, uprkos svemu, oprostio.

Takav Tomjanovićev stav istinski je šokirao Vašingtona.

Vašington se u brojnim navratima javno pokajao zbog udarca koji mu je ostao trajna mrlja u karijeri i životu, iako je nakon njega još 10 godina igrao u NBA-u. Teže pravne posledice zbog udarca je izbegao, ali je u zatvoru završio 40 godina kasnije jer je proneverio i u privatne svrhe iskoristio oko pola miliona dolara koje je prikupio putem donacija svojoj humanitarnoj fondaciji za decu u Africi. Pušten je na slobodu 2022. posle četiri godine pritvora.

Što se Tomjanovića tiče, on se na parkete vratio početkom iduće sezone, dakle nakon gotovo godinu dana pauze. U početku je morao da igra sa modifikovanom hokejaškom maskom kako bi se zaštitio od novih povreda.

Važno je naglasiti da je Tomjanovićeva povreda zapravo prekinula i poremetila vrtoglavi uspon Hjustona. U proleće 1977. Roketsi su igrali finale Istočne konferencije, gde su ih u četiri utakmice izbacili Filadelfija Seventisiksersi.

Ključan za taj napredak Roketsa bio je Mozes Meloun, kojeg su 1976. doveli u razmeni sa Bafalo Brejvsima. Meloun se vrlo brzo profilisao u najboljeg centra lige na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete.

Šest puta je bio najbolji skakač NBA pa je, na primer, 1978/79. beležio rekordnih 17,6 skokova po susretu. Istovremeno je bio i jedan od vodećih strelaca, a povrede su mu bile stran pojam. Na kraju, Meloun je čak tri puta proglašen za MVP-ija NBA lige. Dvaput je tu nagradu dobio kao igrač Hjustona (1979. i 1982), a jednom kao igrač Filadelfije (1983).

Kada ispod svega toga podvučemo crtu, potpuno je jasno zbog čega je Hjuston sa njim postao mnogo ozbiljnija ekipa. Ali isto tako, bez Tomjanovića u sezoni 1977/78. Roketsi nisu došli do doigravanja. Povratkom Rudija, stvari su počele bolje da funkcionišu, ali je Hjuston 1979. i 1980. svejedno ispadao u prvoj, odnosno drugoj rundi plej-ofa.

U sezoni 1980/81, 32-godišnji Tomjanović i Roketsi doživeli su značajan pad u regularnoj sezoni. On je u proseku postizao 11,6 poena po susretu, najmanje još od ruki sezone, a pritom mu je opadao i procenat šuta. Roketsi su imali negativan skor od 40 pobeda i 42 poraza, ali su uspeli da se prošvercuju u plej-of kao najlošije plasiran tim Zapada koji je izborio doigravanje.

Kad im se već posrećilo da uđu u plej-of, trener Del Haris shvatio je da nešto mora da menja jer dosadašnja taktika nije vodila nikuda. Jedna od žrtvi nove rotacije bio je i Tomjanović, koji je u doigravanju sveden na epizodnu ulogu sa klupe.

Novi Harisov recept očigledno je funkcionisao jer su Roketsi na krilima fenomenalnog Melouna u plej-ofu srušili moćne Medžikove i Karimeve Lejkerse, a potom i Sparse te Kanzas Siti Kingse za plasman u veliko finale. Tamo su im još jednom kobni bili Seltiksi, koji su predvođeni Larijem Birdom i iznenađujućim MVP-jem finala Sedrikom Maksvelom slavili 4:2. Hjuston je tako i dalje morao da čeka na prvu titulu NBA prvaka.

Tomjanović je neočekivani uzlet Roketsa ispratio sa svega 24 odigrana minuta u celom doigravanju. Neki bi se iz pozicije klupske legende možda i naljutili zbog takvog tretmana, ali ne i Tomjanović. On je naposletku samo raspravio situaciju sa suprugom Sofi, zaključio da su najbolji dani iza njega i da je vreme da se povuče.

Ipak, Tomjanović nije mogao bez košarke. Ekspresno nakon penzionisanja prihvatio je ponudu Roketsa da im postane skaut, a dve godine kasnije preuzeo je ulogu pomoćnog trenera. U međuvremenu je 1982. svedočio kako se pod krov dvorane u Hjustonu podiže prvi povučeni dres u klupskoj istoriji. Na njemu je stajao broj 45 i prezime Tomjanović.

Roketsi su te iste godine ostali bez Mozesa Melouna, ali su potom dvaput zaredom imali prvi izbor drafta. Tako su 1983. odabrali čudesnog i 224 centimetra visokog Ralfa Sampsona, koji je u NBA došao sa ogromnim očekivanjima te ih je i opravdao tako što je u svoje prve četiri sezone bio Ol-star. Posle toga su mu povrede uništile karijeru

Godinu dana nakon Sampsona, Roketsi su prvi pik iskoristili da dovedu još jednog centra, Hakima Olajdžuvona. Mogli su na tom istom draftu da odaberu i Majkla Džordana, ali s obzirom na sve što će Olajdžuvon postići u dresu Roketsa, teško da u Hjustonu preterano žale zbog tog poteza.

Tomjanović je kao pomoćni trener učestvovao u razvoju Sampsona i Olajdžuvona i gledao kako ta dva mladića 1986. vode Roketse do finala, gde su ih opet dobili Seltiksi. I opet sa 4:2.

Posle tog finala počeli su Sampsonovi veliki problemi sa povredama i Hjuston je prvo stagnirao, a onda i padao. Trenera Bila Fiča 1988. zamenio je Don Čejni, a Tomjanović je ostao pomoćnik. Čejni je 1991. osvojio nagradu za najboljeg trenera lige, da bi iduće godine tim doživeo pad te se rukovodstvo odlučilo na novu promenu na klupi.

Spasitelja su videli u klupskom vojniku Tomjanoviću, koji je spremno preuzeo zadatak. Sezonu 91/92. nije mogao da izvuče pa je Hjuston prvi put nakon 1984. propustio plej-of, ali Rudi se tek počeo zagrevati u novoj ulozi.

Tim je tokom letnje pauze doživeo minimalne promene, ali pod Tomjanovićem je ekipa procvetala. Regularnu sezonu 1992/93. završili su na vrhu Zapadne konferencije, a Rudi je tako postao prvi trener u istoriji NBA lige koji je u svojoj prvoj punoj sezoni doveo neki klub do prvog mesta nakon što je sezonu pre toga propustio doigravanje.

Ključ je bio u podizanju kvaliteta odbrambene igre, a prednjačio je Olajdžuvon, koji je proglašen za najboljeg odbrambenog igrača godine. Uz to je Olajdžuvon doživeo i značajan napadački rast, jer je sa 21,6 poena u proseku napredovao do 26,1. Plej-of ipak nije odrađen na očekivanom nivou pa su Roketsi ispali u polufinalu u sedam utakmica od Sijetl Supersoniksa.

Ispadanje u doigravanju nije pokolebalo Hjuston i Tomjanovića, nego im je bilo samo podsticaj za dalje. Tim pre što je postalo prilično jasno da će NBA 1994. dobiti novog prvaka jer se Džordan nakon tri uzastopne titule Bulsa posvetio bejzbolu.

Ni ovaj put Hjuston nije dovodio izvikana pojačanja, ali je Tomjanović delić po delić slagao pobedničku slagalicu. Nakon što je godinu dana ranije draftovao Roberta Orija, Hjuston je sada odabrao Sema Kasela, a iz Portlanda je doveo Marija Elija. Kasel i Eli postali su glavni igrači sa klupe, dok je Ori ušao u prvu petorku.

Osim Olajdžuvona, Roketsi nisu imali nijednu zvezdu. Tek je Otis Torp jednom u karijeri bio Ol-star (1992), a od ostalih će to kasnije postati Kasel (2004). Uz Olajdžuvona, Torpa i Orija, u prvoj petorci igrali su Vernon Maksvel i Keni Smit.

Na papiru to nije izgledalo tako impresivno, ali je zato do izražaja dolazio Tomjanović. On kao trener nije bio veliki taktički mag ili inovator, ali je znao da izvuče maksimum iz svakog igrača i drži ekipu pod kontrolom. Zbog toga je tokom cele karijere bio na glasu kao „trener za igrače” (players’ coach).

Igru je podredio svojoj zvezdi Olajdžuvonu i dao mu slobodu.

Svi ostali savršeno su znali šta treba da rade na terenu. “Znao je da nas dovede i postavi u pozicije u kojima možemo biti uspešni”, rekao je Eli.

Takvi Roketsi još jednom su završili na prvom mestu Zapada, a Hakim je ovaj put pored nagrade za najboljeg odbrambenog igrača dobio i MVP nagradu.

Razlika u odnosu na godinu ranije bila je ta što su Roketsi sada bili još preciznije podmazana mašina. Iako su se u plej-ofu suočavali sa timovima koji su imali više zvezda, redom su padali Drekslerovi Trejl Blejzersi (3:1), Barklijevi Sansi (4:3), pa Stoktonov i Malonov Džez (4:1). U finalu se Hjuston našao u zaostatku 3:2 protiv Juingovih Niksa, ali je u poslednje dve utakmice na domaćem terenu napravio preokret i osvojio prvu titulu u istoriji kluba.

Cilj svakog prvaka jeste da odbrani titulu, a kako bi povećao šanse da to i uradi, Hjuston je usred sezone u trejdu napokon u tim doveo i drugu veliku zvezdu. Klajd Dreksler, član Drim tima iz 1992. i Olajdžuvonov bivši saigrač sa Univerziteta Hjuston, došao je iz Portland Trejl Blejzersa, a u suprotnom smeru otišao je Otis Torp.

Bila je to i značajna koncepcijska promena jer je Torp igrao na poziciji četvorke, dok je Dreksler bio dvojka. Stvari nisu odmah kliknule i Roketsi više nisu bili tako precizno naštelovana mašina. Sa Drekslerom u ekipi, bili su na skoru od 18 pobeda i isto toliko poraza. Nakon dve uzastopne sezone na prvom mestu Zapada, ovaj put su bili tek šesti.

Rukovodstvo Roketsa i Tomjanović stoga su se našli pod paljbom kritičara, koji su im zamerili to što su rastavili pobedničko jezgro. Smatrali su da će ih ta neuigranost koštati i u doigravanju te da od toliko željene odbrane naslova neće biti ništa.

Ali, Roketsi su išli korak po korak. U prvoj rundi protivnici su im bili stari znanci iz Džeza. Juta je vodila 2:1, ali Hjuston je preokrenuo na 3:2 i prošao dalje (tada se prva runda igrala do tri pobede, sve ostale do ćetiri). Sledili su još jednom Sansi i Čarls Barkli, od kojih je Hjuston gubio sa teško dostižnih 3:1.

Ipak, Tomjanovićevi momci pobedili su triput zaredom i tako postali peta ekipa u istoriji NBA koja je nadoknadila deficit od 3:1 u plej-ofu, a tek druga koja je to uradila uz dve gostujuće pobede. Takva dva preokreta dovela su do toga da Hjuston puca od samopouzdanja, a uveliko je pomogla i Tomjanovićeva filozofija.

Roketsi se do kraja plej-ofa više nisu našli u zaostatku. U finalu konferencije poveli su 2:0 protiv Sparsa, koji su potom izjednačili na 2:2, ali Hjuston je povezao još dva trijumfa za konačnih 4:2.

A u finalu – metla! Na drugoj strani bio je mlađani Orlando Medžik predvođen Šakilom O’Nilom, koji su na putu do finala izbacili čak i Bulse sa Džordanom, koji se usred sezone vratio košarci. Roketsima, ipak, nisu mogli ništa.

Iako su sve utakmice bile napete i Orlando bi u poslednju četvrtinu ulazio sa prednošću, Tomjanović ističe da je presudilo iskustvo njegovog tima, dok Šek nije mogao da pronađe način da zaustavi Hakima. Rezultiralo je to nestvarnom pobedom Roketsa od 4:0 u finalu.

Roketsi su kao šesti nosioci Zapada ispisali istoriju i do danas ostali najniže plasiran tim u istoriji NBA lige koji je osvojio prsten.

“Don’t ever underestimate the heart of a champion” (Nikad ne potcenjujte srce šampiona), često je korišćena sportska mantra. Mnogi je izgovaraju, a da nisu ni svesni da iza nje stoji upravo Rudi Tomjanović.

U nadolazećim godinama Hjuston je takođe pucao visoko pa je nakon osvojene druge titule Olajdžuvonu i Dreksleru pridružio i Čarlsa Barklija. Ipak, svi oni već su se bližili kraju karijere i bili su u laganom padu, a poraze im je dve godine u nizu nanosila takođe iskusna ekipa Džeza, koja je tako barem delimično uspela da se osveti Hjustonu za sve ranije poraze.

Tomjanović je ostao u Hjustonu kako bi sproveo “rebild” nakon što su se zvezde oprostile. Novo lice franšize postao je 2,29 visoki Kinez Jao Ming, a uz njega svakako treba spomenuti i Stiva Frensisa, koji je ranih 2000-ih bio Ol-star. Sa rukijem Mingom i ostalim mladićima, Tomjanović je 2002/03. ostvario pozitivan skor od 43-39, ali to nije bilo dovoljno za plej-of.

Nakon te sezone Tomjanović je silom prilika posle 33 godine napustio Roketse. Dijagnostikovan mu je rak mokraćne bešike, ali srce šampiona savladalo je i tu prepreku. Bolest je, srećom, otkrivena rano te je nakon sedam meseci terapija Rudi opet bio zdrav čovek. Zbog bolesti je prestao da puši i promenio je ishranu.

Osim Roketsa, Tomjanović je vodio i američku reprezentaciju na dva velika takmičenja. Na Svetskom prvenstvu 1998. je bez NBA igrača osvojio bronzu, dok se dve godine kasnije na Olimpijskim igrama u Sidneju okitio zlatom. Tokom devedesetih čak su kružile spekulacije da bi Tomjanović mogao da preuzme i hrvatsku reprezentaciju, ali u tim pričama nije bilo istine niti je Rudi za njih uopšte znao.

Trenerskom poslu vratio se 2004. nakon borbe sa bolešću te je preuzeo Lejkerse, ali je dao otkaz nakon 43 utakmice, otkrivši da je jednostavno iscrpljen od svega. Ostao je u Lejkersima kao savetnik.

Tomjanović danas ima 77 godina i dalje živi u svom voljenom Hjustonu. U Košarkašku kuću slavnih napokon je primljen 2021, povodom čega je izjavio: