“Evo nas u Bazelu i sad nas je troje. Naš mali treći član došao je na svet pre nekoliko meseci u najluksuznijoj bolnici na svetu. Troškove pregleda za vreme trudnoće, samog porođaja i boravka u bolnici u Švajcarskoj snosi zdravstveno osiguranje. Ono mesečno iznosi najmanje 200 franaka, a što je mesečna premija viša, to vam je godišnja franšiza preko koje vam se sve refundira niža”, tako svoju ispovest o životu u tuđini započinje jedna Tamara, nastanjena u Švajcarskoj...
Ona je za rubriku “Moj život u inostranstvu” beogradske Politike opisala svoja najsvežija iskustva u toj zemlji, odnosno ono što joj se izdešavalo otkako se porodila, a što ju je i nateralo da se zapita želi li uopšte više tu da živi.
Bazel Foto: Youtube Printscreen, Go4you
Svoju priču nastavlja ovako:
“Sa najjačim trudovima dolazim u porodilište, prostranu, osvetljenu prostoriju sa malim bazenom, ogromnim krevetom, nekakvim pilates loptama, šupljim stolicama i svim pomagalima za porođaj koje je savremena medicina mogla da smisli. Nekoliko meseci pre termina kući vam pošalju upitnik o tome kako biste želeli da se porodite – da napune bazen ako se odlučite za porođaj u vodi.
Kad sve prođe, preljubazne dve babice, koje su sve vreme uz vas i vašeg supruga, premeštaju vas na još veći i udobniji krevet, na kojem vas odguraju u vašu sobu.
A soba kao iz hotela sa pet zvezdica, čista, uredna. Kako sam izabrala manju kliniku, u sobi sam skoro sve vreme bila sama. Kupatilo sređeno, sa pet peškira, tuš-kabinom, anatomskom šoljom…
Sestre i babice su toliko ljubazne da počinju pomalo da vas nerviraju. Na pola sata dolaze da vas pitaju da li vam nešto treba, šta biste sutra za doručak, ručak, večeru, pa onda presvlače bebu, nose je na pregled, pa vas opet pitaju treba li vam šta i tako četiri dana. U jednom trenutku je u sobu došla i duhovna savetnica, zatim profesionalni fotograf. Nestvarno. Razmišljam o svim onim jadnim majkama koje su se porodile po bosanskim bolnicama, gde morate i svoju ćebad da nosite sa sobom. Ovde u Bazelu ponesete samo svoju četkicu za zube, a verujem da biste, i da je zaboravite, dobili drugu.
Presrećna, izlazim iz bolnice i pomišljam kako je divno što sam svoju kćerkicu rodila u ovako „kinderfreundlich” zemlji.
Sunčan je proletnji dan. Suprug i ja smo našli stan u Alšvilu, naselju tri kilometra udaljenom od centra Bazela. Mirno i lepo uređeno naselje, većinom sa privatnim kućama, ali ima i niskih zgrada okruženih zelenilom. Ispred moje zgrade nema klupa ili mesta gde bih sela i odmorila se. Na nekih dvesta metara dalje, na jednom malom parkingu, komšije su stavile klupu i sto. Tu u hladu sam znala ponekad da pročitam novine dok Ivana spava. Sve do jednom!
Dok sam tako čitala u miru i tišini kakva postoji samo u ovoj zemlji, prišao mi je čovek, verovatno stanar te zgrade. Počinje da viče kako ja sedim na privatnom posedu i kako to nije javni park, te kako ja nisam jedina koja zloupotrebljava njihovu klupu…
Šokirana i skoro rasplakana, žurim prema svojoj zgradi. Nakon tog događaja sedim isključivo ispred svoje zgrade na betonskoj stepenici. I onda, šetajući, počinjem da primećujem znakove koji vas obaveštavaju gde ne smete da prolazite ili, još gore, gde ne smete da se zadržavate.
Nigde do tada nisam videla znak na kojem je precrtan čovek! (Verovatno zato što nisam imala običaj da se šetam pokraj odlagališta nuklearnog otpada.)
“Sličan, možda još neprijatniji, događaj zbio se pre nekoliko dana”
Sličan, možda još neprijatniji, događaj zbio se pre nekoliko dana. Moja već devetnaestomesečna kćerkica obožava da posmatra dečicu iz obližnje osnovne škole kad se razlete po igralištu na velikom odmoru. Radi se o deci od pet-šest godina koja su njoj jako zanimljiva. Tako da, trudile smo se da naiđemo na igralište baš u vreme velikog odmora. Sve do jednom!
Pre nekoliko dana, prišao nam je nastavnik škole i pokušao da objasni kako je već dobio nekoliko dojava da žena sa kćerkicom redovno dolazi na igralište u vreme velikog odmora, tražeći nove kontakte. Kako je dečje igralište u vreme nastave rezervisano samo za učenike škole, mi se, ako želimo, možemo tu igrati u popodnevnim časovima.
I tako, sedeći na svojoj betonskoj stepenici, razmišljam da li je ovo stvarno zemlja u kojoj ja želim da moje dete odrasta. Čak mi i ono porodilište, nalik hotelu „Ric”, u kojem sam na svet donela kćerkicu, sa svim onim dosadnim sestrama, sad izgleda tako površno i nebitno.
Setih se i Andrića, koji je rekao da se nesrećno detinjstvo leči čitavog života.
Kurir.rs/Politika/Moj život u inostranstvu