FELJTON ONLAJN “Gospodari ’Dobričinog prstena’ “(26): JELISAVETA SEKA SABLIĆ – U STVARI, KOMEDIJA JE PROTEST

“Emocije se ne glume, one dolaze s mislima”, rekla je Seka Sablić.

Na svečanosti uručenja “Dobričinog prstena”, između ostalog, rekla je:

– Hvala mojim roditeljima koji su mi svojom dobrotom pomogli da pronađem svoj svet. Hvala vremenu u kome sam se našla u Ateljeu 212, s divnim glumcima […] s divnim ljudima, s kojima sam osvajala scenske slobode, razbijala stereotipe, uspostavljala svoju azbuku glume. Hvala vetrometini na kojoj sam se našla usred života, puna sumnji, nesigurna, iz koje izlazim jača, samostalna, sa verom u publiku, sa verom u sebe. Hvala ljudima koji su mi tada pomogli, ne znajući da to čine. […] Divno je danas biti ja, divno, divno, Divno! Verujte mi, divno je biti Seka Sablić večeras. Blago toj Seki Sablić. Ja bih volela da sam Seka Sablić.

Daj bože samo da…

Na autobiografskim stranicama monografije, pripadajućem delu nagrade “Dobričin prsten”, zapisala je:

– Kao tinejdžerka, sećam se, zapisala sam jednom u svoj dnevnik: „Daj bože samo da u životu svake večeri budem na sceni. Ništa mi drugo ne treba, samo da budem na sceni.“

Pišući o ulozi Dženi u antologijskoj Ateljeovoj predstavi Kosa, napominje:

‒ Tu sam, kao i u svakoj drugoj ulozi, tražila i osvajala nešto drugo, nešto novo. Pošto sam zalazila u gledalište kao trudna Dženi, uspostavljala sam kontakt s publikom, gledajući ljude pravo u oči. Tada sam „pekla“ onaj deo zanata kojim sam se oslobađala i prevazilazila strah od publike, jer mi je taj lik to omogućavao. Ispostavilo se da mi je to iskustvo kasnije bilo od velikog značaja i njime sam se kasnije često u poslu koristila. Ipak, odnos s publikom usavršila sam u predstavi “Master klas”; u liku Marije Kalas koja drži master klas realnu publiku sam percipirala i oslovljavala kao svoje studente u predstavi. […] Mislim da je to jedna veoma značajna predstava, potpuno van kategorije našeg repertoara i van mojih uobičajenih standarda. Učestvovanje i rad na tom projektu predstavljaju veoma značajan period u mom životu.

Govoreći o ulogama koje sagledava kao na ovaj ili onaj način značajne, veli:

– Mislim da je uloga Tursine u “Kola mudrosti, dvoja ludosti” Ostrovskog preskočila onu malu granicu rutine i zanata i ušla u lepotu – usudiću se da kažem – da pripada umetnosti. Tu ulogu igram sa izuzetnim uzbuđenjem, uznemirenjem. Radila sam je u tesnoj saradnji sa Dejanom Mijačem. To je odlična predstava u celini. Bez dobre predstave nema ni dobre uloge.

Kao i:

– Knjigom Vedrane Rudan “Uho, grlo, nož” bila sam opčinjena. To me je potpuno obuzelo, kao neka pobuna. Pobuna protiv svega, protiv malograđanštine, protiv demagogije, političara […]. Osetila sam u tom tekstu veliku, bolnu dramu raspada naše zemlje, u snimljenom video-odlomku postigla sam dokumentarnost kojoj sam uvek težila na filmu.

Bezobrazni instikt

Među njene nezaboravne uloge na velikim i malim ekranima svakako se ubraja Kristina u kultnom filmu “Maratonci trče počasni krug”…

– Draga mi je uloga u “Maratoncima”. Vodio me je taj moj bezobrazni instinkt, koji je Šijan, hvala bogu, prihvatio. Umeo je da izvuče iz mene istinito stanje, moju boju.

O ulozi Frole u predstavi “Tako je ako vam se tako čini” Jugoslovenskog dramskog pozorišta kazala je i da je neko ko je bez krivice kriv…

– Za Frolu se ne zna šta je njena nesreća, ali ona živi nesreću, a predstava se bavi i pitanjem istine, odnosno manipulacijom njome, odakle, zapravo, muka ide. Kad bi se istina poštovala, to bi značilo okrenutost vrednostima. Manipulacija istinom se i događa da bi se porazile vrednosti. Tu je ključ problema kod nas i u celom svetu. Ključ je u alavosti, u besramnosti, beskrupuloznosti, jer to su snage koje manipulišu istinom. A to hrani zverski deo u čoveku, tako ljudi postaju zveri.

Predstavu “Lažljivica” (Atelje 212”) radila je sa sinom, rediteljem Stefanom Sablićem, povodom čega je, između ostalog, kazala:

‒ Nema u pozorištu ni sina, ni rođaka, ni boga oca… samo tekst, reditelj, glumac, ono što vas veže u stvaranju predstave. A uloga Serafime koju igram potakla me je i na razmišljanja o mizantropiji. Ona deluje kao neki ženski mizantrop. Kad govorimo o mizantropiji kao kategoriji, mislim da je tu reč o predrasudi. Smatra se da je mizantrop čovek koji ne voli ljude, koji ih čak mrzi. Međutim, rekla bih da je mizantrop pre svega čovek koji je pun bola. Iza njegovog besa je njegovo gorko iskustvo, jer on je neko ko svima govori istinu. Pogledajte u čuvenom Molijerovom komadu njegovog mizantropa, on – kao i Serafima – stalno govori istinu. A ljudi to većinom ne mogu ni da čuju, ni da izdrže. Ona je uvek na neki način i ljuta, a u psihologiji je poznato da su bes i ljutnja zapravo naličje potisnute tuge. Serafima je možda gromka, ali nije bahata. Ona je na strani istine, slobode, poštenja… Za to se bori, to su njene kategorije. U komadu se gotovo do samog kraja ne zna koja je njena priča. U svakom slučaju, njeni su stavovi zasnovani na iskustvu, na nju su se sručile mnoge nepravde, ali ona se ne žali. Čuva se trivijalnosti, banalnosti, prostakluka… A gadi se ljudi koji su neosvešćeni. […] Komad, kažem, ima suptilnu aktuelnost, ali je, naravno, više i dublje od toga.

DNK naših života

Za ulogu Bogdanke u predstavi “Vrat od stakla” Jugoslovenskog dramskog pozorišta pripala joj je Nagrada “Milivoje Živanović”.

– Iskustvo mi je pomoglo da s lakoćom unesem energiju u lik Bogdanke, kroz koju je provučena hronika naših života u raznim sistemima. I manje-više uvek isto ‒ policijski režimi, strah, ukidanje pismenosti, kultura nula. Narod gubitnik.

Žiri je apostrofirao da je u ovoj roli “iznedrila DNK naših života, sudbina, vremena koje iznova otvara dilemu: kakvi su to sistemi, zaključno s ovim današnjim, u kojima se kao veliki greh ispostavlja malo žudnje za životom, jer se goli opstanak plaća muljanjem, poniženjem, izdajom, pa i žrtvovanjem najbližih, uključujući i decu. Ali koliko god je sve skupa Bogdanku satrlo i spolja i iznutra, toliko je, još i više, Seka, snagom svoje vanredne glume, gotovo do opipljivosti izatkala onu neuhvatljivu, tako tananu, a granitno snažnu nit kojom umetnost i gradi, i brani i stvara samu srž života, i dostojanstvo kao njen zaštitni znak. Hrabrost se podrazumeva“.

A ona je u autobiografskom zapisu u monografiji napisala:

– Prilično sam bila pod uticajem patetike i sentimenta. To se loše odražavalo na moj posao. Spasila me je komika. Mada, patetika i sentiment su most ka emociji. Mira Trailović mi je dala jednu divnu ulogu u predstavi “Veliko i malo”. Obožavala sam je, jer sam preko sentimenta, koji je u suštini lažna emocija, gurala prave emocije. A emocije se ne glume, one dolaze s mislima. […] Počela sam s klasičnim likovima (na primer Čehov) i to je bilo moje najznačajnije iskustvo. Shvatila sam da je nemoguće igrati ako ne razumeš sudbinu lika koji tumačiš. […] Glumac mora odgovoriti vremenu u kojem živi i dati publici ono što ona od njega traži.

(Oprema redakcija “Blica”, urednik feljtona Tatjana Nježić, sutra “Ružica Sokić-tragač za sopstvenim bićem”)

Monografija

Monografija “Gospodari ‘Dobričinog prstena’”, izdanje Udruženja dramskih umetnika Srbije, posvećena je dobitnicima najprestižnije glumačke nagrade, nagrade za životno delo. Tu je i zanimljiva priča o prstenu Dobrice Milutinovića, a svaki od 35 laureata predstavljen je na desetak strana, u kojima je obuhvaćen spisak uloga i nagrada, obrazloženje žirija, osnovni biografski podaci kao i priča sazdana od izjava, kazivanja, opaski i uvida samih umetnika. Bogato ilustrovana, knjiga sadrži preko 150 fotografija, a “Blic” u feljtonu on-lajn donosi deo sadržaja posvećen svakome od, prestižnom nagradom ovenčanih, dramskih umetnika.