Na današnji dan pre tačno 27 godina, 14. juna 1999. godine, zvanično je okončana Bitka na Košarama – jedna od najtežih, najkrvavijih i najslavnijih bitaka u novijoj istoriji srpske vojske. Na jugoslovensko-albanskoj granici, tokom 67 dana neprekidnog pakla, pripadnici Vojske Jugoslavije uspeli su nadljudskim naporima i hrabrošću da odbrane državnu teritoriju od višestruko nadmoćnijeg neprijatelja, pretvorivši Košare u večni simbol herojstva i žrtve za otadžbinu.
Silovit udar na Veliki petak
Sve je počelo na Veliki petak, u ranim jutarnjim satima 9. aprila 1999. godine, kada je otpočeo silovit i iznenadan napad sa teritorije Albanije. Oko 1.500 pripadnika terorističke tzv. OVK napalo je rejon karaule Košare, uz direktnu logističku, artiljerijsku i obaveštajnu podršku vojske Albanije i NATO instruktora. Na samom frontu, širine nekoliko kilometara, u tom trenutku nalazilo se tek nešto više od 100 pripadnika graničnih jedinica Vojske Jugoslavije.
Bitka za Košare Foto: Udruženje veterana 53. graničnog bataljona, Privatna Arhiva
Vojni vrh SRJ je u tom periodu procenjivao da će kopneni napad najverovatnije krenuti iz Makedonije, gde je već bilo stacionirano oko 16.000 NATO vojnika, pa niko nije pretpostavljao da će glavni udar ići preko Košara, na surovim obroncima Prokletija. Ovaj deo teritorije bio je pod odgovornošću 125. motorizovane brigade, koja se u isto vreme borila sa teroristima u unutrašnjosti Metohije i trpela neprekidne udare iz vazduha, zbog čega u prvim trenucima nije bila u potpunosti spremna da odmah zaustavi ovako masovnu agresiju. Zbog žestokih NATO napada i diverzija, veća pomoć graničarima nije mogla da stigne istog trenutka.
Agresoru samo mrvice
Već drugog dana bitke, 10. aprila, graničari 53. graničnog bataljona, opkoljeni sa tri strane, doneli su odluku da napuste samu zgradu karaule Košare. Povukli su se i utvrdili na novoj liniji odbrane koja je, zbog konfiguracije terena, bila znatno pogodnija za borbu. Iako su svetski mediji odmah preneli da je tzv. OVK zauzela karaulu, to za agresora nije predstavljao veliki uspeh, jer je objekat bio okružen brdima i izuzetno nepovoljan za odbranu.
Pomoć i pojačanje Vojske Jugoslavije ubrzo su stigli – na front su upućene stotine pripadnika pešadijskih i elitnih specijalnih jedinica, uključujući 63. padobransku i delove 72. specijalne brigade. Do 19. aprila linija fronta je potpuno stabilizovana, a sredinom meseca srpske snage su ovladale strateškim vrhom Mrčaj. Od tog trenutka, pa sve do kraja bitke, položaji se nisu bitnije menjali. Na vrhuncu borbi, Vojska Jugoslavije je na ovom potezu imala između 800 i 1.200 vojnika, dok je naspram njih stajala sila od pet do šest hiljada boraca zločinačke OVK, regularne albanske vojske i NATO-a. Cilj agresora bio je proboj u Metohiju, presecanje komunikacije Đakovica-Prizren i kopnena invazija, ali su u tome potpuno osujećeni. Uprkos svim naporima i nadmoći, agresori su uspeli da zauzmu svega četiri kilometra u širinu i do hiljadu metara u dubinu naše teritorije.
Cena večnosti: 108 palih anđela
Bitka je zvanično završena 14. juna 1999. godine, kada se na osnovu Kumanovskog sporazuma Vojska Jugoslavije povukla sa Kosova i Metohije i predala položaje snagama KFOR-a. Tokom 67 dana odbrane granice, život za otadžbinu dalo je 108 pripadnika Vojske Jugoslavije.
Karaula Košare danas Foto: Printscreen/Youtube
Među palim herojima bilo je 50 redovnih vojnika (od kojih su neki tek stigli na služenje vojnog roka), 13 rezervista, 24 dobrovoljca, 18 oficira i podoficira, kao i dvojica dobrovoljaca iz Rusije i Ukrajine. U ovim borbama ranjeno je još 256 srpskih boraca. Ova herojska i uspešna odbrana države ostaće upamćena kao prvi bezuspešan pokušaj kopnene invazije na SR Jugoslaviju, a godišnjica ovog istorijskog podviga danas se obeležava polaganjem venaca i svečanom akademijom.
Kurir.rs
