To bi bilo to…
U Humskoj ulici jutros je bilo izuzetno burno, fudbalski klub Partizan našao se pred još jednom velikom prekretnicom. Danas, sa početkom u 10 časova, održana je sednica Upravnog odbora na kojoj je glavna i najvažnija tema bio status aktuelnog šefa stručnog štaba, Nenada Stojakovića. Na kraju se ispostavilo da je najuže rukovodstvo kluba povuklo radikalan potez i razrešilo ga dužnosti, kako prenosi Sport klub.
Glavni zagovornici ove smene bili su najistaknutiji članovi nove uprave. Predsednik Rasim Ljajić, potpredsednica Milka Forcan i generalni direktor Darko Lazović izrazili su duboko nezadovoljstvo trenutnim načinom rada, ali i rezultatima koji nisu pratili ambicije kluba. Ipak, situacija unutar samog vrha nije bila potpuno usaglašena – navodno se ovoj odluci oštro protivio Predrag Mijatović, potpredsednik zadužen za sportska pitanja, što je ukazivalo na određena mimoilaženja u stavovima unutar sportskog i administrativnog sektora.
Na kraju, Nenad Stojaković je zvanično dobio otkaz, čime je otvoreno pitanje ko će ga naslediti u Humskoj i dalje ostalo u fokusu javnosti.
Sportissimo Ako Partizan stvarno juri titulu, onda to radi onako kako se u narodnim pričama jure vozovi koji su već napustili stanicu: mašeš, vičeš, nadaš se čudu, ali noge stoje u mestu. Ili još gore: sediš na klupi i ubeđuješ sebe da je dovoljno što si došao na peron. Jer ništa, ama baš ništa što je Partizan uradio u poslednja dva meseca ne liči na ozbiljan pokušaj da se poremeti poredak u kojem Crvena zvezda drži volan, gas i retrovizore. Navijači su očekivali da lider Superlige, kad se zavesa podigne na prolećni deo, izađe kao bokser iz svlačionice – pesnice stegnute, pogled tvrd, jasna poruka: “Došao sam po svoje.” Umesto toga, dobili su tim koji protiv Radničkog iz Niša deluje kao da je došao da proveri teren, vidi kakva je trava i da li ima promaje. Bez strasti, bez tempa, bez ideje. I zato nisu besni samo zbog boda, nego zbog osećaja da ih neko pravi ludima. Jer Grobari fudbal razumeju. Možda ne znaju sve varijante presinga i faze tranzicije, ali znaju kad nešto smrdi. Znaju da je u nadoknadi vremena postojao start za penal, znaju da je VAR mogao i morao da se javi, ali isto tako znaju i ono važnije: Partizan nije ličio na ekipu koja zna šta hoće. Sudije su uvek zgodan alibi, ali loša igra je ogledalo u koje ne želiš da se pogledaš. I sad dolazimo do suštine bola. Partizan je protiv ekipe koja se bori za goli život, na svom stadionu, po lepom vremenu, pred nekoliko hiljada svojih ljudi, sa igračem više skoro celo drugo poluvreme – odigrao pet minuta fudbala. Pet. I to na samom kraju, kad su svi već bili umorni, nervozni i spremni da odu kući. Do tada: praznina. Tišina. Bezopasnost. Par pokušaja, dva šuta, malo gužve, ništa što bi ličilo na opsadu gola. A priča se – uporno, gotovo mantrično – da je Partizan bolji. Da su igrači povezaniji. Da je tim kompaktniji. Da nema razloga za brigu. Samo što se fudbal ne igra u izjavama, nego na travi. A trava ne laže. Ona pamti svaki pogrešan pas, svaki kasni start, svaku ideju koja se ugasila pre nego što se rodila. I zato su navijači zabrinuti, jer ne vide napredak. Ni u igri, ni u energiji, ni u hrabrosti. Zabranjeno je kopiranje, reprodukovanje, preuzimanje, prenošenje, objavljivanje i distribuiranje bilo kog dela ili celog teksta, fotografija i videa bez prethodnog izričitog pismenog odobrenja redakcije Sportissimo.rs Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na: BONUS VIDEO
