Два тима изашла су на терен стадиона “Вембли”. Био је прилично прохладан дан у Лондону, тик испод старих Кула близнакиња, док се готово сто хиљада навијача окупило да гледа европско финале.
Није ни чудо што су дошли у толико броју, јер је Вест Хем пред домаћом публиком покушавао да освоји Куп победника купова.
“Чекићари”, предвођени Бобијем Муром и Џефом Херстом, требало је да се састану са Минхеном 1860, представником Западне Немачке коју су чинили традиционално вредни Немци.
Али међу њима, тог 19. маја 1965. године, један човек се издвајао: Петар Перица Раденковић, екстравагантни голман из Београда, суперзвезда коју ће Немци назвати својим краљем, а његови сународници у Југославији готово заборавити да постоји.
У црној мајици дугих рукава и црном шортсу, широких рамена и густе тамносмеђе косе, Раденковић је имао упечатљиво држање.
Није изгледао као неко ко је залутао на “Вембли” тог дана – и снимак његових потеза и одбрана из Лондона то и потврђују – али је пут који га је до њега довео био необичан.
Рођен је 1. октобра 1934. године, пре тачно деведесет две године, у тадашњој Краљевини Југославији, у оно злослутно време уочи атентата на краља Александра Карађорђевића.
Није хтео да буде голман, па постао легенда
Раденковићеви родитељи путовали су по Сједињеним Америчким Државама – његов отац је радио као певач, познат под уметничким именом Раша Родел – када је избио Други светски рат. Како нису могли да се врате у домовину, о младом Перици су бринули бака и дека.
У дечачким данима, почео је да игра фудбал за локални Милиционар. У почетку је играо на месту халфа, али пошто је његов тим остао без голмана, тренер му је рекао да стане између статива.
“Како бих ја могао да будем голман? Али тренер ми је рекао да, ако не желим да будем голман, могу да престанем да долазим на тренинге”, присећао се Раденковић више од седам деценија касније у емисији “Мојих топ 11”.
На крају је прихватио ултиматум.
“На првој утакмици као голман одбранио сам пенал. Од тада сам увек био међу стативама”, смејао се Раденковић.
Његова атлетска грађа и висина одговарале су тој позицији, али храброст и брзи рефлекси омогућили су му да постане велики голман. Његов карактер, међутим, донеће му славу и ван терена.
Када је имао седамнаест година, Раденковић је прешао у Црвену звезду, где је силно желео да се докаже. Задржао се само једну сезону и уписао свега један званичан наступ за тадашњег шампиона Југославије.
Био је то болан пораз од БСК-а резултатом 4:1, Звездиног градског ривала и клуба у који ће Раденковић убрзо прећи.
БСК ће касније постати познатији као ОФК Београд, трећи по величини клуб у Београду, мада ће, са Раденковићем као чуваром мреже, најпре направити велике кораке напред и довести у питање такву оцену.
Између 1953. и 1955. године, БСК је освојио два Купа маршала Тита, поставши први клуб ван “велике четворке” Звезде, Партизана, Хајдука и Динама из Загреба који је подигао неки домаћи трофеј.
Између та два тријумфа стигло је и друго место у првенству 1954. године, када је БСК завршио испред београдских “вечитих”. У те три сезоне, само су БСК и Хајдук у своје витрине донели два трофеја.
Раденковић је био у средишту тих успеха.
На мегдан Лаву Јашину у олимпијском финалу
Награда за сјајне партије било је место у репрезентацији Југославије на Олимпијским играма 1956. године у Мелбурну. Перица је дебитовао у четвртфиналу, када је Југославија убедљиво савладала Американце са 9:1, а затим се одмарао у полуфиналној победи од 4:1 над Индијом.
У финалу се вратио у тим, где га је чекала селекција Совјетског Савеза – на другој страни стајао је Лав Јашин.
Док је совјетски голман ређао бриљантне одбране једну за другом, онако како је само он тада умео, Југославија никако није успевала да пронађе пут до његове мреже.
Пред нешто више од сто хиљада људи на стадиону у Мелбурну, Совјети су победили са 1:0 захваљујући голу Анатолија Иљина почетком другог полувремена. Чак ни Раденковић то није могао да спречи.
Можда је овај стамени Београђанин тог дана изгубио олимпијско финале, али му се каријера ипак заувек променила: када су играчи једни другима честитали на успеху, Петар је срео Јашина. “Црни паук” му је поклонио своје голманске рукавице.
Такве рукавице се тада још нису широко користиле, а Раденковић је касније признао да је, када је први пут покушао да брани с њима, осећај био толико добар да повратка на старо више није било.
По доласку у Југославију, крајем педесетих година, Раденковић је био позван у војску на годину дана обавезног служења војног рока, али када се вратио, почели су његови проблеми.
Бег из Београда у Западну Немачку
Изгубио је место у тиму јер је БСК довео Србољуба Кривокућу за новог голмана. Црвена звезда, предвођена чувеним Ацом Обрадовићем, желела је да га врати у своје редове.
“Када сам се вратио из Мелбурна са Олимпијских игара, постало је врло актуелно питање да пређем у Црвену звезду. Аца Обрадовић је дошао код мене кући и питао ме да ли хоћу да дођем у Звезду. Рекао сам му да не верујем да ће ме мој клуб ОФК Београд пустити”, истакао је Раденковић.
Његове сумње су се обистиниле. Челници клуба са Карабурме одбили су да му издају исписницу, иако у то време није имао потписан професионални уговор. Раденковић је био гневан.
“Тада сам направио самоубилачки потез. Преко ноћи сам решио да идем. Имао сам исељенички пасош који сам добио преко клуба и тако сам отишао у Немачку. Отпутовао сам у Минхен са једним кофером, у њему сам имао гардеробу и намирнице, јер нисам имао шта да једем, и мало пара у џепу”, присећао се Раденковић.
Због одласка без дозволе Фудбалског савеза Југославије, Перица је зарадио једногодишњу суспензију Фифе.
Како би обезбедио егзистенцију у Минхену, живео је скромно у јефтином хотелу, а након истека казне 1961. године потписао је за Ворматију из Вормса. Његове сјајне партије у том клубу нису прошле незапажено, па је већ 1962. године прешао у Минхен 1860, клуб који ће га учинити бесмртним у Немачкој.
Петар у Немачкој постаје Ради, а онда и “краљ”
Тајминг му је био савршен.
Раденковић је помогао “лавовима” да освоје Оберлигу Југ, регионално такмичење које је те сезоне било квалификационо за пласман у прву сезону јединствене Бундеслиге.
Њихов тријумф оставио је градског ривала Бајерн у регионалним лигама још неко време.
“Кад смо ми ушли у Бундеслигу, Бајерн није постојао. На његове утакмице тада је долазило по хиљаду-две гледалаца, док је код нас био пун стадион. Међутим, после су довели за тренера Чика Чајковског, који је почео да ствара моћни Бајерн. Док су они расли, ми смо почели да падамо”, објаснио је Раденковић динамику фудбалског Минхена шездесетих година.
Али пре него што је до те промене дошло, Минхен 1860 је привлачио пажњу и због свог јединственог голмана.
Раденковић је са карактеристичном лакоћом постао миљеник навијача, делом због сјајних одбрана, али и због својих несташлука – умео је често да узме лопту и трчи с њом, понекад чак и до противничке половине, пре него што би је додао саиграчима.
И данас се у Немачкој прича да је тада на утакмице Минхена 1860 долазило по тридесет хиљада људи, од чега би десет хиљада било само “Радијевих” фанова.
С њим међу стативама, Минхен је завршио на седмом месту у првој сезони Бундеслиге, али је освојио Куп Немачке и тако се пласирао у Куп победника купова.
После елиминације Униона из Луксембурга, Порта, Легије из Варшаве и Торина, немачки тим, који је предводио аустријски тренер Макс Меркел, стигао је до финала на “Вемблију” 1965. године.
За Раденковића је то био други пут да игра велико финале пред сто хиљада људи, али је његов тим, и поред његове одличне партије, поново изгубио.
Боби Мур је подигао пехар годину дана пре него што ће, на истом том “Вемблију”, подићи пехар намењен прваку света, такође после победе над немачким тимом.
Али Раденковићева репутација у Западној Немачкој наставила је само да расте.
У наредној сезони Минхен 1860 освојио је титулу шампиона Бундеслиге, завршивши испред Борусије Дортмунд и Бајерна. То је до данас остала једина титула за “лавове”, а Перица је одиграо сваку од 34 утакмице те сезоне.
“Ја сам Ради, ја сам краљ”
Паралелно са фудбалским успесима, Раденковић је изградио статус прве истинске медијске звезде немачког спорта.
Његова харизма, духовитост и неспорни таленат привлачили су пажњу на сваком кораку. Током 1965. године, ослањајући се на музичко наслеђе свог оца, Раденковић је снимио плочу са песмом “Бин и Ради, бин и кениг” (Ја сам Ради, ја сам краљ).
Песма је постала апсолутни хит. Продато је више од 400.000 примерака у Западној Немачкој, а нумера се задржала на топ-листама пуних седам недеља, досегнувши пето место.
Медији су тада извештавали да је југословенски голман у једном тренутку продавао више плоча у Немачкој него Битлси и Ролингстонси. Од зараде је купио луксузни мерцедес и вилу, а убрзо је снимио још три плоче, које ипак нису поновиле успех првенца.
Његова популарност утицала је и на друге велике фудбалере тог времена. Франц Бекенбауер и Герд Милер, ни мање ни више, наредних година су такође покушали да сниме музичке хитове, али без значајнијег успеха.
“Ради је био краљ у Немачкој и то му се мора у потпуности признати, без икакве зависти”, изјавио је годинама касније легендарни Франц Бекенбауер у документарцу “Најбољи голман на свету” ауторке Катарине Синђелић.
Раденковић је наставио да помера границе забаве. Наступао је на турнејама са другим певачима, па чак и у чувеном циркусу “Кроне” у Минхену.
Тамо је изводио тачке у којима му је слон шутирао пенале, а када би слон успео да га савлада, Перица би театрално глумио разочараност собом.
Раденковић је био шармер и у души шаљивџија, а славни нападач Уве Зелер је сматрао да га је управо то издвајало.
Легендарни голман Бајерна Сеп Мајер, десет година млађи од Перице, очито му се дивио због потеза какве никада ни пре ни после није видео на терену.
“Није размишљао о томе шта би могао да уради како би се људи смејали… Ради трчи ка помоћном судији, као да маршира, узима заставицу од њега и ломи је, а онда му враћа онај патрљак у руке”, присећао се Мајер више од педесет година касније.
“Није чак добио ни жути картон”, смејао се Мајер, и даље у неверици.
Раденковић је остао у Минхену 1860 до 1970. године, када је завршио каријеру, а његов вољени клуб више никада није достигао висине из шездесетих.
Ипак, његова последња утакмица одиграна је седам година касније, када му је бивши клуб организовао опроштајни меч.
Екипа која је освојила Бундеслигу једанаест година раније састала се са тадашњим тимом Минхена 1860. Раденковић је имао готово 43 године и још једном је био сјајан, последњи пут, а ветерани су младићима одржали лекцију – 4:1.
У доба Југославије, а данас и у Србији, Раденковић је за многе остао непозната личност, док га у Немачкој и даље памте са симпатијама као изузетног човека који је људе натерао да се заљубе у његову игру и шарм. И данас када га сретну, Немци вичу “ено га Ради”.
На његов деведесет други рођендан, Србија и Немачка се поново састају на фудбалском терену.
Он је најстарији живи репрезентативац Југославије, иако је тај дрес носио на само три званична меча, добрим делом и због свог “хазардерског” одласка у Западну Немачку.
Његов траг у тој земљи био је толико дубок да је и сам “Кајзер” Бекенбауер бар делимично могао да му захвали што је био проглашен за “цара”:
Петар Раденковић је за Немце већ тада био, и до данас остао – краљ.