“Nemačka mi je dala sve, ali uzela ono što nikada neću moći da vratim”: Emotivna ispovest Hrvatice u dijaspori, otvorila dušu pa izazvala burnu raspravu

Jedna objava na Fejsbuk stranici “Balkanci u Nemačkoj“ izazvala je brojne reakcije među ljudima iz dijaspore. Hrvatica koja godinama živi u Nemačkoj podelila je emotivnu ispovest o tome kako joj je stabilan život u inostranstvudoneo sigurnost, ali ju je istovremeno udaljio od porodice, prijatelja i rodnog kraja.

U objavi navodi da sedi u svom urednom stanu u Štutgartu, okružena svim onim što je godinama stvarala, ali da ju je vest o smrti stare komšinice iz rodnog mesta potpuno slomila. Ta žena je, kako piše, bila deo njenog detinjstva, neko ko ju je čuvao, dočekivao i pratio tokom odrastanja. Ipak, nije stigla ni da se oprosti ni da joj zahvali, jer je uvek žurila nazad u Nemačku – poslu, obavezama i boljoj budućnosti”.

“Sad shvatam jednu gorku istinu”

Autorka poruke opisuje da joj je Nemačka pružila red, posao i finansijsku stabilnost, ali da joj je istovremeno oduzela vreme sa ljudima koje voli. Roditelji su joj sve stariji, rastanci nakon svakog dolaska sve teži, a svaki odlazak iz domovine prati isti strah – da li će se svi ponovo videti.

“Sedim u svom besprekorno sređenom stanu u Štutgartu. Gledam te skupe zavese, nameštaj o kom sam godinama maštala dok sam sedela u staroj kuhinji u rodnom selu, i shvatam jednu gorku istinu. Nemačka mi je dala sve što sam tražila, ali mi je uzela ono što nikada neću moći da vratim – vreme sa ljudima koje volim.

To je ta prokleta cena života u tuđini. Gradiš kuću u kojoj niko ne živi. Kupuješ poklone roditeljima koji sa svakim tvojim dolaskom postaju sve stariji, tiši i krhkiji. Svaki put kada se opraštamo na kapiji, vidim u majčinim očima onaj strah – da li će me videti sledećeg leta ili će ovaj zagrljaj biti poslednji koji ćemo pamtiti.

Ovde sam “uspešna“. Moja deca govore savršen nemački, imamo dva automobila, idemo na zimovanja. Ali uveče, kada se ugase svetla, često osetim tu prazninu u grudima. Nedostaje mi zvuk zvona sa naše crkve, miris sveže pečenog hleba iz pekare na uglu i onaj osećaj da negde zaista pripadaš, a da ne moraš stalno da se dokazuješ”, piše ona, između ostalog.

U objavama je ljudi odmah napali

Objava je izazvala veliki broj komentara među ljudima koji žive u inostranstvu. Mnogi su se prepoznali u njenim rečima i priznali da se i sami često pitaju da li su, tragajući za boljim životom, izgubili nešto što nikada neće moći da vrate. Pisali su da je život u dijaspori stalni kompromis između sigurnosti i nostalgije, između onoga što dobiju i onoga što ostavljaju iza sebe.

Bilo je i onih koji smatraju da je odlazak lični izbor i da život u inostranstvu ne treba posmatrati samo kroz nostalgiju. Mnogi su bili i oštri.

“Nismo svi “otišli” u beli svet i ostavili roditelje i ostale komšije. Neki smo ostali, bili uz svoje voljene, odgajali decu dajući im svu ljubav i pažnju. Zato se mnogi od nas ne kaju za propušteno u životu, ne žale za nečim što nisu učinili a mogli su”, jedan je od komentara.

Ipak, najviše reakcija izazvala je rečenica da „sve ima svoju cenu“. Za neke je to cena finansijske sigurnosti, a za druge propuštenih porodičnih okupljanja, neizgovorenih oproštaja i trenutaka koji više nikada ne mogu da se nadoknade.

Kurir.rs/ Blic