Jedna takva tema je borba pacifičkih ostrvskih država za spas od potapanja. Međunarodni sud pravde je doneo mišljenje da su države velike klimatske štetočine pravno odgovorne. Ovi mišljenje je potvrdila i Generalna skupština UN.
Možda je za utehu da i najmoćniji ljudi na planeti, kao Tramp, ne samo da ne shvataju nego i poriču ono što se dešava sa klimom. A sunce svake godine sve više prži. Ljudi na ovu nezampaćenu krizu često daju dva pogrešna odgovora. Neki je ne priznaju iz interesa, kao Tramp, koji je veoma uvezan sa industrijama nafte i uglja. Možda je gora ona nekoristoljubiva većina, koja lakomisleno smatra da će nauka pronaći izlaz, što se dešavalo čak dva puta u ovom veku.
Prvih decenija 21. veka su ublažene dve velike opasnosti za čovečanstvo. Prva je prenaseljenost. Tokom skoro dva veka jedan od najvećih strahova čovečanstva je bila maltuzijanska zamka. To je mogućnost da čovečanstvo izumre od gladi jer će broj ljudi rasti mnogo brže od proizvodnje hrane. Biolog Pol Erlih je krajem šezdesetih godina predlagao da se rast stanovništva rešava čak trovanjem, ili silom. Recimo, da se u vodu i mleko stavljaju sredstva za sterilizaciju. Indija ga je poslušala, pa je milione mladih muškaraca manje više nasilno sterilisala. Kinezi su uveli politiku jednog deteta. Druga opasnost je bila propadanje ozonskog omotača. On se oporavlja jer su posle Montrealskog protokola uklonjeni CFC gasovi, koji su ga najviše oštećivali.
Dok je spasavanje ozonskog omotača bilo jednostavno, demografski preokret je bio veoma složen. Umesto prenaseljenosti, pojavio se suprotan problem. Veći deo sveta se suočava s nestajanjem naroda, najteže je u Južnoj Koreji. Kineska država je nekada proganjala žene koje žele da rode drugo dete. Sada ne može da ih natera da rode ni prvo. U Indiji je poslednjih godina stopa rađanja pala ispod obnove stanovništva. Često se govori da žene manje rađaju zbog loših uslova. To je potpuno netačno. Južna Koreja ulaže ogroman novac u rađanje, Zapadna Evropa je uvela sve moguće olakšice, ali sve to je uzalud. Zemlje s najvećim natalitetom ne ulažu skoro ništa u dobrobit majki i dece.
Moguće je da postoji veza između tri krize današnjice: demografske propasti, porasta ksenofobije i ravnodušnosti prema klimatskim promenama. Na zapadu i severu je sve više starijih ljudi, koji imaju sve manje potomaka. Oni strahuju da će buduća deca u njihovim ispražnjenim zemljama biti stranci iz Afrike i s Bliskog istoka. Ne žele da dele svoje blagostanje sa useljenicima tamnije kože. Možda je tako i s klimom. Tzv. bebibumeri, rođeni od 1945. do 1964. godine, navikli su da troše sve više svega, pa i vode, vazduha i sirovina. Od njih se traži da se odreknu mnogih po planetu štetnih navika. Zašto bi se oni lišavali nečega sada zarad dobrobiti budućih generacija, koje neće biti njihovi izdanci?
Ne zna se šta je gore, sebičnost ili lakomislenost. Većina čovečanstva veruje da ćemo se već nekako izvući, kao u planetarnim krizama pre ove.
Predrag Marković
Predrag J. Marković (1965., Beograd), studirao je i doktorirao istoriju u Beogradu. Usavršavao se na postdoktorskim studijama u Berlinu i Budimpešti. Napisao je više desetina knjiga i stotinak studija pretežno iz društvene istorije i istorije kulture na srpskom, engleskom i nemačkom jeziku. Osim istoriografijom, bavi se i prevođenjem, pisanjem publicističkih tekstova i izradom obrazovnih televizijskih programa. Zaposlenje u Institutu za savremenu istoriju predaje na FMK Singidunum.