NEĆE MOĆI: Haški lobi

Ako je tačno da je u Srbiji postojao nekakav “antihaški” lobi, još je tačnije da postoji i “haški” lobi. Moćniji, bogatiji i razgranatiji od ovog prvog. Mladićeva smrt to ponovo pokazuje

Izgleda da nema granica glupostima koje se mogu čuti i pročitati u “nezavisnim” i “profesionalnim” medijima. Ne mislim sada samo na već “afirmisane” likove poput Snežane Čongradin, neosuđenog ratnog zločinca nad srpskim pravopisom, smislom i logikom. Ili na Milana St. Protića, koji se pita “kako smo došli u poziciju da od njegovog ćefa zavisi održavanje izbora”, ne znajući da je to po Ustavu u isključivoj nadležnosti predsednika.

Sada više mislim na Senku Vlatković Odavić sa “Insajdera” koja, kako je najavljuju baš na tom mediju, “godinama unazad prati rad Tribunala, sudske presude kao i sve ono što se tiče presuda za ratne zločine, a i samog slučaja Ratka Mladića”. Čudno je da neko ko je “pratio sve postupke” i “obišao sva mesta stradanja” izjavi: “Sud u Hagu je, podsetiću, i osnovan potpisom Republike Srbije, odnosno Jugoslavije za vreme Slobodana Miloševića. On ga je i osnovao, odnosno jedan je od potpisnika.”

U pitanju je ili glupost, ili zlonamernost, rekli bi neki. Moguće je i jedno i drugo. Odluku o osnivanju Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju doneo je Savet bezbednosti UN Rezolucijom 808 od 22. februara 1993. godine, a formalno je uspostavljen, opet u Savetu bezbednosti, Rezolucijom 827 25. maja 1993. Savezna Republika Jugoslavija u to vreme nije bila članica Saveta bezbednosti da bi mogla da bude “osnivač” ovog ad hok suda. Sve i da je odluka o tome bila prepuštena Generalnoj skupštini UN, SRJ, opet, ne bi bila “osnivač” jer je tada bila izbačena iz UN u koje se vratila tek u novembru 2000.

Ono što Milošević jeste potpisao, a ima veze sa Tribunalom, jeste tzv. Dejtonski mirovni sporazum u čijem se aneksu navodi potreba za “punom saradnjom” sa “svim stranama” uključenim u njegovo sprovođenje “uključujući i MKSJ”. To se dogodilo dve i po godine posle osnivanja Suda. Uprkos ovome, već 1996. godine Milošević, odnosno zvanični Beograd dolazi u sukob sa Tribunalom koji ga optužuje za nesaradnju.

Kao što vidimo, ovakva tvrdnja je nesumnjivo glupost, a najverovatnije je i zlonamerna, jer se njom “krivica” za saradnju sa MKSJ sa postmiloševićevskih, “demokratskih” vlasti prebacuje na Miloševića i time se on pretvara u “pravog” krivca za izručenja sebe samog, ali i drugih optuženika, pre svega Radovana Karadžića i Ratka Mladića Tribunalu.

U kontekstu smrti generala Mladića i ovakvog medijskog izveštavanja “profesionalaca” vredi se podsetiti i ubistva Zorana Đinđića.

Iz brojnih usta koja su spremna da Miloševića okrive za “osnivanje” Tribunala iznova i iznova smo čuli optužbe da je Đinđića ubio nekakav “antihaški” lobi. Da je protiv njega vođena “medijska hajka” iz krugova bliskih “zemunskom klanu” i Vojislavu Koštunici. Zanemaruje se uloga “građanskih” medija poput “Peščanika”, nedeljnika “Vreme”,  dnevnog lista “Danas” ili televizije B92, koji su svi Đinđića optuživali da je “kriminalac”, da je “diktator”, “bezobziran” i ostalo.

Ako se ovo stavi u kontekst skorijih svedočenja da je Đinđić Mladiću garantovao da “dok je on predsednik vlade neće biti isporučen” Hagu (Darko Mladić) ili da je tadašnjoj glavnoj tužiteljki Karli del Ponte nedugo pred smrt rekao da generali koji su 1999. godine branili zemlju neće biti izručivani (o ovome su svedočili Dušan Mihajlović, Goran Svilanović, Zoran Živković, pa i sama Delponteova),  dolazi se do zaključka da je moguće da je veći problem sa njim mogao imati nekakav “haški”, a ne “antihaški” lobi. Kada se pogleda kako je posle Đinđićeve smrti tekla saradnja sa Haškim tribunalom, ova teza dobija na težini.

A taj “haški” lobi i dalje je vrlo jak.  Dovoljno je videti kako “građanski” deo društva danas reaguje na smrt generala Mladića i da ga i mrtvog koriste za blaćenje i pritiske na Srbiju i Srbe. Oni bi Mladiću uskratili i grob, a kamoli sahranu. “Danas” u redakcijskom komentaru ocenjuje da bi sahrana Mladića s državnim počastima bila “pravno, ali i vrednosno” isto kao da je Nemačka tako sahranjivala naciste osuđene u Nirnberškom procesu. Njima su, činjenica je, posmrtni ostaci potpuno uništeni. Naim Leo Beširi pominje uništavanje Mladićevih posmrtnih ostataka ili pišanje po grobu. Valjda očekujući da će neko opet reći: “Pet miliona za gospodina”.