PESAK Iraka i planine Avganistana podsetili su američku vojsku da geografija igra ključnu ulogu u sukobima, a vode kod iranske obale sada potvrđuju istu lekciju.
Foto: Profimedia
Glavna prednost Irana je Ormuski moreuz, plovni put koji nosi 20 procenata svetskih energetskih potreba.
Teheran je već pokazao spremnost da iskoristi tu prednost, izveštava Telegraf.
Geografija kao najmoćnije oružje
Napadi na brodove u moreuzu mogu biti nezakoniti, ali Iranci su odavno upozoravali da će preduzeti takve korake.
General-major Mohamed Ali Džafari, tadašnji komandant Islamske revolucionarne garde (IRGC), rekao je 2018. godine: – Daćemo neprijatelju do znanja da ili svi mogu da koriste Ormuski moreuz ili niko ne može.
Moreuz je jedini morski izlaz za naftu i tečni prirodni gas iz Kuvajta, Iraka, Katara, Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, i povezuje Persijski zaliv sa Omanskim zalivom.
Nakon što ga prođu, tankeri nastavljaju putovanje ka Kini, Indiji i Japanu ili skreću ka Crvenom moru i Sueckom kanalu.
Upravo geografija moreuza omogućava Iranu da drži svetsku ekonomiju kao taoca.
Njegova širina, plitkoća i skriveni zalivi su idealno mesto za postavljanje mina i skrivanje glisera natovarenih eksplozivom, čega su posade tankera dobro upoznate. To ga čini najmoćnijim oružjem Irana, daleko ispred bilo kog drona ili rakete u njegovom arsenalu.
AP Photo/Altaf Qadri
Uski prolaz ključan za svetsku ekonomiju
Na svom najužem delu, moreuz je širok samo 33,8 kilometara između omanskog poluostrva Musandam i iranskog lučkog grada Bandar Abas.
U ovom delu, tankeri koriste 10 kilometara širok plovidbeni kanal: jedna traka od oko 3,2 kilometra u svakom smeru, sa tampon zonom od oko 3,2 kilometra između njih.
Koridor je uglavnom u omanskim teritorijalnim vodama, gde je more dublje.
Bliže iranskoj obali, vode postaju mnogo pliće, na nekim mestima manje od 15 metara.
Ove vode su videle uspon i pad carstava, ali jedna konstanta je ostala: Persija. Tokom Ahemenidskog carstva (550-330. p. n. e.), Rimljani su ga poznavali kao Sinus Persikus, a na mapama iz Osmanskog carstva naziva se Bahr-I Fars, ili Persijsko more.
Obala kontrasta
Persijski zaliv i njegova ostrva imaju duboku pomorsku tradiciju, od tradicionalne brodogradnje i jedrenja do ribolova i ronjenja bisera.
Otkriće nafte 1908. godine je sve promenilo, iako su neke od ovih aktivnosti opstale.
Međutim, ribolov su uglavnom preuzele velike kompanije, a stotine sela sa slamnatim krovovima raštrkanih duž uskih priobalnih ravnica sada dele prostor sa naftnom industrijom.
Obala je retko naseljena zbog svoje topografije i klime.
Planinski lanac Zagros proteže se duž većeg dela obale, a more često udara o strme litice, što otežava povezivanje priobalnih zajednica.
Kao rezultat toga, nijedan od deset najnaseljenijih gradova u Iranu ne nalazi se na ovoj obali, i nema ničeg uporedivog sa Dubaijem.
Najveći urbani centar je Bandar Abas, sa oko 526.000 stanovnika, grad koji je privukao ljude iz celog Irana u potrazi za poslom.
Većina su etnički Persijanci, Bandari i Baluči. Glavni jezik je Bandari, dijalekat farsija.
Ono što je zajedničko ljudima ovog regiona jeste da su svi Iranci i žive u području koje je, osim naftne industrije, među najsiromašnijim i najnerazvijenijim u zemlji.
Iako stanovništvo nije nužno pro- ili anti-režimsko, postoje manje naoružane grupe Baludža i Arapa koje su se protivile vlastima poslednjih decenija.
Foto: Tanjug/AP photo
Strateška ostrva i podzemni gradovi sa raketama
Ormuski moreuz dom je nekoliko strateški važnih ostrva, od kojih sva imaju iransko vojno prisustvo.
Dva ostrva, Kešm i Harg, su posebno teško naoružana.
Najveće ostrvo, Kešm, površine 1.445 kvadratnih kilometara, dominira ulazom u moreuz.
U njemu živi oko 150.000 ljudi, uglavnom sunitskih muslimana koji govore bandari. Poznato je po svojim mangrovskim šumama, ali danas je ono što se nalazi ispod njegove površine mnogo zanimljivije.
Iran je izgradio pravi „grad sa raketama“ u pećinama i tunelima ostrva, skrivajući stotine glisera i raketa.
Dok su neki možda premešteni u druge tunele duž obale, mnogi su ostali.
Ostrvo takođe ima dugu vojnu istoriju: Portugalci su tamo izgradili veliku kamenu tvrđavu 1621. godine, a Britanci su je koristili kao pomorsku bazu u 19. veku.
Ako američki marinci ikada budu poslati u borbu, to će najverovatnije biti na Kešmu. U međuvremenu, ostrvo Harg je centar iranskog izvoza nafte i još jedna potencijalna meta u slučaju kopnene intervencije.
Izazovi za svaku vojnu intervenciju
Ovo je geografija koju iranski režim koristi kako bi osigurao da troškovi osiguranja brodova vrtoglavo porastu, a sa njima i cene nafte i gasa.
Cene hrane bi takođe mogle da porastu, jer oko trećine sirovina za proizvodnju đubriva prolazi kroz moreuz.
Prekid neprijateljstava mogao bi doneti brzo olakšanje, ali ne ako su Iranci već postavili mine u kanalu.
Nepotvrđeni izveštaji ukazuju na to da su postavljene desetine mina, ali bi stvarni broj mogao biti veći.
Režim poseduje različite vrste mina, uključujući i one koje mogu da detektuju promene u pritisku vode i tako razlikuju tankere od manjih brodova.
S obzirom na to koliko su plovni putevi uski, potrebna je samo mala površina da bi plovidba postala previše opasna.
Razminiranje moreuza je opcija, ali u uslovima sukoba to je daleko teže nego u mirnodopsko vreme.
Amerikanci su predložili da ratni brodovi prate tankere, što je moguće, ali opasno i pravno problematično.
Naime, prema pomorskom pravu, nacionalnost konvoja određuje se nacionalnošću ratnih brodova koji ga prate.
To bi trgovački brod učinilo zaraćenom stranom, a Iran bi ga mogao smatrati legitimnom vojnom metom.
Stručnjaci procenjuju da bi bilo potrebno najmanje pet ratnih brodova da bi se zaštitio konvoj od deset tankera, a čak i tada bi se transportovalo samo oko 10 procenata količine nafte pre sukoba.
Priroda na strani Irana
Geografija oko Irana ide na ruku braniocu.
Čak je i voda na njegovoj strani: visoka salinitet ubrzava koroziju trupova ratnih brodova i njihovih sistema.
Delovi razuđene iranske obale podsećaju na norveške fjordove, a ove „vodene doline“ su idealno skrovište za glisere, dronove i mini-podmornice.
Konvoji bi bili udaljeni samo nekoliko milja od ovih pretnji, što bi minimiziralo vreme reakcije.
Iranci su već instalirali baterije protivbrodskih raketa u stenama blizu Bandar Abasa.
Konvoj tankera bi se polako kretao kroz minska polja, pod pretnjom raketa, dronova i glisera natovarenih eksplozivom.
To bi zahtevalo stalnu vazdušnu podršku i kontinuirano izviđanje.
Iran ima još jednu geografsku prednost: moreuz Bab el-Mandeb, poznat i kao Kapija suza, koji povezuje Adenski zaliv sa Crvenim morem.
Nalazi se u dometu raketa jemenskih Huta, iranskih saveznika.
U konvencionalnom ratu, SAD imaju prednost, ali Iranci nisu zainteresovani za konvencije.
Oni sprovode asimetričnu strategiju osmišljenu da ubede Rusiju i Kinu da Teheran može da izdrži dugotrajan rat, da primoraju američke saveznike u regionu da pozovu Vašington da popusti i da podele Zapad.
Možete imati najmoćniju vojsku na svetu, ali priroda će uvek stajati na putu. Nije ni čudo što su Asirci Persijski zaliv nazivali „Gorko more“.
(Indeks.hr)
BONUS VIDEO:
TEHERAN U PLAMENU: Snimci izraelskog i američkog reketiranja