Stav Srpske pravoslavne crkve jeste da svako ko ima mogućnosti može da pomogne, pa i donirajući svoje organe – u fazi života kad ima mogućnosti da deo organa donira ili u posmrtnom trenutku. To jeste najhumanije što može čovek da prihvati. Kao što zrno pšenice koje se jedno baca u zemlju, a potom stostruki rod donosi, tako i jedan čovek, kad umire i kad odlazi Bogu na istinu, u sebi ima mogućnosti da produži život. Najmanje petoro ljudi mogu da nastave da žive iole zdravim i normalnim životom posle same transplantacije. To i jeste Hristov put i Hristova nauka – ističe sveštenik Aleksandar Dimitrijević, paroh u selu Konjuh, koji se i sam nada da će dobiti bubreg i vratiti se normalnom životu, bez dijalize.
Sveštenik Aleksandar Dimitrijević Foto: Printscreen
Oko 1.200 pacijenata je na listama čekanja za transplantaciju organa ili tkiva u Srbiji. Jedina šansa za život ili, u najmanju ruku, za kvalitetniji život jeste da dobiju organ ili tkivo preminule osobe. I sveštenik u Crkvi Svete velikomučenice Nedelje u selu kraj Kruševca nada se da će uskoro biti na ovoj listi. Uspeo je već da se vraća sa ivice života i smrti. Reći će da je Božja volja bila. A isto takvoj nada se i za transplantaciju bubrega. Ovaj mladi čovek veruje da će jednog dana neka porodica, koja je izgubila svoj najmilijeg, reći “da” doniranju organa i učiniti najhumaniju stvar na svetu – pokloniti živote neznanima.
Još kao dete Aleksandar je znao da ima policistične bubrege. I otac mu je bolovao od iste bolesti. Kad je i sam počeo da oseća simptome nastupajuće bolesti, mislio je da je umoran. Nije se nadao onome što sledi. Odbijao je da prihvati stvarnost.
– Nisam želeo da prihvatim da to mene stiže u 33. godini. Smatrao sam da još imam vremena za sva ostala dešavanja u ovom životu, da ne obraćam pažnju na to. Dva ili tri puta je bilo kritično po život, baš, baš pred gašenje. Doktori su rekli: “Mi jesmo činili sve što možemo, ali tvoja komplikacija i tvoje zdravstveno stanje… Samo je čudo Božje da si uopšte sada ovde i da si uopšte u takvoj funkciji kao što jesi” – ispričao je Aleksandar za Udruženje “Donorstvo je herojstvo”.
Mladi paroh, kome su tek 34 leta.
– Kad je doteralo cara do duvara, nijednog trenutka nisam zaroptao da kažem zašto se to meni dešava. Istog trenutka sam prihvatio da nastupa nova vrsta života. Da, dosad je bio život sa ovom stranom lista, prelazimo na drugu stranu lista. I u tom trenutku sve što je nailazilo, bezuslovno sam prihvatao, uopšte ne razmišljajući da neće iz tog procesa da mi bude bolje. Imao sam nadu i veru da će da to uspe, da kroz to mora da se prođe, iako je zaista bilo kritično po život – kazao je Aleksandar.
Ne samo da je ostao bez bubrega već je i komplikacije morao da pregrmi.
– Dve operacije sam imao. Prvo odstranjivanje oba policistična bubrega, pa potom krvarenja, moralo je ponovo da se otvara. Bilo je dosta komplikovano i moj oporavak je baš sporo, sporo tekao – navodi sveštenik, koji je već godinu i po na dijalizi:
– Dolaskom na dijalizu i odstranjivanjem bubrega, moj život je postao zaista neizmerno kvalitetniji nego što je bio u periodu od dve godine pre samog stupanja na dijalizu. To sam doživeo kao jednu vrstu obaveze, posla, gde odlazim tri puta nedeljno, tako da mi uopšte ne predstavlja nikakvu smetnju da obavljam i same delatnosti u parohiji.
Paroh konjuški Aleksandar Dimitrijević Foto: Printscreen
Bolest – približavanje Bogu
– Kad su mi izneli šta me čeka, istog trenutka sam bio svestan zašto je to došlo. Taj moj duhovni pad da nisam bio dovoljno revnostan kao sveštenik, da sam padao sve više i više, u trenutku dolaska bolesti doživeo sam duhovni restart. Nisam doživljavao kao kaznu Božju, to je pedagogija Božja. Bolest jeste vrsta našeg približavanja Bogu, ako je doživimo na pravi način. Počinjemo sebe da menjamo, a tom promenom postajemo magnet za bližnje naše: ako smo mi sebe preobrazili, i ti naši bližnji počinju drugačije da nas gledaju, pa kroz ta naša iskustva drugačije cene život. I samim tim smo učinili dobro delo. Onda smo smireniji, jer znamo kroz šta smo sve prošli. Mi doživljavamo to kao spoticanja, a upravo to je, kao što rekoh, pedagogija Božja – kazuje paroh konjuški.
Prikuplja mladi paroh konjuški neophodne rezultate za listu čekanja:
– Ono kroz šta sam prošao proteklih godinu i po dana, to je zaista čudo Božje. Imajući to na umu, i taj trenutak kad budem stao na listu čekanja ništa značajno u mom životu neće promeniti, jer zaista verujem da me je Bog spasao i da mi je dao mnogo više nego što sam očekivao u trenutku kad sam saznao za bolest i kad sam ušao u odaje bolnica. Tako da, ako me je već spasao i ako me je već sačuvao, ima neke planove sa mnom. A u te planove ja se ne bih mešao – kazuje sveštenik i dodaje:
– Imam volju, imam želju da mi se transplantira bubreg. A da li će to da bude istog trenutka kad se budem stavio na listu čekanja? Da li će da bude za dva meseca, šest meseci, godinu dana? To je već Njegova volja. A ako treba da ostanem u statusu ovom, ostaću. Ako treba da dobijem ono što priželjkujem, iskreno, kao čovek, da se lišim tih obaveza, Gospod će dati.
