NA SRBIJI VEŽBALI METODE SILE I PREVARE: Agresiju NATO kreirali i vodili vodeći ljudi Saveta za spoljne poslove SAD

Agresija NATO na SR Jugoslaviju 1999. prema procenama tadašnje savezne vlade napravila je štetu od 100 milijardi dolara. Ubijeno je oko 2.500 civila, među kojima 89 dece.

Simboli stradanja su Aleksinac, gde su američki planeri ciljeva navodno otkrili kasarne, a hladnokrvno su pobili porodice skrivene u podrumima. U Surdulici su napravili pokolj pacijenata sanatorijuma i doma za stare, a u Nišu su kasetnim bombama iskasapili ljude na pijaci u centru grada.

 U bombardovanju je oštećeno 69 škola, 18 fakulteta, 20 vrtića, 176 spomenika kulture i više od 60 manastira i crkava.

Srušena su ili oštećena 62 mosta, onesposobljeno je 595 kilometara pruga, oštećeno 470 kilometara puteva, uništeno ili oštećeno oko 28.000 stambenih jedinica, 19 bolnica i 20 domova zdravlja. Izvršen je ekocid gađanjem tankova sa gasovima u “Petrohemiji”, što je stvorilo oblak bojnog otrova fozgena. Bombardovanjem petrohemijskih postrojenja u Pančevu više od 2.000 tona dihloroetana, žive i nafte dospelo je u Dunav i podzemne vode. Svi ovi otrovi su ušli u lanac ishrane. Osiromašeni uranijum je izazvao dokazan porast maligniteta u Srbiji, ali i u Italiji. Umrlo je više od 400 italijanskih vojnika koji su bili u sastavu Kfora na područjima gde su tlo i voda bili zatrovani osiromašenim uranijumom, a više od 8.000 njih je obolelo od kancera.

Vara se onaj ko misli da su ovi zločini počinjeni bez predumišljaja. Oni su samo materijalizacija doktrine koju je u knjizi “Liberalni imperijalizam” definisao britanski diplomata i univerzitetski profesor Robert Kuper, najbliži savetnik tadašnjeg premijera Tonija Blera.

Današnji američki istoričari poput Stivena Volta ili Džona Miršajmera nazivaju devedesete i početak 21. veka “erom liberalne hegemonije”, koja je umesto stabilnosti proizvela dugoročni haos. Oni ukazuju na to da je isti krug ljudi koji je 1999. izmišljao preuveličane cifre albanskih žrtava na Kosovu i Metohiji, 2003. falsifikovao podatke o iračkom oružju za masovno uništenje, stvarajući povod za “humanitarnu” agresiju.Kuperova ideja liberalnog imperijalizma je opravdavala kao neophodne vojne intervencije civilizovanog Zapada protiv primitivnih, kulturno inferiornih naroda, među koje je ubrojan i srpski. Isto opravdanje za agresiju na Srbiju koristila je 1914. Austrougarska, a 1941. Nemačka.

– Izazov za postmoderni svet je da se naviknemo na ideju dvostrukih standarda. Među sobom delujemo na osnovu zakona i otvorene, kooperativne bezbednosti… Najlogičniji način za suočavanje sa haosom, i onaj koji se najčešće koristio u prošlosti, jeste kolonizacija. Danas nema kolonijalnih sila koje su spremne da preuzmu taj posao, iako su mogućnosti, možda čak i potreba za kolonizacijom velike kao i u 19. veku… Ono što je potrebno jeste nova vrsta imperijalizma, onaj koji je prihvatljiv svetu ljudskih prava i kosmopolitskih vrednosti – napisao je Kuper, a prihvatio evroatlantski svet.

On je podelio svet na predmoderni, u koji je svrstao propale države poput Somalije ili SR Jugoslavije, moderni, u koji je uvrstio klasične države kao što su Indija i Kina, a iznad svih je postavio “postmoderne” – EU i razvijeni Zapad. Kuper je promovisao ideju da samo “postmoderne” države EU i NATO mogu da sarađuju po zakonima i ugovorima, a da u odnosu na “varvarski” svet one moraju da koriste metode sile i prevare “da bi se zaštitila civilizacija”. Naglašavao je da je “postmoderni svet” toliko moralno superioran da mu ova uloga prirodno pripada. Civilizacijski “inferiorne” rase, po njemu, treba da sagnu glavu i mirno prihvate “dobrovoljni kolonijalizam” zasnovan na “donatorskoj pomoći”, kontroli Međunarodnog monetarnog fonda i uvođenju pravnih normi koje im je napisao Zapad. Protiv onih koji tu ponudu odbiju treba vojno intervenisati, a zatim ustoličiti vazale spremne da bespogovorno budu činovnici kolonijalnog gazde. Kuper je i praktično učestvovao u ostvarenju svojih teorija, u formiranju novih vlasti u Avganistanu posle američke intervencije, kao i u pregovorima oko Kosova i Metohije. Kuper je smislio formalni princip da unutrašnja pitanja država prestaju da budu u njihovoj nadležnosti ukoliko ugrožavaju “međunarodnu bezbednost ili ljudska prava”. Ta ideja je testirana kreiranjem propagandne obmane o humanitarnoj katastrofi Albanaca na KiM kao izgovora za agresiju NATO. Tako je ustanovljen zlatni standard za sve sledeće vojne intervencije.

Na doktrini liberalnog imperijalizma radio je i Lorens Fridman, profesor ratnih studija na Kings koledžu i “pisac iz senke” Blerovog govora održanog neposredno posle početka NATO agresije, u aprilu 1999. u Čikagu pred probranom atlantističkom publikom. Tada je ozvaničena dogma da je suverenitet država sekundaran u odnosu na “humanitarne ciljeve”, a za kreiranje obmane o “humanitarnoj intervenciji” bio je zadužen Sidni Blumental, Klintonov savetnik i “spin-doktor”. On je medijski pakovao narative o Srbima kao “rođenim zločincima” iz habsburške propagande uoči Velikog rata i Hitlerove kojom je 6. aprila 1941. opravdao bombardovanje Beograda. Te teze se prepoznaju u onim Klintonovim govorima kada je tvrdio da je “Srbija izazvala dva svetska rata”, a njegov državni sekretar Madlen Olbrajt isticala da “Srbija mora biti bačena na kolena”.

Blumental je bio siva eminencija koja je održavala direktnu vezu između Klintonove Bele kuće i Blerovog Dauning strita, a imao je institucionalnu podršku “laboratorija misli” (Think Tanks) iz Saveta za demokratsko vođstvo u SAD i Demosa u Britaniji. Upravo su ti timovi osmislili prelaz sa doktrine odbrane granica zemalja Alijanse na “projektovanje stabilnosti” i stvorili koncept “demokratskog proširenja” NATO na istok. Mora se priznati da su te “laboratorije” savršeno tačno, još osamdesetih, predvidele da će srpski narod jedini u Evropi pružiti otpor liberalnom imperijalizmu. Još tada je projektovano uklanjanje srpskog “remetilačkog faktora”, a agresija 1999. bila je završni čin procesa.

Svi nabrojani pojedinci nisu bili samostalni igrači, već deo mreže za čije se razumevanje mora pratiti novac. Uloga naučnika u njoj je da prodaju ideološki legitimitet, a političara da prodaju moralnu neophodnost agresije, dok su njihovi sponzori za te usluge dobijali profit, geopolitički prostor i resurse. Danas je poznato da su političari poput Klintona i Blera i njihovi savetnici bili duboko povezani sa gigantima vojno-industrijskog kompleksa kao što su “Lokid Martin” (Lockheed Martin), “Rejteon” (Raytheon) i “Nortrop Gruman” (Northrop Grumman). Oni su davali novac i za kampanje i direktno finansirali tink-tenkove poput Centra za novu američku bezbednost ili Brukings institucije. Balkan je za njih bio poligon za testiranje nove generacije “pametnog” oružja i za dokazivanje da je NATO i dalje potreban posle rušenja Berlinskog zida, jer bi bez arhineprijatelja – “srpske pretnje”, budžeti za naoružanje drastično pali.

Sponzori zločina jednako su bili i finansijski špekulanti i navodni “filantropi”, među kojima je ključnu ulogu imao Džordž Soroš i njegov Fond za otvoreno društvo. On je kroz mrežu fondacija direktno finansirao autore propagandnih pamfleta o Bosni i Kosovu koje su nazivane “kratkim istorijama” i štampane u ogromnim tiražima. Soroš je plaćao i lokalne “eksperte” u samoj Srbiji koji su potvrđivali narativ o Srbima kao remetilačkom faktoru, stvarajući autošovinističku “naučnu” podlogu za vojnu intervenciju. Fond za otvoreno društvo je korišćen kao rušilačka mašina, jer da bi se resursi i tržišta Balkana “otvorili”, stari državni sistemi su morali biti srušeni, a to se najlakše radilo kroz moralnu diskreditaciju naroda i države.

Američki Savet za spoljne poslove i Trilateralna komisija bili su čvorišta koja su spajala sponzore i donosioce odluka. Ta privatna organizacija najmoćnijih bankara, korporativnih direktora i političara bila je strateški mozak koji je donosio dugoročne planiranje, a na terenu ih je sprovodila možda najperfidnija karika u tom lancu – Američki institut za mir koji nije nevladina organizacija već institucija koju je osnovao i koju direktno finansira američki Kongres. Ona je služila kao most između CIA, Pentagona i akademske zajednice i tokom devedesetih bila je glavni finansijer projekata koji su “dokazivali” da su Srbi jedini krivci za sukobe. USIP je izdavao priručnike za diplomate u kojima je Srbija definisana kao “remetilac” koji se mora slomiti da bi Balkan bio “miran”.

Agresiju na Srbiju su direktno kreirali, vodili i potpisali vodeći ljudi Saveta za spoljne poslove, među kojima je najvažniji bio Morton Abramovic, bivši visoki zvaničnik Stejt departmenta. Ovaj moćnik iz senke bio je “mentor” Madlen Olbrajt koji je još 1995-1996. nametao tezu da se pitanje Kosova mora rešiti nezavisnošću. Sledeći po uticaju bio je Dejvid Gompert, potpredsednik vojne RAND korporacije, koji je u svojim radovima sredinom devedesetih zagovarao da suverenitet SRJ mora biti narušen kako bi se osigurala “regionalna stabilnost”. Treći je Leo Tindemans, predsednik Međunarodne komisije za Balkan (1995-1996), čiji je izveštaj bio idejni nacrt za NATO agresiju 1999. godine.

Eksperti Saveta za spoljne poslove (CFR) su nametnuli i tezu da Balkan nikada neće biti integrisan u evroatlantske strukture dok je Srbija centralna sila regiona. Zato je strategija bila fragmentacija: odvajanje Crne Gore, Kosova i slabljenje uticaja u Bosni kroz reviziju Dejtona. CFR je istinski autor ideje da NATO ima “moralno pravo” da deluje samostalno, što je postala osnova za bombardovanje bez mandata Saveta bezbednosti UN.

ABRAMOVIC “GLAVNI REŽISER”

MORTON Abramovic je figura bez koje je nemoguće razumeti mehanizam razbijanja SRJ. Dok su Klinton i Olbrajtova bili na bini, on je bio režiser u senci, čovek koji je spojio duboku državu, Savet za spoljne poslove, obaveštajni sektor i takozvanu OVK. On je definisao doktrinu učvršćivanja posthladnoratovskog poretka kreiranjem “malih, zavisnih država” na strateškim koridorima. On je promenio američki narativ o tzv. OVK, koju je do početka 1998. Robert Gelbard javno nazivao “teroristima”, ali Abramovic je izvršio pritisak da se to promeni koristeći uticaj u Savetu za spoljne poslove i Međunarodnoj kriznoj grupi koju je osnovao uz pomoć Soroša kao privatnu obaveštajno-političku strukturu. On je uverio Vašington da “OVK nije problem, već rešenje”, nametnuvši tezu da se Milošević može srušiti samo ako se teroristi podrže. Međunarodna krizna grupa je izbacivala “izveštaje” koji su služili kao neposredni povodi za akcije NATO, a Abramovic je lično pisao i nadgledao preporuke koje su direktno išle na sto Olbrajtovoj, tražeći hitno bombardovanje Srbije od 1998. godine.

PRIPRAM INTERVENCIJE

NA srpskom slučaju razrađena je metodologija pripreme intervencije. Prvo je stvarana “moralna panika” kroz medijske pamflete i izjave javnih ličnosti o “novom Hitleru” (ta uloga je bila prvo dodeljena Slobodanu Miloševiću, zatim Sadamu Huseinu). Potom je proglašavan “neuspeh diplomatije”, kao u Rambujeu, kada je srpskoj strani ponuđen sporazum o dobrovoljnoj okupaciji cele zemlje od NATO za koji se znalo da ga nijedna suverena država ne bi prihvatila, što je docnije potvrdio i čuveni američki diplomata i geostrateg Henri Kisindžer. Na kraju se koristila vojna sila uz pozivanje na “univerzalne vrednosti” iza kojih su se skrivali geopolitički interesi.