FILM “Ono čemu pripadamo” prati poljoprivrednike i naučnike iz različitih delova sveta koji su odlučili da odustanu od tradicionalnih konvencionalnih metoda, koje više nisu profitabilne ni održive, te su umesto njih prihvatili pristupe koji rade s prirodom, a ne protiv nje.
Foto: Profimedia
Jedan od najvećih britanskih viktorijanskih pisaca, Tomas Hardi, krajem 19. veka napisao je roman “Daleko od razuzdane gomile”, u kojem prati život glavne junakinje Betšebe Everdin i trojice muškaraca koji ulaze u njen život. U romanu je poljoprivreda u središtu priče – detaljno se opisuje ritam sezona, žetva, branje i rad na farmi, pokazujući kako zemlja i stočarstvo oblikuju svakodnevni život engleskog sela. Kroz svoje likove Hardi verno prikazuje tradicionalne običaje, društvene hijerarhije i međuljudske odnose unutar poljoprivredne zajednice.
Skoro 150 godina kasnije, još jedan naslov – “Žetva” (Harvest, 2013) Džima Krejsa – bavio se sličnom temom. Prikazuje malu britansku provinciju pred dolazak industrijalizacije, kada zajednica još živi u skladu sa sezonama i prirodnim ciklusima.
Odbacivanje konvencionalnih metoda
Gledajući dokumentarni film “Ono čemu pripadamo”, čije su autorke Pamela Taner Bol i Lindzi Ričardson, nekoliko puta sam se prisetio pomenutih romana. Akteri filma često su me podsećali na likove iz tih priča – idealiste spremne da se bore za očuvanje svog načina života, po svaku cenu.
No dok kod Hardija i Krokea njihova želja za očuvanjem tradicije krene, naravno, u (ne)očekivanim smerovima, jer ipak je to fikcija, pa provincijalizam i ksenofobija krenu izbijati kroz sve pore, u “To Which We Belong” njegovi “junaci” nude zdravorazumska rešenja koja istodobno mogu koristiti životnu sredinu i pothranjenoj svetskoj populaciji na gotovo na čudesan način.
Film prati poljoprivrednike i naučnike iz različitih delova sveta koji su odlučili da odustanu od tradicionalnih konvencionalnih metoda, koje više nisu profitabilne niti održive, i da umesto njih prihvate pristupe koji rade sa prirodom, a ne protiv nje.
Oni koji primenjuju holističko upravljanje pašnjacima kako bi poboljšali strukturu tla, obnovili biodiverzitet i povećali produktivnost bez upotrebe štetnih hemijskih sredstava, pioniri koji rade sa algama, školjkama i drugim morskim vrstama kako bi obnovili životnu sredinu uz minimalan ekološki uticaj.
U filmu se pojavljuje niz stručnjaka za regenerativnu poljoprivredu čiji se rad prati kroz stvarne primere na terenu. Među središnjim figurama je Alan Sejvori, zimbabveanski ekolog i osnivač Savory Institutea, poznat po konceptu holističkog upravljanja ispašom, koji zagovara pravilno vođeno stočarstvo kao alat za obnovu degradiranih travnjaka i zemljišta.
U filmu učestvuje i Nikole Masters, stručnjakinja za zdravlje tla koja sarađuje sa farmerima na obnovi mikrobiološke aktivnosti i plodnosti zemljišta, zatim Dejvid Peri, koji se bavi održivim upravljanjem prirodnim resursima, kao i Džudit Švarc, zagovornica regenerativnih praksi, koja povezuje naučne uvide sa iskustvima farmera na terenu.
Osim pojedinaca, film prati i konkretne farme i projekte poput Anderson Ranča i Barni Krik Lajvstoka u Montani, Rančo Las Damas u Meksiku, te Enonkišu Konservansi u Keniji, gde se regenerativne metode primenjuju u praksi. Kroz njihove priče gledalac dobija uvid u svakodnevni rad ljudi koji nastoje da obnove zemljište, povećaju biodiverzitet i učine poljoprivredu dugoročno održivom.
Regenerativna poljoprivreda
Glavno pitanje koje film postavlja jeste: možemo li preokrenuti klimatske promene ako promenimo način na koji uzgajamo hranu? Odgovor filma je potvrdan. Kroz koncept obnovljive poljoprivrede i uzgoja u okeanima, autorke pokazuju kako vraćanje ugljenika iz atmosfere u zemljište može smanjiti nivo ugljen-dioksida na vrednosti pre industrijske revolucije.
Rešenja već postoje i donose konkretne rezultate; pitanje je samo kome odgovara da se ona ne primenjuju. Film istražuje jednostavnu, ali duboku ideju: rešenje za klimatsku krizu ne nalazi se u složenoj tehnologiji, već nam je doslovno pod nogama – u zemljištu.
(Agroklub)