Književnica Vedrana Rudan ponovo je dirnula javnost iskrenom i emotivnom ispovešću koju je objavila na svom blogu. U novom tekstu otvoreno je govorila o svakodnevici tokom borbe s rakom, trenucima slabosti, ali i malim stvarima koje joj danas donose radost i daju snagu.
Njena kolumna izazvala je brojne reakcije čitalaca, upravo zbog brutalne iskrenosti i načina na koji govori o životu, starosti, bolesti i porodici.
– Danas sam uz pomoć muža bila u gradu. Osetila sam da će moje noge to izdržati. Taksi nas je dovezao do vrata Neurota. Prelomila sam. Ipak sam uzela slušni aparat jer mi je život u buretu postao nepodnošljiv. Šta to govori onaj ko u mom pravcu otvara usta?
Čudan život živim ja koja već dve i po godine molim smrt. Ovih mi je dana, držala sam to besmislenim, muž, dok sam bila u bolnici kupio specijalni krevet i stolicu koju znalci nazivaju “princezom”. Život mi se odvija u delu dnevnog boravka.
Ne hodam, imam kolica, ruke mi se tresu, u ustima mi cvetaju afte, od čega, danas ko zna nakon koliko vremena čujem, vid mi je zamućen.
” height=”30″ src=”http://www.republika.rs/layout/img/arrow.svg?v=1″ width=”30″>
Ne zanimaju me ratovi, mir, ljudi. Kratak mi je dah, izbegavam da izgovaram duge rečenice i glumim kako me ne zanima šta kažu doktori. A hvatam se za svaki njihov pogled i pokušavam da verujem u osmehe.
POGORŠALO SE STANJE VEDRANE RUDAN: Želim da umrem
“Drago nam je da ste sa nama”
U nastavku teksta književnica opisuje susrete sa ljudima koje sreće tokom lečenja i priznaje da joj upravo takvi trenuci bude emocije koje nije očekivala.
– I ti ljudi, nepoznati ljudi sa kojima se srećem u hodnicima bolnice, svako u svojim kolicima, govore mi isto: „Drago nam je da ste sa nama. Kakva takva.“ Ja im onda objašnjavam da želim smrt i pokušavam da ne plačem.
Pa se pitam, kad sam sama, želiš li da umreš ili ti je ipak svaki susret, svaki pozdrav prodavačice krompira koja zna da je njen kupac tvoj sin znak da te neko voli i da možda zato…
Ovo ponavljam jer mi ne ide u glavu. Nikad nisam mislila da će mi moje bebe jednom biti nosioci sreće u starosti. Da ću sa jednim muškarcem provesti četrdeset godina i da će mi biti medicinski brat.
Objašnjavam mu da želim smrt i konačno mir pa ipak danas imam aparatić u uhu?
Posebno snažan deo kolumne odnosi se na njeno novo viđenje života i sreće. Kako priznaje, danas joj radost donose stvari koje je nekada uzimala zdravo za gotovo.
– Uživaj u životu, ja umirem ali ti moraš znati koliko je život lep. Lep!
Da mi neko garantuje da ću još jednom bar tri dana biti zdrava kao nekad… Jebi ga.
Stara sam i bojim se onoga što me čeka. Da mi je neko rekao da život postoji i u dvanaest kvadrata i da te može usrećiti pozdrav nepoznate prodavačice krompira i pohvale Nives koja ti lomi noge na terapiji da bi mogla ustati iz kreveta…
Niko mi ništa nije rekao. Juče sam bila kod frizera. U mene je gledalo čudno biće. Kortići? Smrt? Jedva sam savladala tri koraka do izlaznih vrata. Ali ipak oprane kose.
Foto: TANJUG/Vladimir Šporčić, AI U.Stošić
Na kraju kolumne Vedrana Rudan ostavlja snažnu poruku o prolaznosti života i važnosti da se sreća pronađe u sadašnjem trenutku.
– Radujete li se životu? Znate li kakav bi mogao biti? Da sam ja znala moj bi život bio i radost i smeh i opušteno vrištanje u moru i kad je mladost bila iza mene. Nisam znala. Mislila sam da se moja sreća krije od mene i čeka me tamo daleko.
Danas, sada, ovoga trena kad sam sigurna da bez pomoći neću sići sa kreveta, a onda to znači…
Radujem se aparatiću u uhu.
BONUS VIDEO:
