“Milion puta je pričao da je napravio lažni krevet, pokrio lišćem. Arnaut dođe da ga ubije i opljačka, a deda Čeda metak”: Kurir u kući simbola Albanske golgote

Pusta, ruinirana kućica, kartonska kutija puna blaga koje propada, a u koju stade život srpskog seljaka i ratnika, a s njim i naša istorija, neorezane i precvetale ruže na grobu koji odavno niko nije obišao – to osta za “kosturom sa Vida”, čija je slika postala simbol stradanja Srbije u Velikom ratu. Regrut Čedomir Popović nakon Albanske golgote imade svega 23 kilograma. Danas je – zaboravljen.

Šumadija, prelepa, kuće prosute po brežuljcima, zabrani, šume i livade. Selo Barzilovica. Na nepun sat vožnje od prestonice, zapravo je deo nje! Pripada beogradskoj opštini Lazarevac.

– Nekada smo bili u Valjevu, fiksni telefoni nam išli na 014. A sad smo Beograđani, na 011 – smeje se Milan Popović, koji nas dočekuje u kafani u susednoj Dudovici.

Barzilovica kafane odavno nema. Nema više ni toliko naroda. Slika srpskog sela.

– Ne bih ti živeo u Beogradu, nema tih para. Bolje Zabela u Požarevcu nego grad. Gledaj ove miline – širi ruke Milan, unuk Čedomira Popovića od brata mu Tihomira.

Iz Dudovice u Barzilovicu. Na senovitoj kapiji tabla – Ulica solunskih junaka. Uz nju, za ogradom avlije – krajputaš, srpski vojnik sa puškom. Milan Tanasković, koji osta kod Jedrena 1913. A u vrh ulice, na brdu, živeo je i umro najpoznatiji solunac ovog sela. Rđa na kapiji, kraj nje ograde nema. Gazimo gnjile jabuke. Rodilo ove godine, povijene grane po avliji. I međ njima kršni čempres. U dnu kućica. Ona u kojoj je preminuo, ali i iz koje je u rat pošao 4. oktobra 1915. Čedomir Popović.

– Izljubio sam se sa majkom, sestrama i braćom, koji me ispratiše sa suzama u očima… I zajedno sa mojim drugom Aleksandrom Vukovićem krenuh preko livada, brežuljaka, noseći samo najnužnije stvari i nešto hrane. Niko od nas nije mogao ni da sanja kud nas put vodi… – zborio je Čedomir Popović u pero Miloradu Đokoviću za knjigu “Kostur sa Vida”.

I uistinu, to što će proći i Čedomir i cela Srbija – niko nije mogao ni da sanja. Upisan u knjige rođenih 1896, iako će kasnije priznati da je bio tri godine stariji, Čedomir će biti jedan od regruta. Hiljade golobradih mladića pokupljenih pred naletom Austrougara i Nemaca kao poslednja odbrane Srbije. Nakon tri meseca i 16 dana pešačenja stići će do Valone i preživeti Albansku golgotu. Sledi Krf, pa Vido, gde će nepoznati francuski lekar napraviti kultnu fotografiju.

Pred nama je kućica od dve odaje. Staklo polomljeno, kraj praga čuvarkuća u šerpi. Šipurak uzreo, trnje obuzelo. Unutra – paučina isplela tepih pod plafonom. Ikona Svetog Simeona Stolpnika jedva se vidi.

– Ima joj možda i 300 godina, doneli je Popovići kad su se doselili iz Crne Gore – Milan će, pa veli:

– Dedi Čedi sam bio položajnik za slavu. Svakog Simundana, 14. septembra, u crkvi se okadi kolač, pa kod deda Čede da ga prelomimo. Sve do njegove smrti. I na kraju sam mu na sahrani sliku nosio, bilo mi je 15 godina.

Voleo je deda da govori o ratnim danima.

– Milion puta mi je pričao kad je ubio Arnauta. Morali su negde i da prilegnu, odmore se na tom putu golgote. Napravi deda Čeda lažni krevet, da izgleda kao da tu neko spava i pokrije lišćem. I Arnaut dođe da ga ubije i opljačka. Kad je tukao da izbode lišće, a deda Čeda metak! Znao je da će pokušati da napadnu, da uzmu sve što mogu sa srpskog vojnika, i čekao je. Nije džabe preživeo, mozak je bio – kazuje Milan.

Na šporetu pegla žarnjača. I šerpica, starinska. Cepanice i metlica čekaju domaćicu. U vitrini prevrnute šoljice. Iscepan topli pod, onaj pravi drveni. Setih se Čedine ćerke Milice i razgovora u Šapcu. Jedino oni i jedan bogataš imali pod. Jer Čeda je jedini u selu imao platu. Tu je i kauč. Onaj na kome je1987. davao intervju u beloj košulji; u kojoj i umre.

Pored kuće magaza – ruina.

– Spavali su i ovde, gde bi osmoro njih stalo u kućicu – Milan će o dedi, koji je imao šest ćerki.

Pored će unuk Čedomir, koji je preminuo u inostranstvu, podići kuću. U kojoj nikad niko nije živeo. A i retko ko svraća. Unutra – ćilimi na verandi. A kartonske kutije pune svega što je Čedomir Popović godinama skupljao. Propada. Tuga.

– Izvinite, nemamo sto i stolice – Milan će dok sedamo na ulazne stepenike.

Požuteli papiri, novinski članci, ordenje, čestitke, karte…

– Svake subote je deda igrao tablić u kafani u Dudovici – veli.

Tu je i iscepan čuveni tekst iz Vremena iz 1939, kad je obelodanjeno ko je “kostur sa Vida”. Ne daju se naći sva parčad. Srećom, ima ga u digitalnom izdanju Narodne biblioteke Srbije.

– Bio sam težak dvadeset tri kilograma, toliko koliko su teške kosti kod čoveka – ispričao je tada Čedomir gledajući na slici kako mu je šajkača progutala pola glave:

– Moja šajkača nije mi tako rđavo stajala. Ovu sam uzeo na Vidu sa glave jednoga mrtvaca! S leve strane, evo, vidi se, visi mi torbak koji sam poneo još iz sela. Od cokula ostali samo delovi, a šinjel je sa svih strana načela vatra. Spavali smo pokraj nje kao poklani, primaknuti uz sam plamen, promrzli i izgladneli. Nismo ni osećali da su se palila odela sve dok nisu dogorevala do kože – pričao je te ’39.

Evo je i čuvena slika! Zapravo kopija kopije, jer je original, kako je govorio Čeda, sav bio iskrzan i izlomljen. Objavljena u brojnim člancima i knjigama. Kojih su i ovde pune kutije. Pa i prva izdanja čuvenih dela. Sve to pokriva prašina. I zaborav.

Evo ga i originalno Uverenje o nesposobnosti Superrevizorske komisije Vrhovne komande iz Soluna. Požutela, okrzana i izlepljena kartica sa podacima na srpskom i francuskom. Opis: kosa crna, oči plave, brade nema, brkova nema, nos pravilan, a osobeni znaci – neupotrebljiva desna šaka. Beše to nakon ranjavanja na Solunskom frontu, baš na krsnu slavu 14. septembra 1916.

– Zubi su mi stradali kod Lerina, u Grčkoj. Neprijateljske granate izbiše ih sedam, a ostale rasklimaše. Posle rata, tamo onog rata, prvog, počeše oni rasklimani zubi da ispadaju, jedan po jedan, pa odoše za svojim ratnim drugovima… Kod Lerina sam i ogluveo na desno uvo, a srednji prst na desnoj ruci izgubio sam u borbi na Starkovom grobu… – govorio je Čedomir 1976. za Politiku.

Kad bi proglašen za invalida, postade ćata po komandama.

– Gledajte kako je lep rukopis imao. Imao je glavu, znao je da razmišlja, pa je bio opštinski pisar posle rata. Još ima ugovora koje je overavao – kazuje Milan.

Jedini život u ovoj avliji je voda, kraj bunara. Odvrnu Milan, izbi iz cevi…

Niz brdo, u dnu sela kuća Vukovića. Kraj hrasta zapisa.

– Pamti i Karađorđa i ustanike, ali i pre njih. Ovde je svake godine seoska litija za Trojice – veli Milan.

Dočekuje nas Radosav Vuković. Unuk Čedomirovog druga.

– Ja se ne odvajam od moga druga Aleksandra Vukovića. Tako smo se dogovorili… Ko od nas preživi, neka kaže rodbini gde naše kosti ostaše. Jedino smo želeli da budemo sahranjeni u Srbiji i to smo jedan drugome ostavili u amanet. Ne moraju naši grobovi biti u našem selu Barzilovici, ali neka budu tamo gde je naš narod... – zabeležene su Čedomirove reči u knjizi.

Obojica su preživela. Vuković, regrut iz generacije 1896, prošao je ceo rat bez ijedne rane.

– Otac Ljubinko mu je uveliko bio na frontu, kad je i on pokupljen. Peške od Mladenovca do Struge, sve zajedno sa Čedom, pa nazad na Elbasan, Tiranu, Drač. Pošto Italijani tu nisu hteli Srbe da prime na brodove, išli su na najgore, kroz Rugaljske močvare, između reka Vojuše i Škumbe. Strahovito, bio je na ivici snage – priča nam Vukovićev unuk čika Raca, kako ga svi zovu.

Kofa puna jabuka i kruški, rumene, uzrele… Crno mače pretrča avlijom u kojoj je i krajputaš – za pradedinog brata Velisava, koji skonča kao logoraš u Aradu.

– Prelazili smo reke – Škumba, Devol i Vojuša… Rungajske bare… Taman smo pomislili, prešli smo albanske gudure i Albansku golgotu, kad naiđosmo na predeo pun močvara i šiblja koje je virilo iz vode… Mnogi tu zauvek ostaše... Preko močvare stoje neke lese od pruća i barjačići, koji su jedini putokaz za naše kretanje… Onaj ko se onako iznemogao omakne sa tih lesa, taj se strmoglavi ne očekujući ni od koga pomoć. Oni fizički slabiji zaostaju, dok jači, među njima i ja, gazimo preko njih idući napred. To je bio vrhunac naše patnje… – sećao se u pero Đokoviću Čedomir, koji će potom u Fijeri, zbog dve porcije kačamaka i šamara kao sledovanja za njih, zaraditi nadimak Kačamak.

A čika Raca je od dede slušao da je sa Arnautima bilo i korektnih i nekorektnih radnji:

– Kupe puške od naših vojnika, pa ih ubiju. Pa su onda naši vadili udarnu iglu da Arnauti ne mogu da pucaju. Međutim, posle se dosetiše da pogledaju da l’ ima udarne igle.

Iz Valone su zajedno Čeda i Leka otišli na Krf i Vido, pa na oporavak u Tunis i Alžir i na kraju na Solunski front, gde im se putevi razdvajaju nakon Čedomirovog ranjavanja.

– Ima i anegdota sa fronta. Bugari baš blizu, pa naši stave konzerve da zveče ako nam priđu. Deda pridrema, vetar pirne, konzerve zazveče, a on umesto da ispali metak kao upozorenje da ide pešadija, ispali tromblon, što znači da treba artiljerija da deluje. I udare topovi u gluvo doba noći po Bugarima, u stvari ni po čemu. Posle je išao na raport – priča Aleksandrov unuk.

Obojica Barzilovčana na Solunskom frontu bila su u Timočkoj diviziji, iako je Timok odavde daleko. Verovatno kao popuna.

– Sa Timočkom divizijom deda je bio u proboju Solunskog fronta. Išli su kao ekspres. Stigao je i do Sarajeva, pa preko Ivan planine, dolinom Neretve do Čapljine, odakle brodom idu do Splita, gde su imali neverovatan doček. Od Splita 19 srpskih vojnika, među njima i on, ide na Brač, gde su ih nosili na rukama. Ali već posle dve-tri večeri bilo je noću: “Care Franjo, nećemo te zaboravit lako” – kazuje Vuković.

A već u oktobru 1918. u konvoju ranjenika Čedomir stiže u Barzilovicu, u koju donosi vesti o mrtvima.

– Brat mog pradede Života Pavlović bio je sa Čedom u regrutima. Ispričao je Čeda mojima kako je Života na Vojuši iznemogao i pao naslonjen na pušku, pa će Čedi: “Nemoj me dizati, samo pitaj kako se zove ova reka i kaži mojima gde sam ostao.” Kad im je Čeda sve to rekao, porodica je Životi izdala sve daće. A ja sam izbetonirao, samo mi je ostalo da mu podignem spomen u groblju, da ima neko znamenje – priča nam Ivan Pavlović u kafani u njegovoj Dudovici, pa nastavlja:

– Doneo je Čeda o smrti i vest za porodicu Stanišić, kao i da je jedan iz sela poginuo u bici na Moravi 1915. I kad se podizala spomen-česma i upisivala imena poginulih, Čeda je za mnoge rekao gde su postradali.

Vratio se i iz rata i Aleksandar, na iznenađenje porodice.

– Otac Ljubinko preživeo rat, ali nije verovao da je i njegov sin, jer su se svi preživeli uveliko vratili. Zato nije ni slao dopisnicu Crvenom krstu da ga traži. A kad ga je majka ugledala na vratima kuće, nije mogla da poveruje – kazuje Vuković.

Od tada su drugovi opet nerazdvojni, sve do Aleksandrove smrti 1972. Čak i kada je Čedomir 1939. iz novčanika sašivenog od šatorskog krila, onog još od Soluna, izvadio “kostura sa Vida” pred svet, u novine je stavio sliku i svog druga.

Naviše od kuće put, s koga puca pogled na novu crkvu u selu – Svete Trojice, kojoj i sam Milan bi priložnik, vodi nas u groblje. Čedomir je oči sklopio 27. oktobra 1991. S ulice, na poleđini mermernog spomenika gleda nas deda Čeda u odelu. A s prednje strane ona je slavna slika, kraj koje stoji “Kostur sa Vida”. Ruže prekrile ceo grob. Decenijama rastu, a niko ih ne orezuje. Grobovi pored – unuk mu Čedomir, njihov Lola, ali i dve od šest ćerki.

– Kad sam bio đak, Čedu i svakog solunca morao sam poljubiti u ruku. Pa i druge, starije. To bio običaj i poštovanje – reći će jedan meštanin za stolom u kafani, dok će Milan:

– Ma šta se danas poštuje?! Ne zna se ni da je deda Čeda postojao….

ČLANSKA KARTA SA SLIKOM LJUBE DAVIDOVIĆA

Među dokumentima i deda Čedina posleratna članska karta Demokratske stranke sa slikom i potpisom čuvenog Ljubomira Ljube Davidovića, najpre radikala, pa šefa Samostalne radikalne stranke i na koncu osnivača pomenute. Davidović je u ratu bio ministar prosvete, ali, za razliku od mnogih kolega, svog jedinca Milorada, koji je, kako piše u knjizi “Propast srpskih regruta”, nije izvukao sa fronta. A toliko dece i mladih je, kao ministra, poslao na školovanje u Francusku. Naprotiv, iako je bio ranjen, Milorad se vratio na front i poginuo na Kajmakčalanu.

DA IM BESU I DONEO TAJIN – VRANJANAC U GUDURAMA ALBANIJE!

Neočekivani susret u gudurama Albanije imala su dvojica Barzilovčana.

– U daljini primetismo veliko stado ovaca… Ja i moj drug pođosmo u tom pravcu nadajući se da ćemo naći čobana koji će nam dati nešto hrane. Ogrnut seljačkim gunjem, sa velikim štapom u ruci, izađe pred nas čovek srednjih godina i na našem jeziku reče: “Šta hoćete, dobri ljudi?” Mi se iznenadismo… Očekivali smo da ćemo zateći Arnauta, kad ono Srbin iz Vranja. Ubio je nekog svog rođaka i, bojeći se zakona i vlasti, a najviše krvne osvete, izabrao je novi život među Arnautima – pričao je Čedomir u knjigu, pa nastavljao:

– Reče nam da pričuvamo ovce dok on ne ode do sela da nam donese tajina… Dade nam besu da nas neće prevariti… Mi ostasmo da ga čekamo, iako smo se pribojavali da ne dovede sa sobom Arnaute, koji će nas poubijati kao i mnoge naše drugove… Za svaku sigurnost, mi se sakrismo u jedno šipražje, nedaleko od stada. Onako umorni legli smo na zemlju i odmah zaspali. Ko zna koliko smo spavali, kad čujemo, neko nas zove. Onako u polusnu ja se trgnem i vidim stoji Vranjanac i drži u rukama tajin. Izljubismo se sa pastirom i odmah halapljivo pojedosmo tajin…

 Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.