Dok se većina ljudi bori sa kreditima, gužvama u saobraćaju i stresom na poslu, jedan Milan odlučio je da kaže “dosta” i ode tamo gde ga niko neće naći. Njegov dom postao je šator duboko u šumi, a njegova pravila su jasna – bez ličnih dokumenata, bez kontakta sa “ološem” i u potpunom miru sa prirodom.
U sred šume, on je nedavno podigao šator, a onda i isdpričao kako zapravo izgleda život bez ičega, u potpunoj izolaciji.
– Moja divna, voljena kućica u šumi, slava Bogu. Neka se niko ne brine da ja neću uspeti da živim u šatoru potpuno izdvojeno i daleko od svih koje poznajem, bez ikakvih normalnih uslova za život, da ću odustati od šume i ponovo pokušati da živim među ljudima – poručio je on na samom početku svoje objave na Fejsbuku slikavši i svoj šator u šumi.
Neću više sa “ološem i umobolnicima”
Njegova ogorčenost na savremeni svet je tolika da bi radije izabrao smrt u divljini nego povratak u civilizaciju.
– Ne bih sada ovaj način života i svoj šator napustio makar umro u njemu već sutra. Meni je bitno da živim izdvojeno u šumi, za mene to predstavlja sreću, a ne to koliko ću dugo vremena uspeti da preživim u njoj; zaista uopšte nemam neku želju da dugo živim na ovom svetu”, šokira Milan svojom iskrenošću.
Razlozi za ovakav drastičan potez su duboki, a Milan ih ne krije – sit je ljudi, buke i tuđeg ludila.
Foto: Fejsbuk Printscreen
– Zahvalan sam Bogu na svojoj sadašnjoj situaciji zato što mi je ovde znatno bolje nego što mi je bilo u selu. Šuma je prelepa, razne ptice prijatno cvrkuću, vazduh izuzetno svež i mirisan, drveće obezbeđuje dobru hladovinu i zavetrinu, oseća se potpuni mir i opuštenost. Nema nikakvog stresa, nema nikakvih umobolnika i ološa (ni od srodnika ni od tuđina) da maltretiraju, uznemiravaju i kvare dobro raspoloženje svojim ludilom, nikog da mi pametuje neke gluposti, nema svakodnevnih dugotrajnih i mučnih poslova niti gomile raznih obaveza i rastrzanosti, nema smrada izduvnih gasova vozila i dima od loženja iz kuća, nema saobraćajne gužve i opasnosti, nema zbrke i buke – kaže Milan.
Mnogi su se pitali kako izgleda život beskućnika, a Milan je detaljno opisao.
– Ujutru ustanem tek onda kada mi dosadi da spavam i kada osetim da sam previše ugnjavljen od ležanja. Prvo odradim razne vežbe za razgibavanje, pa doručkujem. Onda krećem na svoje poslove: nekog dana kuvam sebi jelo od onoga što sam nabavio, nekog se kupam, nekog idem do izvora vode da operem odeću (ručno u plastičnoj kanti) i nabavim vodu za piće i kupanje, nekog dana idem u nabavku hrane. A nekog dana ne radim uopšte ništa, nego samo pojedem ono što sam ranije spremio i šetam po šumi, ili po okolnim naseljima – kaže on.
Leže čim padne mrak
Civilizaciji nije skroz okrenuo leđa. Ponekad, kako kaže, novosadskim prigradskim autobusom otputuje preko Dunava u Novi Sad, pa se tamo prošeta po Dunavskom parku, pa kroz stari centar do Pozorišnog trga, ili po Univerzitetskom parku i Sunčanom i Beogradskom keju.
– Usput jedem sladoled i pijem pivo. Popodne redovno legnem da odspavam sat ili dva da odmorim od mojih aktivnosti. Trudim se da svakog dana čitam Bibliju, a nekad i razne molitve ili pouke i proročanstva svetaca, jer bez posvećenosti Bogu nema ni duševnog mira i blagostanja na ovom svetu, ni spasenja duše na drugom. Na leganje idem čim počne mrak jer mi je tako jedino praktično ovde; ne spavam odmah nego prvo slušam muziku ili gledam slike ili video snimke koje imam na telefonu dok ležim. Telefon napunim pomoću solarnih panela koji sam stavio pored šatora, a imam i solarnu svetiljku koja se danju napuni od Sunca pa noću imam svetlost kada mi treba – priča on.
Veoma je zanimljivo, kaže, to što u šumi ne bude gladan kao inače.
– U kući kada sam živeo, jeo sam redovno tri puta dnevno, a u šumi mi bude dovoljno samo dva puta. Čini mi se zaista kao da je šumski vazduh ovde toliko bogat i nekako hranljiv da mi on zamenjuje treći obrok. Doduše ni ne umorim se mnogo da bih bio puno gladan, pošto ovde nemam nekog velikog ni dugotrajnog posla, nego uglavnom šetam i pomalo vežbam sa tegovima. Kupam se stojeći, na sunčanom mestu blizu mog šatora, tako što se sav polijem vodom iz flaše, našamponiram, i ponovo se ispolivam da se sperem.
Glavni problem u šumi su komarci, pogotovo ako se ne kreće, pa često mora da se vrati u šator i zatvori ga mrežastim vratima.
Način života
Međutim, za njega ni to nije prepreka.
– Uglavnom, za nekog kao što sam ja, ko nema lične dokumente niti svoju kuću, ko ima nesporazume sa porodicom, i nikako ne može da podnese puno posla, obaveza, kontakta i gnjavaže sa drugim ljudima, a ljubitelj je prirode, ovo je odličan nači života, i šuma odlično okruženje. Zato trenutno ni ne pomišljam da odustanem. Naprotiv, sve više volim šumu i sve sam privrženiji ovakvom životu – kaže on.
Njegova objava izazvala je brojne reakcije u komentarima. Dok jedni smatraju da je pronašao mir koji mnogi danas traže, drugi su izrazili zabrinutost zbog potpune izolacije i načina na koji posmatra život van civilizacije. Međutim, i jedni i drugi složili bi se da Milanov život nije nimalo uobičajen, a njegova odluka da šumu zameni za dom, a samoću za svakodnevicu, nikoga nije ostavila ravnodušnim.
