(FOTO, VIDEO) Akoš je baki koja boluje od demencije dao fotoaparat, a ono što je zabeležila u SVOM SVETU ZABORAVA ostaviće vas u suzama

Sve je počelo pre dve godine, u tišini koja je usledila nakon smrti njegovog dede. Mladi Subotičanin Akoš Kovač posmatrao je svoju baku Mariju i video ženu koju više nije prepoznavao. Nisu to bili samo zaboravljeni ključevi ili imena; bila je to neka čudna senka koja se uvukla u njihove razgovore, izazivajući nerazumevanje i bolne porodične nesuglasice.

– Bilo mi je jako teško i zato sam se okrenuo fotografiji, da bih mogao da razumem situaciju u kojoj smo se našli. Svaki put kada smo išli kod nje fotografisao sam njene portrete, dokumentovao kako živi, ali tada još uvek nisam imao jasan motiv. Mislili smo da se ona jednostavno svađa sa nama, da je postala teška osoba, a zapravo smo lutali u neznanju. Tek nakon jednog pada u šetnji i naglog pogoršanja, stigla je dijagnoza. Tada sam shvatio da je bila bolesna; nije htela da se svađa, već je to bila bolest koja je govorila iz nje – kaže Akoš za “Blic”.

“Dala mi je fotografije kakve ja nikada ne bih napravio”

Suočen sa surovom istinom o demenciji, ovaj student Akademije umetnosti u Novom Sadu nije želeo da se preda očaju. Odlučio je da demenciju “pogleda u oči” kroz objektiv. Projekat “Blurry Memories” nastao je kao pokušaj da se izgradi most između dva sveta: njegovog, koji je pokušavao da razume šta se dešava sa bakom, i njenog, koji je polako bledeo u fragmentima, a dok se sećanja bake Marije polako tope, fotografije njenog unuka stoje kao večni stražari nad jednom porodičnom istorijom, podsećajući nas da se ljubav ne meri pamćenjem, već prisustvom.

Akoš je uradio nešto što niko nije očekivao – dao je svojoj baki, koja se tada već nalazila u domu, jednostavan analogni fotoaparat. Želeo je da vidi šta ona vidi.

– Naučio sam je kako da koristi aparat kako bi fotografije nastajale i kada nismo zajedno. Kada sam razvio te filmove, ostao sam potpuno zatečen. Dobio sam takve snimke koje ja, nikada u životu ne bih napravio jer uvek jurim savršenu kompoziciju i svetlo, ali njene fotografije su toliko slobodne i ekspresivne. Izgledaju kao da ih je dete napravilo, što samo potvrđuje da se u starosti na neki način vraćamo u detinjstvo – objašnjava Akoš.

Priznanje koje je stiglo iz srca i sveta

Ovaj duboko lični dokument o ljubavi i propadanju nije ostao zatvoren u krugu porodice. Akošev rad prepoznat je kao vrhunsko umetničko delo, te je za seriju „Blurry Memories“ osvojio treće mesto na međunarodnom takmičenju “Rovinj Photodays”, čime je ova subotička priča o baki Mariji dobila svetsku važnost.

Takođe, nedavno je u subotičkoj „T Gallery“ otvorena i izložba ovih radova. Mile Tasić, koji je govorio na otvaranju, istakao je da ovi radovi predstavljaju “vizuelizaciju polumraka u kom se svest gasi”.

– Ovde opstaje ona topla nit koju samo unuk može da prepozna. Akoš je na suptilan način zabeležio bakin pogled koji često odluta u svetove koje mi ne možemo da dosegnemo. Ovi radovi su svedeni na čistu emociju, svetlo i senku – naglasio je Tasić.

Mitar Simikić sa Akademije umetnosti u Novom Sadu, kako se navodi u katalogu ove serije fotografija, je rekao da ovaj projekat predstavlja dragocen “vizuelni dijalog” koji otvara prostor za duboko promišljanje o identitetu i snažnom uticaju koji demencija ima na čitavu porodicu.

Poruka koja nas sve opominje: “Pomozite im dok nije kasno”

Za Akoša, fotografija je bila više od umetnosti – bila je terapija. On danas na ovaj projekat gleda kao na svoj najličniji dug koji je morao da vrati.

– Umetnost koristim da kanališem negativne emocije i ovaj rad mi je doneo preko potreban mir. Moramo jako da pazimo na mentalno zdravlje jer ono utiče na sve oko nas. Ako vidite da se neko bori, nemojte okretati glavu, pomozite mu dok ne postane prekasno. Moja baka je i dalje u domu, ali ja verujem da se i iz najtežih životnih okolnosti može izvući nešto lepo i pozitivno. Mislim da sam baš to uspeo ovom serijom – zaključuje mladi umetnik.