Ma, kakav Jamal, on je ratnik iz senke koji ne bleji u stadu: Merino ponovo ugasio svetlo, Španija ima čoveka sa šampionskom kodom!

Kada se velika utakmica pretvori u rovovsku bitku, kada u finišu noge postanu olovne, a pritisak u grudima preti da eksplodira, Španija tačno zna koga šalje na teren da završi posao.

Kao što je pre nekoliko dana s pravom zapisano na Sportalu — Merino nije ovca! On je vuk u jagnjećoj koži, igrač stvoren za istoriju, koji mirno čeka svoj trenutak u mraku dok svetla reflektora obasjavaju mlađe, skuplje i izvikanije. A, onda izađe, ušunja se tiho, kao puvanjak iz gaća, i – pošalje čitavu jednu naciju u trans, a drugu na suzama natopljen let kući.

Kako bi ste na pravi način razumeli ličnu kartu Merima, morate da zagrebete duboko ispod površine, tamo gde se spajaju baskijski inat, tradicija i porodično vaspitanje. Mikel nije proizvod modernih fudbalskih fabrika koje štancuju bezlične trkače. Mikel je sin Migela Merina, nekadašnjeg fudbalera Osasune iz devedesetih godina.

Kada je prošle godine na Evropskom prvenstvu srušio Nemce u 119. minutu, proslavio je gol tako što je istrčao krug oko korner zastavice. Bila je to identična proslava koju je njegov otac izveo na istom tom stadionu u Štutgartu, 33 godine ranije, na meču Kupa UEFA. Tako slavi i danas. To nije patetika, to je sudbina. To je genetski kod koji se ne kupuje. On se nasleđuje…

Njegov fudbalski put bio je sve samo ne posut laticama ruža. Kada je kao tinejdžer otišao u Borusiju iz Dortmunda kod Tomasa Tuhela, bio je otpisan. Smatrali su ga presporim, previše mekanim za surovu nemačku Bundesligu. Usledila je epizoda u Njukaslu pod palicom Rafe Beniteza, gde je na svojoj koži osetio šta znači englesko blato, udaranje u kost i opstanak među lavovima — preživi samo onaj ko ima kičmu. I preživeo je. Kroz te neuspehe i selidbe, Merino je isklesao karakter koji danas gledamo na Mundijalu. On ne paniči jer je prošao kroz fudbalski pakao i naučio kako se u njemu opstaje.

U vremenu kada se vezni igrači procenjuju po procentu tačnih pasova unazad, Merino je anomalija. On je onaj stari, autentični “box-to-box” veznjak, koji ne preza od duela. Statistički gledano, godinama je bio igrač sa najviše dobijenih vazdušnih duela u ligama petice, iako nije štoper. Njegov tajming za skok, svest o prostoru i sposobnost da oseti gde će pasti “ničija lopta” – graniče se sa naučnom fantastikom.

Zato ga je Mikel Arteta i doveo u Arsenal, svestan da mu za titulu ne trebaju samo umetnici, već i ljudi koji znaju da pobede u kafanskoj tuči. Merino na terenu radi sav onaj prljav posao koji niko ne vidi — krpi rupe, ulazi u klinč sa protivničkim snagatorima, a onda, kada svi misle da je njegova uloga samo da zatvori utakmicu, on se pojavi u protivničkom šesnaestercu i postigne gol vredan četvrtfinala, pa polufinala Svetskog prvenstva.

Španija ima Lamina Jamala, ima, Olma, Ojarzazabala, Nika Vilijamsa… Ima magiju koja pršti na sve strane… Ali, Luis de la Fuente zna tajnu – turniri se osvajaju odbranom i karakterom sa klupe.

De la Fuente i Merino se poznaju u dušu, sarađivali su još u mladoj reprezentaciji Španije pre desetak godina i osvajali titule. Selektor tačno zna u koji minut kuca sat kada mu je potreban Mikelov baskijski instinkt.

Belgijanci su mislili da su preživeli najgore, da su neutralisali španske vihorne napadače i da meč uvode u produžetke gde je sve moguće. A onda je ušao čovek iz senke. Jedan trzaj u finišu meča i – priča je bila gotova. Doduše, rezervni golman Belgijanaca, Sem Lamens, reagovao je kao pionir, ali to ne umenjuje Merinov njuh. Crveni đavoli idu kući, a Crvena furija slavi svog tihog ubicu.

I zato, kada se sledeći put budete pitali ko je taj momak koji bez pompe i glamura rešava najveće utakmice na planeti, setite se samo jedne stvari — Merino nije ovca. On je džoker koji Španiju vodi ka svetskom tronu.

VIDEO Ranko Stojić otkriva: Ko će i kako menjati fudbal do narednog Mundijala