Мајкл Мартенс је у тексту “Да ли су богати странци заиста ловили људе у Сарајеву?” оцењује да се прича о наводном “Сарајевском сафарију” ослања на три извора, од којих ниједан не може да издржи критичку проверу поузданости.
“Многе публикације наводе три кључна извора за причу. Прво, ту је био филм ‘Сарајево Сафари’ из 2022. године словеначког редитеља Мирана Зупанича. Након тога, 2026. године уследила је књига ‘I cecchini del weekend’ (Викенд снајперисти) италијанског аутора трилера Еција Гаваценија. Такође 2026. године, хрватски аутор Домагој Маргетић објавио је књигу на ту тему ‘Плати и пуцај’. Међутим, ниједно од ова три дела ни приближно не издржава критичку проверу у погледу њихове поузданости као извора”, наводи Мартенс.
Он је казао да “свако ко погледа филм и прочита књиге неће знати готово ништа након тога”.
“Скандал са богатим ловцима на људе је наговештен у овим делима, али није ни поткрепљен нити уверљиво објашњен. Чињеница да се Зупанич, Гавацени и Маргетић појављују у многим медијским извештајима као ‘истраживачки новинари’ свакако не оправдава њихов рад. Када је Зупаничев филм приказан у Сарајеву 2022. године, тадашња градоначелница Сарајева, Бенџамина Карић, поднела је тужбу против непознатих особа у вези са наводним злочинима приказаним у филму. Међутим, скоро четири године касније, канцеларија јавног тужиоца у Сарајеву још увек није подигла оптужницу”, наводи Мартенс.
Он додаје да “није ни чудо” што није подигнута оптужница, јер “нема правно прихватљивих доказа”.
Ко су извори информација у филму
“Главни извор за наводни документарац о наводној потери је анонимна особа. Он се не види, његово име је непознато. Човек извештава да му је 1991. године понуђен посао у Љубљани за ‘важну америчку агенцију’, вероватно обавештајну агенцију. Прихватио је понуду, вероватно привучен новцем: ‘Заиста сам уживао играјући рулет, и ако сам изгубио четири или пет хиљада (немачких) марака у једној вечери, није ме ништа коштало јер сам био веома добро плаћен’, каже анонимни протагониста о свом мистериозном послу. Тврди да је путовао у Босну за своје клијенте на скоро три десетине путовања између 1992. и 1994. године, током којих је такође био сведок страних снајпериста”, наводи Мартенс.
Он додаје да се уз исказ анонимног извора о сведочењу убиства деце од стране богатих странаца налазе “аутентични и узнемирујући аматерски снимци из рата, крваве жртве снајпериста”.
“Такође је препричана потресна прича о пару који је изгубио своју малу ћерку од снајпера. Снимци и прича су аутентични – али документују само саме злочине, а не и учешће страних снајпера. Међутим, манипулативна монтажа суптилно инсинуира ову умешаност”, истиче Мартенс.
Он каже да “објашњење анонимног аутора за пружање информација само као силуете такође делује чудно”, јер наводи да су га “Срби упозорили да никада не говори о ономе што је видео у Сарајеву”, али на другом месту тврди “да су га сами Срби довели” до положаја својих страних клијената снајпериста, иако су знали да ради за (америчку) обавештајну агенцију.
“Али зашто би Срби дали САД бесплатан доказ о својим ратним злочинима? Још један извор који филм наводи барем има име, бивши босански обавештајни официр Един Субашић каже да је заробљени српски војник током испитивања 1993. године пријавио да је приметио петоро Италијана на путу ка фронту, од којих су тројица тврдила да су платили новац да убијају људе у Сарајеву. Ова анегдота се такође појављује у Гаваценијевој књизи. То би био бар један извор”, наводи Мартенс, који поставља питање “да ли су ови сведоци уопште постојали”?
“Да ли транскрипт испитивања још увек постоји? Да ли је заробљеник преживео рат? Да ли је још увек жив? Ако јесте, где? Да ли би поново сведочио? Ни Гавацени ни филм не постављају ова горућа питања. То покреће даља питања: Да ли је заробљени Србин рекао истину током испитивања? Шта је тачно рекао? Да ли је уопште постојао? Филм оставља још много питања без одговора, али она су безопасна у поређењу са понекад ненамерно комичним фестивалом бизарних догађаја које Гавацени нуди својим читаоцима”, каже Мартенс у свом тексту у Франкфуртер алгемајне цајтунгу.
Он наводи да Гавацени, за кога каже да “није сматрао да је потребно да спроведе истраживање на месту злочина или да обави интервјуе у Сарајеву, пролази кроз терен који описује са веселим незнањем”.
Мартенс као пример наводи да Гавацени помиње, “југословенску пешадијску јединицу која је наводно била стационирана у Нориљску – осим што се овај град не налази у Југославији, већ у сибирској зони пермафроста”.
“Шеф гласина Гавацени на сваких неколико страница служи примере своје изражене способности да погрешно разуме везе на Балкану. Понекад су то његове сопствене грешке, понекад једноставно понавља грешке својих саговорника без коментара. Тврдња да су вести о масакру у Сребреници процуреле тек две недеље након догађаја у јулу 1995. године једнако је лажна као и тврдња да су српски ауто-путеви бомбардовани током рата у Босанској Републици (то се није догодило до 1999. године), или да је и Румунија била у рату у то време”, наводи Мартенс.
Он је рекао да су “важније од ових грешака фундаменталне заблуде”, јер италијански аутор филма каже да су “викенд снајперисти” путовали авионом а у једном тренутку, “неколико европских аеродрома” се наводи као почетна тачка за ове наводне ловачке излете.
“Гавацени тврди да је открио да је крвава ‘тура’ ‘вероватно’ почела у Трсту (или Парми) летом за Београд пре него што је настављена копненим путем. Међутим, београдски аеродром и сав српски ваздушни простор били су затворени за ваздушни саобраћај Резолуцијом 757 Савета безбедности УН из маја 1992. године. Изузеци су морали бити појединачно регистровани и одобрени. Блокада није укинута до краја 1994. године”, подсећа Мартенс.
Неинформисаност аутора
Мартенс наводи да је британски новинар Тим Џуда, који је био дописник Тајмса и Економиста из Београда 1992. године, и извештавао је са свих фронтова, потврдио да је “идеја да се током рата могло путовати у Сарајево из иностранства викендом натегнута”.
“Требало је вечности да се стигне у Босну и креће се тамо, посебно због блокада путева. Нешто од онога што сам прочитао – о логистици, са летовима од Трста до Београда, могу да напишу и верују само људи који немају појма да је београдски аеродром био затворен”, преноси Мартенс речи Џуде.
Он је казао да не може да искључи могућност неколико изолованих случајева плаћања стрелаца из иностранства али да је масовни феномен који траје годинама, у који је укључено стотине људи, а да га нису приметили сви новинари, хуманитарни радници и особље Уједињених нација на терену “сензационалистичка прича коју су покупили људи који нису били тамо и не могу да замисле да би тако нешто било изузетно мало вероватно у великим размерама”.
“Гавацени и његови бројни анонимни сведоци (‘Француз’, ‘Безимени’, ‘Господин X’, ‘ННН’) супротстављају се таквом скептицизму првенствено тривијалностима. Гаваценијеве бројке такође покрећу питања. Према речима Мирсада Токаче, водећег стручњака за број жртава у Босанском рату, снајперисти у Сарајеву били су одговорни за приближно 350 смртних случајева током опсаде”, казао је Мартенс.
Он је додао да је, према Гаваценију, током истог периода, око 230 снајпериста само из Италије учествовало у убилачкој кампањи, “нешто мање из Француске и Белгије, неки из Швајцарске, а такође и неки из Аустрије”.
“Многи од починилаца су наводно убили више жртава по изласку. Један италијански снајпериста ‘убио је двоје деце, жену и коначно троје старијих особа за шест сати’, цитира Гавацени наводног сведока. Екстраполирајући из таквих бројки, српске трупе очигледно нису имале никакве везе са снајперским терором у Сарајеву, све жртве снајпера морале су бити убијене од стране странаца, док су Младићеве трупе деловале као заинтересовани посматрачи”, истиче Мартенс.
Према његовој оцени, списак логичких слабости Галваценија “испунио би странице”.
Нелогичности у Маргетићевој књизи
Мартенс наводи да је хрватски новинар Домагој Маргетић, који је аутор књиге “Плати и пуцај” у Хрватској познат и као “писац за одрасле”, како га је назвао угледни хрватски аутор и публициста Борис Рашета, који је навео да углавном не прати Маргетићева наводна открића, “јер не верује ничему што каже”.
Додаје да познати хрватски аутор Ивица Ђикић назива Маргетића “непоузданим извором” и теоретичарем завере.
“Маргетићева књига ‘Плати и пуцај’ потврђује такве ставове. Маргетић, кога је 2007. године Хашки трибунал за бившу Југославију осудио на три месеца затвора и новчану казну од 10.000 евра због објављивања имена заштићених сведока у суђењима за ратне злочине, чиме их је угрозио, има бујну машту. У својој књизи, он тврди, на пример ‘један европски краљ је дошао да убија децу из Сарајева и силује жене’. Међу сарајевским ловцима на људе, тврди он, била је ‘барем’ једна крунисана глава из Европе. ‘Краљ је волео да убија децу. (…) Понекад је бирао малу децу чије су их мајке држале у наручју, или барем за руку’, наводи се у књизи”, истиче Мартенс.
Према његовим речима, “наводни сведоци су или мртви или анонимни”. “Извор? Извесни ‘Драган’ који је наводно припадао српској јединици задуженој за ‘логистику’ краљевске посете. Током пауза од убијања деце, краљ је уживао у силовању младих девојчица које су потом нестајале, наставља Маргетић, пре него што цитира једног од својих наводних сведока ‘после рата, краљеви људи су били овде и проверавали да ли има трагова његових убистава и силовања, да ли постоје докази или сведоци који би га могли идентификовати, копали су свуда, само да би спречили да било шта о томе постане познато или процури”, наводи Мартенс.
Он додаје да “бар понекад Маргетићеви сведоци нису само анонимни ‘Драгани’ или ‘Јовани’, већ људи са пуним именима”, као и “бивши хрватски премијер и шеф обавештајне службе, Јосип Манолић”.
“Према интервјуу репродукованом опширно у Маргетићевој књизи, Манолић је детаљно извештавао о наводним потерама у Сарајеву још 1995. године. Две ствари су запањујуће – Манолић је мртав. Умро је 2024. године у 105. години живота. Да ли постоји аудио снимак који би могао да потврди Манолићеве наводне изјаве, које он у књизи препричава са педантним детаљима? Или је Маргетић мајстор памћења? Такође је запањујуће да, иако је Манолић наводно Маргетићу испричао причу о ‘сарајевском сафарију’ у великим детаљима, он о томе ћути у својим обимним мемоарима. Можда једноставно није било довољно простора у два тома од укупно 800 страница”, закључује Мартенс.