MARAMA KAO LAKMUS ZA IZBORE: Koliko je realno da obećanja Marin Le Pen budu ispunjena

Građanmima Francuske, umornim od rvanja s ekonomskim, bezbednosnim i drugim belosvetskim krizama, suverenistička stranka obećala je mnogo toga, insistirajući na prekidu s dosadašnjom praksom.

Sada, kada postoje realni izgledi da Nacionalno okupljanje ostvari političku pobedu i možda od sledeće godine preuzme vlast u zemlji, obećanja u analizama dolaze “na naplatu”. Postavlja se pitanje koliko od obećanog može da se ispuni, a šta bi ozbiljno moglo da bude osujećeno zbog objektivnih okolnosti.

Poslednjih dana javnost je tako zaokupila unutrašnja stranačka rasprava oko moguće zabrane nošenja feredža na javnim mestima. To je jedno od starih obećanja Marin Le Pen koja sada ima velike izglede da od maja sledeće godine uđe u Jelisej. Predsednik stranke Žordan Bardela i deo stranačkog vrha smatraju, međutim, da bi primena ove mere na terenu išla veoma teško. Le Penova, ipak, istrajava.

Oni koji pragmatičnije gledaju na ovaj problem shvataju da je teško sprovesti u delo paragrafe protiv kojih se buni veliki deo populacije, pogotovo tamo gde je njegova velika koncentracija. Postoje čitava naselja u koje policija otežano zalazi, a gde lokalni kaidi sprovode svoje zakone. Biće, zapravo, dosta teško suverenistima da se izbore sa opozitnim političkim krilom, naročito iz redova levice, čije je članstvo mnogobrojno i gde bi insistiranje na određenim merama moglo da dovede do ozbiljnih napetosti u društvu, pa čak i do eventualnih sukoba.

Marin Le Pen je, međutim, s druge strane svesna da je u prošlosti mnogo toga obećavala, pa je na kraju od toga morala da odustane, zbog čega bi, ako se to bude desilo i sa feredžom, neko mogao da postavi pitanje kredibiliteta zbog neispunjenih obećanja. Treba istaći i to da su politički protivnici jedva dočekali raznolikost mišljenja unutar suverenističke stranke oko muslimanske marame, ne bi li iskonstruisali nejedinstvo i ukazali na to da mnoga obećanja možda neće moći da se ostvare, a čini se da je problem, zapravo, manji nego što se to predstavlja.

Ipak, Le Penova je od mnogo toga u prošlosti zaista morala da odustane. To je, na primer, bio slučaj s najavljenim izlaskom iz Evrozone. Priča se da je upravo to liderku suverenista možda koštalo boljeg rezultata na prethodnim predsedničkim izborima. Do promene stava došlo je kasno.

Od najpoznatijih odustajanja svakako je pitanje smrtne kazne. Iako je decenijama njeno ponovno uvođenje bilo deo političkog identiteta Nacionalnog fronta, Marin Le Pen je još ranije priznala da za takvu meru u Francuskoj ne postoji ni politička većina, ni odgovarajući ustavni okvir, pa je od tog zahteva odustala. Isticala je da se mnogo veći efekat može postići doslednijom primenom postojećih kazni i oštrijom borbom protiv kriminala.

Slična sudbina zadesila je i obećanje o vraćanju starosne granice za odlazak u penziju na 60 godina. To je jedno vreme bilo među centralnim socijalnim obećanjima suverenista, ali su ekonomske projekcije pokazale da bi takav potez teško mogao da bude finansiran bez ogromnog povećanja javne potrošnje. Stranka je zato postepeno ublažila stav, pa danas govori o penzionisanju sa 60 godina samo za one koji su veoma rano počeli da rade i imaju pun radni staž.

Još veći zaokret dogodio se u odnosu prema Evropskoj uniji. Nekadašnji program predviđao je izlazak Francuske iz EU i evrozone i vraćanje nacionalne valute. Posle više izbornih neuspeha i procene da takva politika plaši umerene birače, Le Penova je napustila ideju “Fregzita”. Umesto izlaska, sada zagovara duboku reformu evropskog projekta i stvaranje “Evrope nacija”, uz vraćanje većeg dela nadležnosti državama članicama.

Analitičari smatraju da bi slične prepreke mogle da se pojave i kada je reč o drugim obećanjima koja zadiru u evropsko pravo ili zahtevaju velike finansijske izdatke. Među njima se navode davanje prednosti francuskim državljanima pri zapošljavanju i socijalnim davanjima, značajno smanjenje imigracije, ukidanje pojedinih evropskih propisa ili uvođenje novih oblika zaštite domaće privrede. Za deo tih mera bile bi potrebne izmene ustava, za druge pregovori sa Briselom, dok bi pojedine gotovo sigurno završile pred Ustavnim savetom ili evropskim sudovima.

Feredža bi, možda, mogla da bude kap u moru obećanja, koja bi mogla da navede obične građane da se zapitaju do koje mere je u vreme uniformnog liberalnog kapitalizma uopšte moguće sprovoditi istinski autonomnu politiku.