Mančester junajted ― očajan fudbal, vrhunska televizija

Ako ne znate o čemu se radi, All Or Nothing je serija u kojoj se tokom cele sezone prate sva zbivanja u jednom sportskom klubu ili reprezentaciji, od treninga, preko utakmica, zbivanja iza kulisa, u upravi, medju navijačima. Format je pokrenut u NFL, kada su Arizona Kardinalsi praćeni 2015. godine, a do sada je izašlo 14 izdanja u četiri različita sporta (po šest u američkom fudbalu i fudbalu, po jedan u hokeju i ragbiju), gde su između ostalih praćeni Mančester siti, Arsenal, Juventus, reprezentacije Brazila i Nemačke i slavni novozelandski ragbi tim.

Taj “muva na zidu” pristup nije Amazonov izum, Lejton Orijent je stekao slavu dokumentarcem još pre tri decenije, a tri sezone Netfliksovog “Sanderlend do smrti” (Sunderland Till I Die) spadaju u najbolje dokumentarne sadržaje koje sam ikad video, dobrim delom zato što izbliza prate brzi sunovrat kluba iz prvog u treći rang i dramatične razlike između okolnosti na jednom i drugom nivou.

Zapravo, iako sam se neplanirano i sâm pojavio, glasom doduše, u jednom Prajmovom izdanju (Totenhem, 2020, na početku prve epizode pitam Maurisija Poćetina da li mu se bliži kraj na klupi Spursa, stigao je 13 dana kasnije; potpisan sam na IMDB, dva mesta ispod Borisa Džonsona), njihove radove sa engleskim klubovima sam najmanje voleo. Upeglani su kao mejnstrim američki film, bez kontroverze, sa minimumom emocija, očigledno prošli kroz šest provera klupskih PR timova i advokatskih kancelarija.

Staviti ovaj i ovakav Junajted u tu priču nije delovalo mnogo smisleno – dve godine unazad bio bi pun pogodak, bili su petnaesti, menjali trenera, svaki treći meč je bio triler i sve se na kraju raspalo; prošle sezone takođe, opet promena trenera, veliki preokret, treće mesto, niz epskih utakmica, hepiend.

Ali u sezoni 2026/27? Ušli su u Ligu šampiona, a nema teorije da imaju tim koji tu nešto ozbiljno može. Sledi im pad i u ligi, jer će im broj utakmica skočiti sa 40 na bar 55, ali ne baš kao pre dve godine, postoji plan rekonstrukcije, a u klub se vratila mentalna stabilnost. Trener nije najzanimljiviji lik u ligi, da budem blag. Povrh svega, bilo kakav haos vezan za upravu teško je snimiti, jer njen američki deo (porodica Glejzer) više uopšte ne prelazi okean, a na INEOS-ovoj strani su sve predosadni likovi osim Sir Džima Retklifa, koji i tako stalno daje šokantne izjave na razne teme, ništa novo.

Oh kako sam se prevario. Sve do avgusta stvari su išle po planu, krenula je popuna veznog reda, čekao se još jedan igrač tu, pa da se nastavi sa preostala 3-4 imena na drugim pozicijama, ne bi li ekipa mogla da bude kompetitivna u novoj sezoni.

Podsećam, Majkl Karik je na kraju proleća dobio trajni ugovor, jer je kao privremeno rešenje preuzeo klub u januaru, i u preostalih 17 utakmica skupio najviše bodova u ligi, dva više od Arsenala, tri od Mančester Sitija i dvocifren broj od svih ostalih u ligi, uključujući pobede protiv oba najbolja tima u ligi u svoje prve dve utakmice.

Bruno Fernandes je oborio rekord lige po broju asistencija i u svim izborima proglašen za igrača sezone, Kazemiro se od evropskog fudbala oprostio herojskom polusezonom, začinjenom nizom ključnih golova, a Šeško, Kunja i Mbeumo su postali tek druga napadačka trojka koja je u ovom veku stigla u PL klub, a da u prvoj sezoni sva trojica završe sa dvocifrenim brojem golova.

Međutim, za ta četiri meseca mogli smo da vidimo nešto sasvim očigledno: Junajted je dobro izgledao kad god bi igrao utakmice sa razmakom od nedelju dana, bilo šta ispod (dvaput na 3/4 dana) ili iznad toga (jednom dve, jednom tri nedelje) i izgledali su katastrofalno, iscrpljeno u prvom, zarđalo u drugom slučaju.

Celu polusezonu zapravo je iznelo istih petnaestak igrača, a u celoj sezoni (40 utakmica – 38 u ligi, ispadanje u prvom meču oba kupa, bez Evrope; najmanje utakmica u sezoni od ratne 1914/15) koristili su samo 19 seniora. Sad kad je jasno da će izvesno bar do 50, verovatno i nekoliko utakmica preko, i da će od oktobra do januara igrati gotovo stalno dve utakmice nedeljno, neophodno je dovesti taj broj do održivih 23-25 seniora.

Problem se u startu produbio, Kazemiro je otišao, likovi s kraja klupe Bajindir i Malasija takođe, Ugarte zbog povrede niti je prodat, niti dostupan do kraja sezone, rotacija se još skratila. Makar šest rupa bilo je vidljivo golim okom, bez ikakve analize, i bez ikakvog popravljanja aktuelnog igračkog kadra.

Za formaciju koju je Karik igrao, vrlo standardni 4-2-3-1, imao je u klubu samo jednog seniora za ona dva mesta na sredini terena (Kobi Mejnu), a za normalnu sezonu potrebna su bar četiri. Šeško na mestu napadača nije imao zamenu (Zirkze jednostavno ne ume da igra na toj poziciji u ovom tipu fudbala), baš kao ni Luk Šo kao levi bek (da Dorgu nije bek smatra i Karik), a zamenu osim 40-godišnjeg Hitona nije imao ni Sene Lamens na golu.

Dakle, i bez ikakvog popravljanja igračkog kadra minimum je bio dovesti šest igrača, čisto da se izgura sezona, da i ne pominjem neke duže povrede. Tek onda idemo na poboljšavanje tima, ono što svaka normalna ekipa iz vrha radi svakog leta, a počesto i u januaru. Mesto desnog beka već duže vapi za adekvatnim rešenjem, a ni levo krilo i golman nisu pokriveni igračima za top 5-6 u ligi.

Klub je prethodnog leta, prvog u kojem je INEOS u potpunosti kontrolisao sportsku stranu priče, doveo tri napadača, jer su u sezoni pre toga imali problema sa davanjem golova, i odabrali su kompatibilnu trojku, međusobno i sa aktuelnim kadrom, doduše prilagođenu čudnim potrebama tadašnjeg trenera Amorima, ali očigledno upotrebljivu i na druge načine.

To što se na taj posao (Karlos Baleba) čekalo punih mesec dana bilo je dovoljno za alarm, kad je konačno stigao pred vratima je bio nikad kasniji start sezone, ali je bilo još dve nedelje da se brzo posao završi sa još najmanje 3-4 imena tamo gde su neophodna. I tu su točkovi otpali.

Klub je prethodnog leta prvi put posle decenija dobro prodavao (setite se 2022, kad su ostali bez deset igrača iz rotacije i za njih ukupno dobili manje od 20 miliona funti), ali ovog to nisu ponovili, osim automatski aktivirane klauzule od prošle godine za Hejlunda, jedino su prodali dvojicu u Čempionšip (Vitek, Kolijer) za deset miliona zbirno, i to je ukočilo sve.

Umesto pojačanja, Kariku su dodeljena tri već otpisana neprodata igrača – Rašford, Zirkze i Amas – s kojima nisu znali šta da rade ni prethodnici. Pokušaji da nađu napadača su propali, u ostale akcije nisu ozbiljno ni ulazili. Za rezervnog golmana doveden je besplatni Karl Darlou, kojeg je Lids otpustio, pre nego što je oborio transfer rekord za engleskog reprezentativca Traforda.

Iako su potrošili 150 miliona funti, Crveni đavoli ostali su iza dve od tri ekipe koje su stigle iz Čempionšipa i daleko u donjem domu po ukupnoj potrošnji, ali to je samo deo problema – Junajted već deset godina ima tendenciju da kupuje mali broj igrača, ali skupo, što čini da ih svaka analiza potrošnje drži u vrhu, a zapravo u timu zjape povelike rupe. Ovog puta su trošili malo i ostavili rupe, a problem je još veći, jer su se prošlog i ovog leta PL klubovi pomamili, ohrabreni stalnim porastom zarade, pa su ulaganja u tim dramatično skočila. Potrebno je držati ritam, samo da sačuvate šansu da ostanete na istom nivou.

Drama je počela porazom na otvaranju, u Halu, gde pored Ugartea zbog povrede nisu bili Šeško, Amad, Hiton, Maunt, De Liht. Tek dovedeni Baleba je debitovao tek desetog oktobra. U narednim utakmicama nije nastupao jedini levi bek Šo, koji je proletos u dvanaestoj sezoni za klub prvi put odigrao godinu dana bez povreda. Šeško se nakratko vratio u tim, pomalo igrao na šest utakmica (2 gola u 206 minuta), a sada, sredinom oktobra, ne znamo ni da li ćemo ga videti do 2027.

Ni Šo, ni Šeško nemaju zamenu, obojica su bila povređena dok je još trajao prelazni rok, i opet klub nije doveo nikog. Uz to, računa se na zdravlje Maunta i De Lihta, koji ne pamte tri vezana meseca fudbala. Sve se to događa u klubu koji godišnje zaradi 800 miliona evra. U najmanju ruku bi mediji trebalo da se pozabave time.

Problem je samo u tome što su britanski mediji, pogotovo televizije, otišli u drugu krajnost – posao novinara preuzeli su bivši fudbaleri, a za svaki veći klub uglavnom su zadužene njegove bivše zvezde. Oni ne samo da su uvezani sa rukovodstvom na razne načine (od prijateljstva, preko ambasadorskog statusa, do dece u akademiji), da i ne spominjem manjak talenta za novinarsku profesiju, i glavni pravci u novom poslu su im pošalice, prisećanje na stara dobra vremena, linija manjeg otpora i što manje talasanja.

Mančester Junajted je od početka sezone odigrao devet utakmica i dobio dve – Ipsvič posle drame u prvom poluvremenu, i azerbejdžanskog debitanta u LŠ Sabah. Obe pobede izborili su ubedljivo (5:2 i 4:0), a uvek kad je bilo tesno, ostajali bi praznih ruku, potpuno ili delimično.

Posle Hala pobedio ih je Mančester Siti (istina nepropisnim golom), u meču gde je Junajted imao 70 minuta igrača više, zatim Brajton, u kup-meču u kome je Junajted vodio 2:0 u desetom minutu, i konačno Atletiko, u utakmici u kojoj su primili gol u prvom minutu. Protiv Evertona i Spursa ispustili su pobede u nadoknadi, a protiv Fulama su bod izvukli u 89. minutu.

Junajted je statistički lider ili u samom vrhu PL po manje-više svim napadačkim karakteristikama osim davanja golova, jer je od 810+ minuta sezone igrao bez napadača više od 600. Nije ih služila ni sreća, sa brojnim stativama, prečkama i loptama koje huje pored i preko gola. Ruku na srce, proletos su imali toliko sreće (statistika procenjuje na 10-15 bodova), da je moralo da se okrene pre ili kasnije. A znate kako je sa srećom, uvek je tu kad vam i inače ide i obratno. Ali odbrana (ne mislim na onu četvoricu nazad, nego kako se ceo tim brani)… Tu opravdanja niti ima, niti može biti, jer je ovo već treća inkarnacija iste priče.

Tako smo praktično od prvog minuta sezone dobili vrhunski sadržaj za seriju u vidu “muve na zidu”, sa kontroverzama, agonijom, besom, nervozom, pritiskom i preokretima. Ako oni advokati i PR-ovci sve to i mogu da upeglaju, u utorak uveče su im ruke vezane.

Lisandro Martines, momak sa titulom prvaka sveta i nežnim nadimkom “Kasapin”, direktni krivac za primljeni gol u nadoknadi prošle subote i strelac autogola protiv Fulama (ruku na srce veći krivac je neko drugi), u mikrofon Amazon Prajma, ni manje, ni više, otvorio je dušu kako fudbaleri vrlo retko čine godinama unazad, posebno u Engleskoj.

Lića je bez trunke zadrške frontalno napao ništa manje nego tehničkog (u ovom slučaju sportskog) direktora kluba Džejsona Vilkoksa i ostatak uprave, i to upravo za ono što svi znamo da je problem. Za ta tri minuta Argentinac je, uz ponovljeno priznanje svoje i krivice igrača, nekoliko puta ponovio optužbe da klub nije podržao trenera ni ekipu posle odlične sezone i da se već godinama vrti u istom krugu, dok ostatak lige napreduje.

Prošlog leta Liverpul je potrošio vasionsku sumu na igrače, stvorio bazu za uspešnu odbranu titule, a onda ostavio posao nedovršen (totalno otvorena odbrana), i to platio brutalno, petim mestom i smenom šampionskog trenera. Ako neko mora da prati zbivanja na Enfildu, to je najveći rival, koji je konačno imao priliku da nauči na tuđem, a ne svom primeru.

Umesto toga oni su u poslednjih 15 dana ovog leta potpisali sebi upravo ovakvu, paklenu sezonu, u kojoj su na putu da izgube i ono malo veza sa sopstvenim navijačkim pukom, kojem je muka od gubljenja svih ambicija u oktobru. Sada, posle Martinesovog nastupa pred kamerama, znamo da sve što mislimo mi, misle i igrači u svlačionici, a i stručni štab.

I to je nešto novo. Amorim je, uz svu svoju nepodnošljivu tvrdoglavost, potpuno bačen pod voz izostankom promene igračkog kadra. Murinju su otvoreno odbijali da dovedu tražena pojačanja. Rangnik je sve što je imao rekao sasvim javno. Ali oni su došli sa strane. Kad je Ole Gunar Solšer bio na klupi, uprava je bila malo izdašnija (odmah je dobio sve što je Murinjo tražio), ali su kasnije stalno kasnili i na kraju mu iskopali jamu dovođenjem Ronalda. Norvežanin nije pustio ni glasa, kao vojnik kluba koji se još nada povratku. Karik se takođe ne oglašava, ali priče su počele da kruže da i u stručnom štabu, a i među grupom najiskusnijih igrača dele Martinesovo mišljenje.

Uprava se, naravno, nije oglasila, ali su gotovo sve bivše zvezde koje se ne skidaju s ekrana skočile da osude Argentinca, nimalo iznenađujuće. Osudili su ga i Roj Kin, koji je 2000. pretio bojkotom ukoliko ne dobije (odavno zasluženu) najvišu platu u ligi, i Vejn Runi, koji je deceniju kasnije tražio transfer iz kluba, kada je (odlukom da u leto 2009. u zamenu za Ronalda i Tevesa dovede Valensiju i Ovena) režim porodice Glejzer prvi put pokazao da će pustiti klub niz vodu. Oba su tad bila u pravu, kao sada Lića.

Kinu je ugovor dodeljen, jer je bio ključni igrač tima, ali kad je sledeći put progovorio pred kamerama samo je sklonjen iz kluba. Runija je Ferguson probao da posvađa sa navijačima, ali se brzo pokazalo da je igrač bio u pravu. U pet i po godina od leta 2008. do januara 2014. Junajted osim 29-godišnjeg Van Persija i mladog De Hee nije doveo nijednog igrača dovoljno kvalitetnog da odmah uleti u prvu postavu, dok je pola tima klizilo u drugu polovinu tridesetih.

Martines je dan kasnije izdao pomirljivije saopštenje, ali odlazak u januaru je jedini zamisliv scenario. Amazon Prajm je dobio zlatan materijal. Dobili su ga i navijači, koji vode uzaludan rat sa upravom već dvadeset godina. Ovog puta konačno imaju argumente i sa one strane ograde.

Kada je ser Džim Retklif preuzimao kontrolu nad klubom, najavljivao je da će ključne pozicije napuniti najboljima na tržištu, ali je umesto toga doveo blago rečeno drugorazredne kadrove. Sada ima priliku da bar malo popravi vrlo negativan imidž sa dva otkaza tamo gde je bitno, Omaru Beradi i Džejsonu Vilkoksu. Njihovi odnosi su navodno vrlo dobri, ali je nepopularnost ta dva čelnika izuzetna, a SJR je poznat po nemilosrdnosti. Napokon, nije 30 milijardi ličnog bogatstva (pola se otopilo u poslednjih 12 meseci) napravio toplim rečima, nego otpuštanjem stotine hiljada ljudi i zatvaranjem desetina pogona. Problem je samo što ni INEOS, a još manje Glejzeri nisu pokazali da umeju da pronađu prave ljude u fudbalskom poslu.

Biće ovo nezaboravna sezona za ljubitelje dokumentaraca, Junajted je i tako uvek najgledaniji sadržaj, mnogo ljudi ih jako voli, još više jako mrzi.

Integralni prevod razgovora Lisandra Martinesa sa novinarom Amazon Prajma Gejbrijelom Klarkom (pitanja su njegova)

“Vrlo slabo. Vrlo slabo. Moram da se dosta kontrolišem, ali ponekad su ovakve stvari odraz u ogledalu stanja u klubu u ovom trenutku. Imali smo fantastičnu prošlu sezonu i očekivali smo više odozgo, više igrača, da bismo mogli da se takmičimo, jer su drugi klubovi takođe doveli mnogo igrača. Atletiko je sjajan tim i zaslužuju pobedu danas.

Znači ovo nije tim koji ima kvalitet za Ligu šampiona?

Očekivao sam više ulaganja, sto posto. Očekivao sam više od našeg tehničkog direktora [Džejson Vlikoks].  Moram da budem iskren, mi kao igrači moramo da uradimo više, ali je takodje važno da se napravi snažna ekipa, da biste bili spremni za ovakve noći.

Koje delove tima je trebalo pojačati?

Generalno. Prošle sezone smo odradili sve, stvorili smo bazu da kreiramo vrhunski tim. Takve stvari iritiraju, razočaravajuće je doći ovde i vidite da se vaš tim ne trudi da stigne do odličnog rezultata ovde.

Menadžer trpi kritike, da li je problem u tome što on nije podržan dovoljno?

Mislim da nije podržan. On daje dve od sebe. Svaka sezona je različita, ne možete da nastavite ono što ste radili prošle sezone, timovi znaju kako igrate, znaju svaki detalj, ako se ne menjate svake sezoe u velikom ste problemu.

U ovakvim situacijama često bude promenjen menadžer, ne gleda se obično iznad toga.

Ne možete stalno menjati, menjati, menjati menadžere. Sta jesa drugim sektorima? Ne mogu više da kažem.Večeras je lako reći da je kriv trener, lako je reći da su krivi igrači, ali treba pogledati i ostale sektore”.

Martines je bio spreman da se otvori i za CBS, ali je sa njim razgovarao Piter Šmajhel, legendarni golman Junajteda i bivši klupski ambasador, koji ga je nekoliko puta prekinuo skrećući temu, čak i kad je Lisandro izgovorio sledeće stvari:

“U ovom trenutku nemamo dobar tim, u poredjenju sa ostalim velikim timovima. Očekujem više. Neću da ćutim, treba nam više ambicija, moramo da više govorimo o osvajanju Premijer lige, o osvajanju Lige šampiona. Svake sezone je ista priča. Ako ne govorimo istinu, ništa se neće promeniti”.