MALI POSTAVIO ŠOŠKIĆA NA MESTO: “Zaista je apsurdno kada on deli lekcije o kredibilitetu, stabilnosti, održivom razvoju…”

MINISTAR finansija Srbije Siniša Mali odgovorio je na navode takozvanog profesora Ekonomskog fakliteta Dejana Šoškića.

Njegov odgovor prenosimo u celosti:

“Tvrdnje profesora političara, bivšeg guvernera Dejana Šoškića o „nestručnoj makroekonomskoj politici”, “zaostajanju Srbije”, “gubitku konkurentnosti” i “neodrživom modelu rasta” zvučale bi mnogo ubedljivije da dolaze od nekoga ko je tokom upravljanja ekonomskom politikom ostavio bolje rezultate od onih koje danas kritikuje.

Ali, nije on ostavio nikakve rezultate, osim onih kojih je bolje da se ne sećamo, s obzirom na to da je u periodu 2008–2012. Srbija imala jednu od najviših stopa inflacije u Evropi, dinar je oslabio za oko trećinu vrednosti, javni dug je eksplodirao, privreda ušla u recesiju, a nezaposlenost dostigla 25,9%.

Prosečna plata bila je oko 360 evra, minimalna zarada oko 170 evra, privreda i država su kuburili sa nelikvidnošću, a problematični krediti su dostigli skoro 20% ukupnih kredita. U tom periodu su propale brojne državne banke, aranžman sa MMF-om je suspendovan, a Srbija se suočavala sa ozbiljnim makroekonomskim neravnotežama.

Ti “rezultati” su Šoškićeva zaostavština, i zaista je apsurdno i nimalo uverljivo kada on deli lekcije o kredibilitetu, stabilnosti, održivom razvoju.

Posebno je sporna tvrdnja da Srbija od 2012. godine „sve više zaostaje za uporedivim zemljama“. Ako je to tačno, onda je potrebno objasniti kako je moguće da je BDP Srbije povećan sa oko 33 milijarde evra na skoro 100 milijardi evra, da je prosečna zarada porasla sa oko 366 evra na više od hiljadu evra, da je nezaposlenost sa skoro 26% svedena na jednocifren nivo, da smo dobili investicioni kreditni rejting i da je javni dug sa više od 70% smanjen na oko 43% BDP-a. Takvi rezultati jednostavno nisu kompatibilni sa tezom o kontinuiranom ekonomskom zaostajanju.

Još je neozbiljnija tvrdnja da strane direktne investicije nisu doprinele rastu izvoznog potencijala zemlje. Izvoz robe i usluga Srbije povećan je sa 11,5 milijardi evra u 2012. godini na 47,7 milijardi evra u 2025, što je rast veći od 315%. Da su stabilan kurs, rast zarada i investicije uništili konkurentnost privrede, takav rast izvoza jednostavno ne bi bio moguć.

Tu je i Šoškićev pokušaj da napravi razliku između „skoka evra u nebesa“ i sopstvenog predloga da se devalvira domaća valuta radi povećanja konkurentnosti. Međutim, dinar se ne može devalvirati u odnosu na samog sebe. Ako se zagovara devalvacija dinara, onda se ona nužno odnosi na strane valute, pre svega evro.

Još su važnije, što i sam priznaje, posledice takve politike kada navodi da bi nakon devalvacije prosečna plata izražena u evrima mogla da padne sa 1.000 na 700 ili 800 evra, a zamislite tek rate kredita.

Dakle, dok savremene ekonomije konkurentnost grade na znanju, tehnologiji i investicijama, profesor Šoškić kao jedno od rešenja ponovo vraća priču na devalvaciju kursa. To više govori o ograničenosti same ideje nego o realnim potrebama srpske privrede.

Cilj razvojne politike nije da građani ostanu siromašni kako bi bili konkurentni, već da rast produktivnosti bude praćen rastom životnog standarda.

Takođe, ekonomski je neutemeljeno predstavljati deficit tekućeg računa u uslovima snažnog investicionog ciklusa kao dokaz propasti ekonomskog modela. Srbija danas uvozi mašine, opremu, tehnologiju, infrastrukturne komponente i kapitalna dobra zato što se intenzivno investira i gradi. Da je spoljna pozicija Srbije neodrživa, to bi bilo jasno konstatovano u izveštajima međunarodnih finansijskih institucija. Naprotiv, Srbija je godinama u potpunosti pokrivala deficit tekućeg računa prilivom stranih direktnih investicija.

Paradoksalno je istovremeno govoriti o padu investicija, a zanemarivati činjenicu da su tokom prethodne godine deo privrednih aktivnosti, turistički tokovi, transport i logistika bili direktno pogođeni blokadama puteva, škola i institucija. To je neminovno uticalo na investicionu percepciju zemlje i odlaganje pojedinih investicionih odluka. I pored toga, Srbija je već u prvom kvartalu 2026. ponovo među najbrže rastućim ekonomijama Evrope.

Najupečatljiviji deo intervjua koji je dao za jedan opozicioni nedeljnik ipak je tvrdnja da bi efekat na BDP bio isti i da smo „kopali i odmah zatrpavali kanale“. To nije ekonomski argument već populistička karikatura.

Posle kopanja i zatrpavanja kanala ne ostaje ništa.

Posle izgradnje auto-puta ostaje auto-put. Posle izgradnje železnice ostaje železnica.

Posle izgradnje energetskih kapaciteta ostaje infrastruktura koja omogućava proizvodnju i rast. Posle izgradnje logističkih centara ostaju trajno niži troškovi poslovanja. I tako dalje, i tako dalje.

Ako bi njegova logika bila tačna, onda bi sve razvijene zemlje sveta decenijama pravile istu grešku ulažući stotine milijardi evra u puteve, železnice, luke, aerodrome i energetsku infrastrukturu.

Po istoj logici ne bi postojala razlika između brze pruge i praznog gradilišta, između auto-puta i rupe u zemlji, između energetskog objekta i zatrpanog kanala.

Naravno da postoji, i upravo zato Svetska banka, MMF, OECD i Evropska investiciona banka, infrastrukturne investicije smatraju jednim od najvažnijih izvora dugoročnog rasta produktivnosti.

Podjednako je problematična i teza da je dinar precenjen. Ako je dinar zaista toliko precenjen koliko se tvrdi, onda je potrebno objasniti kako je izvoz povećan više od četiri puta, kako je IT sektor postao jedan od najvećih izvoznika usluga, kako je zaposlenost značajno porasla i kako Srbija godinama privlači milijarde evra stranih direktnih investicija i ima devizne rezerve od 28,9 milijardi evra.

Jednako je neubedljiva i teza da je pad udela javnog duga u BDP-u navodno rezultat inflacije i statistike. Odnos javnog duga prema BDP-u na isti način računaju Evrostat, Evropska komisija, MMF, Svetska banka, Evropska centralna banka i sve vodeće kreditne agencije. Ako bi se prihvatila teza da je taj pokazatelj nevalidan, onda bi se morali dovesti u pitanje i Mastrihtski kriterijumi, i izveštaji MMF-a, i kreditni rejtinzi svih država sveta.

Pored toga, Srbija nije samo smanjila udeo javnog duga u BDP-u. Srbija je nakon fiskalne konsolidacije ostvarila primarne suficite, produžila ročnost duga, smanjila valutni rizik, povećala učešće dinarskih hartija od vrednosti i dobila investicioni kreditni rejting. To nisu statističke iluzije već rezultati koje su potvrdile međunarodne institucije i finansijska tržišta.

Na kraju, u čitavoj argumentaciji postoji očigledna logička kontradikcija. Sa jedne strane tvrdi se da infrastrukturni projekti „veštački naduvavaju BDP“, a sa druge strane da rast BDP-a nije relevantan pokazatelj uspeha. Ako BDP nije važan pokazatelj, onda nije relevantna ni kritika načina na koji raste. Ako je BDP važan pokazatelj, onda se ne može ignorisati činjenica da je srpska ekonomija danas više nego tri puta veća nego 2012. godine.

Ne može se istovremeno tvrditi da je BDP dokaz neuspeha i da BDP nije bitan kada pokazuje uspeh. To je promena kriterijuma u zavisnosti od željenog političkog zaključka.
Suština je jednostavna. O ekonomskoj politici uvek može da se raspravlja, ali tvrdnja da Srbija danas ekonomski stoji lošije nego 2012. godine nije sporna zato što je nepopularna, već zato što je u suprotnosti sa činjenicama. Kada se odvoje političke kvalifikacije od merljivih rezultata, ostaju podaci. A podaci pokazuju da su BDP, zarade, izvoz, zaposlenost, kreditni rejting i stabilnost javnih finansija danas na nivou koji je 2012. godine bio nezamisliv.”

BONUS VIDEO