Pokušaj da se odgovornost za nedozvoljena sredstva pronađena u zgradama Univerziteta u Beogradu prebaci na studente, prema oceni beogradskog advokata Dragoslava Ljubičanovića, predstavlja opasan obrazac „kontrole štete“ u kojem se, kako kaže, prikriva uloga onih koji su sve to dozvolili.
Foto: Printskrin
On ističe da je posebno zabrinjavajuće to što studenti, ne shvatajući šta se dešava, u javnosti brane upravo one koji pokušavaju da se oslobode odgovornosti.
„Ono što je meni potpuno jasno iz onog što oni sada rade, i Đokić i cela ta njegova grupacija. I njihovi pravni zastupnici. Oni sada sprovode jednu aktivnost, ono što se zove kontrola štete. I oni sada pokušavaju da svu odgovornost sa sebe prebace na studente. To je jezivo, to je strašno. Oni govore, daju saopštenja- to što je nađeno, nije predmet izvršenja krivičnog dela, a svakako nije naše. To pripada studentima. E to je sramota.“
Prema njegovim rečima, ključno pitanje nije šta je pronađeno, već ko je to dozvolio:
„Jer nije to uneto u rektorat i na fakultete samo od sebe, nego je neko to dozvolio i rekao: da deco, vi to smete da unesete i mi se slažemo i podržavamo vas i to što radite je u redu. Neko je tu decu slagao da od tih prostora mogu da naprave svoje političke centre za aktivizam. Ali koliko mi sada vidimo, nisu to studenti sami napravili kao svoje političke centre, itekako deo tog političkog centra pokušava da bude i gospodin Đokić.“
„Nije on tu postupao kao rektor, on je očigledno tu postupao kao politički kandidat u nekim budućim izborima“, naveo Ljubičanović i osvrnuo se i na poziv rektora da se u unutrašnja pitanja umeša i strani faktor:
„I onaj njegov govor gde on priziva stranu intervenciju, gde on priziva stranu istragu na teritoriji Srbije i ko god je i ko god je dobronameran odmah se seti da kad god u Srbiji strani istražni organi nešto sprovode, seti se u najmanju ruku 1914. i ultimatuma Austrougarske. E to je ta podanička svest koja hoće da se artikuliše i kroz politiku a zloupotrebljava institucije i ustanove poput beogradskog univerziteta.“
Na kraju, on odbacuje tvrdnje da je reč o napadu na autonomiju univerziteta:
„I laž je da je ovo napad na univerzitet, jer ovde niko se nije mešao u ono što je predmet autonomije, a to je nastavni program, naučni program, način rada.“
Vaseljenska