Укупно десет тела остало је да лежи у прашини једног од најзлогласнијих затвора на истоку Либије, након што су тамошње власти на смрт осудиле некадашње радикалне исламисте, похватане током “великог чишћења” тог дела државе пре више од пет година.
“Затворили смо их како би спречили да се гангрена прошири на остатак државе”, објаснио је, пре неколико година каналу “Франс 24”, управник затвора Гарната, генерал Џалал Абдел Аким.
Гангрена, како је описао либијски генерал, заустављена је почетком 2020. године, када су снаге фелдмаршала Хафтара са лица земље збрисале читав низ формација повезаних са Ал каидом и Исламском државом.
Триполи против Бенгазија, или Дбеиба против Хафтара
Од тада, битка за превласт у Либији води се између међународно признате владе у Триполију, на чијем се челу налази Абделхамид Дбеиба и Хафтара, који контролише источни део државе.
Обе владе подржава читав низ држава – Хафтара Русија, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати, док Дбеиба махом помоћ добија од Турске и Катара и низа западних земаља.
Истовремено, земља је додатно подељена на мале феуде, којима владају локални шерифи.
Хафтар, некадашњи сарадник америчке Централне обавештајне агенције који је, временом, прешао на руску страну, поново је добио неколико поена у Белој кући пошто је усшешно посредовао у ослобађању америчког мисионара Кевина Ридоа из руку Исламске државе.
Иако је нејасно да ли су Ридоа из заточеништва спасили Хафтарови специјалци или је, ипак, за њега плаћен откуп, ослобађање је на сва звона нахвалио амерички председник Доналд Трамп.
Неколико дана раније, Хафтаров син, Садам испословао је ослобађање двојице руских плаћеника из руку туарешких побуњеника, припаднике организације Азавад која је уз помоћ локалне подружнице Ал каиде, подигла устанак против владе у Бамаку.
На тај начин, Хафтар је у сложене преговоре о будућности Либије ушао са два поена предности у односу на ривалску владу Абдухамида Дбеибе. Две владе су се, протекле седмице, договориле о начину поделе 90 милијарди долара вредног буџета Либије, што је први конкретни искорак после безбројних међународних покушаја да, некако, у ред утерају безнадежно подељену земљу.
Одмах затим, локално станивништво, разјарено недостатком струје и енергената, поставило је барикаде и упало у читав низ трафостаница, доводећи ионако килав енергетски систем у додатну опасност.
Најмање једна трафостаница у Триполију је експлодирала пошто су демонстранти, на своју руку, покушали да укључе струју. Широм престонице, на раскрсницама гореле су гуме, док су гневни грађани каменицама гађали полицајце који су покушавали да успоставе ред.
Разлог беса лежи у чињеници да се либијска електропривреда одлучила на искључења која трају и до 20 сати дневно, што је аутоматски изазвало и прекиде снабдевања водом у тренутку када температуре у држави достижу и до 50 степени Целзијуса.
Либија, бескрајна политичка криза
Политичка криза у Либији, која се повремено претвара у отворене сукобе, готово без престанка траје још од свргавања режима Моамера ел Гадафија 2011. године. Међународна заједница је наду за излаз из ћорсокака тражила у председничким изборима, који је требало да буду одржани крајем 2021, али је та иницијатива неславно пропала због насиља, политичког натезања и нејасних правила.
Изостанак воље за политичким решењем кризе Либију је претворио у полигон за испробавање новог оружја и натезање великих сила, укључујући САД, Русију, Турску, Италију, Француску и неколико арапских држава.
Либијци су, у суштини, прилично скептични у вези с тим могу ли слободни и поштени избори уопште бити одржани у држави којом доминирају локалне, махом наоружане фракције, корупција и отворена непријатељства.
Серија покушаја да се у држави одрже било какви избори окончана је неуспесима и нападима на изданке будућих изборних институција.
Пред Либијом се данас налази неизвестан пут изградње било каквих институција и праведне расподеле богатства која би, чему се оптимисти надају, овог пута била заснована на владавини права пре него на идеологији.
Годинама, а нарочито од краја 2021, као први корак ка стабилизацији најављивани су слободни избори, и то пошто је 650.000 Либијаца потписало петицију којом се тражи замрзавање активности свих привремених институција и стварање услова за одржавање избора.
Њих су протеклих година покушали да издејствују и шефови америчких и турских обавештајних служби, Уједињене нације, као и изасланици египатских власти, али сва настојања да се локални лидери наговоре на било какву сарадњу у том смеру показала су се узалудним.
