Francuski predsednik Emanuel Makron naglasio je da je trenutno “prioritet” učvršćivanje prekida vatre, upozoravajući da i najmanja eskalacija može ponovo da zapali front na jugu Libana.
Foto: Tanjug/ Christophe Petit Tesson (POOL)
Makron je u Jelisejskoj palati primio libanskog premijera Navafa Salama u trenutku kada varljivo primirje između Izraela i Libana i dalje visi o koncu, dok širi regionalni odnosi ostaju krajnje neizvesni.
Istovremeno, francuski šef države je zajedno sa libanskim premijerom pozvao na povlačenje izraelskih snaga sa libanske teritorije, uz ocenu da Izrael mora da odustane od svojih teritorijalnih pretenzija. Takođe je pozvao na razoružavanje Hezbolaha “od strane samih Libanaca”, naglašavajući da je jedini put ka miru politički sporazum s Izraelom koji bi garantovao bezbednost i teritorijalni integritet Libana.
Za Pariz, Liban nije samo još jedno krizno žarište. Reč je o zemlji sa kojom Francuska ima posebne istorijske, političke i kulturne veze, zbog čega nastoji da zadrži ulogu jednog od ključnih posrednika. Međutim, upravo ta pozicija pokazuje duboku složenost francuske politike koja istovremeno podrazumeva odbranu libanskog suvereniteta i zahtev za promenom unutrašnjih odnosa snaga u toj zemlji, insistiranjem na razoružavanju Hezbolaha. To pitanje stvara političku napetost.
Hezbolah nije samo oružana formacija, već i bitan politički akter, duboko ukorenjen u libanskim institucijama i društvu. Njegovo razoružavanje ne bi bilo tehničko pitanje, već potencijalni okidač unutrašnjih potresa. Drugim rečima, dok Francuska brani pravo Libana da bude pošteđen spoljnog pritiska, istovremeno poziva na transformaciju njegove ravnoteže moći, što neki akteri mogu da dožive kao mešanje u unutrašnje stvari.
Ovaj “dvostruki” pristup dodatno je opterećen regionalnim faktorima. Hezbolah je ključni saveznik Irana, a svaka promena odnosa između Vašingtona i Teherana direktno se reflektuje i na situaciju u Libanu. Strahovanja su sve veća da bi eventualni prekid krhkog primirja između SAD i Irana mogao da pokrene lančanu reakciju i dovede u pitanje i prekid vatre između Izraela i Libana.
Tenzije su dodatno porasle nakon pogibije francuskog vojnika u okviru mirovne misije na jugu ove zemlje, u napadu u kojem su još trojica vojnika ranjena, što je tragični pokazatelj da međunarodne snage deluju u okruženju gde primirje postoji više formalno nego suštinski. To je ujedno i pojačalo pritisak na libanske vlasti da osiguraju bezbednost i utvrde odgovornost.
U takvim okolnostima, Makronova poruka, da je jedini put ka miru politički sporazum između Izraela i Libana, predstavlja više strateški cilj, nego izvesnu perspektivu.