Da život piše najdramatičnije romane najbolji su dokaz nekada siromašni Rom iz sela Grabovica kod Valjeva, Branko Ristić, i njegova supruga, čistokrvna Engleskinja Fejt.
– Sve možemo da izgubimo u životu, ali veru i nadu nikako. A, sve nedaće i bol koje nas zadese samo nas čine jačim i imaju svoj razlog. Danas, kada imam sve, želim da ostanem skroman i stvaram muziku za nečija srca – rekao je jednom prilikom muzičar Branko Ristić.
Branko je samouki violinista koji je svirao po lokalnim veseljima i tako hranio sebe i porodicu. Velika verovatnoća je da bi samo to i ostao da nije upozano Fejt koja se na prvi pogled zaljubila u njega i nije htela da ga ostavi u Srbiji.
On nastupa sa svojom suprugom Fejt, koja svira harmoniku. Upoznali su se 2009. godine u školi romskog jezika i kulture.
– Moj rođak organizuje školu svakog leta u Srbiji, a Fejt je tražila violinistu kojeg bi povela u Veliku Britaniju. Tako smo počeli da sviramo i da komponujemo. Naša muzika je spoj dve kulture, istraživanja tradicije i kulture dva naroda i traženje njihove sinergije. Ubrzo smo postali zanimljivi i poznati i nastupamo svuda od Srbije do Novog Zelanda – ispričao je tada Branko.
Branko se u London preselio 2013. godine, a dotadašnji tok njegovog života dirljiv je i bolan. Majka ga je napustila kada je bio devetomesečna beba, a odrastao je sa tetkom i babom u više nego skromnim uslovima.
– Tetka mi je zamenila majku koja mi je jako nedostajala. Baba je primala socijalnu pomoć, a tetka je čistila po kućama i tako su me othranile u siromaštvu i trošnoj kućici. Sa 13 godina sam slušao i gledao drugove koji sviraju i više od svega sam želeo violinu, ali se nije imalo para – objasnio je Branko.
Tetka je radila kod profesora muzike i želela da otkupi staru violinu koja je stajala na zidu. Tako je Branko dobio svoj prvi instrument na kojem će biti zahvalan do kraja života.
– Da ona to nije uradila, ja ne bih bio ovo što sam danas. Sećam se kada mi je donela violinu, čuo sam neku pesmu na radiju, povukao gudalo i pogodio ton. I danas mi je misterija kako sam odmah uspeo – rekao je.
Odmah je svima bilo jasno da ima nesvakidašnji dar. Međutim, samouki muzičar je imao samo svoju želju i upornost i ništa više od toga. Trudio se da vežba, ali uslovi su bili neverovatno teški. Nije imao novca, pa mu se dešavalo i da po pet meseci svira na violini sa samo jednom ili dve žice.
– Čak mi se i gudalo polomilo. Tako sam mesecima svirao sa pola gudala i na dve ili čak jednoj žici i sve tako od 13. do 18. godine. Onda je došla prva svirka, trebalo je da počnem da radim svadbe i veselja. Dobro sam svirao, ali kad su videli da nemam uslove za ozvučenje, niko nije hteo da me zove – bio je iskren.
Tako se talentovani Branko mučio još godinama. Ono što bi zaradio, davao je na osnovnu opremu, ali nikad dovoljno da ga bilo ko shvati ozbiljno i plati za njegovu muziku, uprkos neverovatnim melodijama koje je uspeo da izvede. Prošla je tako čitava decenija.
– Vežbao sam i dobro sam svirao, ali me je nemaština odvela u neku depresiju. Kada sam imao oko 27 godina pomislio sam da nisam potreban ovom svetu. Otišao sam na jednu livadu znajući da je bog ljubav i da je svuda oko nas i pomolio se za bolje uslove. Želeo sam da me neko voli i da odem u svet i pokažem svoje srce – kaže violinista.
Upravo tako se i desilo. Ubrzo je upoznao sadašnju suprugu sa kojom je počeo da stvara neverovatne melodije i osvaja srca publike. Postao romski umetnik za kojeg je teško poverovati da je potpuno samouk.
O njihovoj priči pisali su svi engleski mediji, tako da je Branko svetski a naš. Čovek koji je zaista ostvario svoj san i uživa u njemu.