KUMOUBISTVO! POGAČA, JAGNJETINA I SEKIRA ZA VOŽDA: U Radovanjskom lugu Nikola Novaković, po nalogu Vujice Vulićevića, ubio Karađorđa, a zatim mu odsekao glavu

Karađorđe je nakon propasti Prvog srpskog ustanka 1813. godine izbegao u Austriju.

Rano ujutro 21. septembra po starom kalendaru 1813. prešao je Savu i prijavio se u zemunski karantin, obavezan za sve putnike s juga, a posle tri nedelje nastavio je put do fruškogorskog manastira Fenek. Odatle ga je put vodio u Golubince, pa u Petrovaradin, da bi mu austrijske vlasti kao mesto prebivališta pod nadzorom odredile Grac. Zalaganjem ruske diplomatije, dozvoljeno mu je slobodno kretanje, pa se preko preko Maribora, Zagreba i Petrovaradina vratio u Fenek, a odatle je otišao u Sremske Karlovce, gde je ostavio porodicu.

U ranu jesen 1814. godine Karađorđe je na čelu velike grupe Srba, njih oko 750, pošao u izbeglištvo u Rusiju. Posle napornog šestonedeljnog putovanja stigli su do Hotina u Besarabiji, oblasti ruskog carstva koja se danas prostire duž granice Moldavije i Ukrajine. Godinu i po dana su proveli nastanjeni u polusrušenim starim turskim kućama, a u proleće 1816. Karađorđe je dobio dozvolu da otputuje u Petrograd. U ruskoj prestonici je boravio devet meseci, a u zvaničnu audijenciju ga je primio car Aleksandar I.

Srpski vožd je neko vreme bio atrakcija za visoke petrogradske krugove, pozivali su ga na prijeme i sedeljke, ali očekivanu pomoć da se vrati u Srbiju i nanovo pokrene ustanak protiv Turaka nije dobio.

Okrenuo se velikoj i jakoj koloniji Grka, koji su u Petrogradu našli utočište od Turaka. Oni su organizovali Karađorđev povratak u Hotin, a potom su njega i slugu mu Nauma Karnara pod lažnim imenima preko Moldavije i Banata – od Arada, Temišvara i Vršca do Bele Crkve, pa preko Dunava – prebacili u Srbiju.

Ofarbani kosa i brkovi

S lažnim dokumentima, ofarbane sede kose i brkova u crno, Karađorđe i Naum su se iskrcali iz čamca u Ramu, pa naredne noći produžili u Veliko Orašje. S kumom Vujicom Vulićevićem Karađorđe se sreo uveče na groblju u Velikoj Plani, zatraživši od njega da pozove Miloša Obrenovića na dogovor o zajedničkoj borbi protiv Turaka.

Miloš u tom trenutku nije hteo da ratuje, i Karađorđe je predstavljao pretnju njegovim pregovorima s Turcima, ali i njegovom ličnom autoritetu. U „Istoriji srpskog naroda“ Vladimir Ćorović piše: „Može se misliti kakav je utisak učinila na Miloša vest o Karađorđevom dolasku. On sam veli da se ‘prenerazio’. Primiti ga značilo je sam pomoći glavnog takmaca, još uvek popularnog i veoma opasnog i po ličnim osobinama i po uticaju, i dati povoda Turcima za kakve oštrije mere. Ali je bilo još teže odbiti ga silom, pa izazvati, možda, građanski rat, u kome Miloš teško da bi odneo pobedu. Ostajalo je, ako se to neće, samo troje: ili da se Karađorđe protera iz zemlje, ili da se preda Turcima, ili da se potajno ubije.“

Da se protera, nije bilo lako, a Miloš se bojao besa naroda ako ga preda Turcima. Zato se odlučio na ubistvo i o tome obavestio beogradskog Ali-pašu Marašliju, koji je takođe želeo Karađorđevu smrt. Miloš je Vulićeviću naložio da ubije svog kuma i gosta.

Mamac

Vujica je u Radovanje poneo omiljenu Voždovu hranu: pogaču, jagnjeću plećku i sir, i sreo se s Karađorđem 25. jula. Zajedno su večerali, a pred zoru Vulićevićev sluga Nikola Novaković Karađorđa je ubio sekirom. Verovalo se da Karađorđa metak neće! Zatim mu je jataganom odsekao glavu i ubio Karađorđevog pratioca Nauma.

Za to vreme Vujica je ležao glave pokrivene kabanicom. Da ne gleda!

Nakon ubistva Vulićević se uputio u Smederevsku Palanku, a Novaković je ostao na mestu zločina. Vlasniku kolibe u kojoj se ubistvo desilo naredio je da mu ispeče jagnje i tu se uz pečenje i rakiju, pored obezglavljenih tela, gostio. Navodno je bio kivan na Karađorđa što mu je brata, zbog kukavičluka u boju na Deligradu, osudio na smrt. Zatim se pridružio Vujici u Palanci, ponevši iz Radovanja glave ubijenih i Karađorđeve stvari: odelo, sablju, orden ruskog cara i bisage, u kojima su našli 4.000 dukata. Iz Palanke je produžio put do Beograda i glave i ove stvari odneo Milošu u Beograd.

Legenda kaže da je Vujica Vulićević, sat vremena pošto je pešice krenuo iz Radovanjskog luga, seo na jednu livadu da predahne. Tu je postao svestan težine učinjenog dela i pokajao se… Sledeće godine mu je Miloš Obrenović, na nagovor svoje žene Ljubice, pomogao da na tom mestu podigne crkvu Pokajnicu.

Zdanje je sagrađeno isključivo od hrastovine i, prema rečima istoričara umetnosti, predstavlja remek-delo narodne umetnosti. Ikonostas je rad zografa Konstantina iz XIX veka, a crkvica je puna raznih predmeta rađenih u drvetu i kovanom gvoždu. Uz crkvu, podignuti su odvojen zvonik i manastirski konak.

Pokajnica je udaljena tri kilometra od Velike Plane, a Radovanjski lug je četiri kilometra dalje.

Prezren

Vujica Vulićević je završio život prezren i osuđen od naroda zbog ubistva kuma. U krajnjoj sirotinji, poslednje dane proveo je u rodnom selu Azanja, gde se teško razboleo. Prema nekim izvorima, 1828. godine otrovao ga je Gmitar Petrović, Karađorđev rođak. Deca njegovog sina i ćerke rano su umrla, ne ostavivši potomstvo.

Nikola Novaković je 1850. godine poludeo i udavio se u reci. Sin mu je umro mlad, a ćerka je takođe poludela.

Na mestu ubistva u Radovanjskom lugu danas se nalazi crkva Zahvalnica, koju je 1930. godine podigao Karađorđev praunuk kralj Aleksandar I Karađorđević, a stotinak metara od nje je spomenik podignut tamo gde se nalazio prvi grob ubijenog vođe Prvog srpskog ustanka. Njegovo telo, naime, docnije je preneto u Topolu, gde danas počiva u Mauzoleju na Oplencu.

Kada je 1857. odlučeno da se Voždu podigne spomenik, vlada u Carigradu je to zabranila! Četrdeset godina posle Karađorđeve smrti Turci su se bojali njegove seni i duha pobune koji je budio u narodu.

Ne zna se zašto je u jesen 1990. Arkan baš u Pokajnicu doveo dvadeset šest navijača Zvezde da polože zakletvu i proglasi ih Srpskom dobrovoljačkom gardom, a sebe za njihovog komandanta.

Petar Pajić (1935-2017), znameniti poeta, ubistvo Karađorđa pomenuo je u stihovima pesme „Srbija“:

sa dve svoje istorije.”

Momčilo Petrović