KRVAVA BISTRICA: Više od dve decenije bez kazne za ubistvo srpske dece u Goraždevcu

NA današnji dan, 13. avgusta, navršavaju se tačno 23 godine od jednog od najmonstruoznijih zločina na Kosovu i Metohiji od dolaska međunarodnih snaga, koji je do danas ostao potpuno nekažnjen.

Tog kobnog letnjeg dana 2003. godine, bezdušna rafalna paljba iz automatskog oružja mučki je prekinula dečji žamor na improvizovanoj plaži reke Bistrice u Goraždevcu kod Peći. Najveći civilizacijski sunovrat i šamar međunarodnom pravu leži u činjenici da za ovaj masakr nad nevinima ni do danas niko nije izveden pred lice pravde, a zvanične istrage su sramno zaključane u fiokama. Ovaj brutalni teroristički akt ostavio je preostalo srpsko stanovništvo u trajnom strahu, dok sećanje na ugašenu mladost opominje čitav svet.

Mecima na srpsku mladost 

Sparan avgustovski dan izmamio je dvadesetosmoro srpskih mališana i mladića iz Goraždevca na rečnu obalu da pronađu spas od letnje žege. Dok su bili u plićaku, iz gustiša na suprotnoj strani, iz pravca susednog albanskog sela Zahać, otvorena je žestoka paljba. Kasnija forenzika međunarodne policije potvrdila je svu monstruoznost planera ovog napada: ispaljeno je čak 87 terorističkih metaka iz kalašnjikova, koji su kosili bez milosti. Rafali mržnje trenutno su ugasili dva mlada srpska života – devetnaestogodišnji Ivan Jovović pao je pokošen i preminuo na licu mesta, dok je dvanaestogodišnji Pantelija Panta Dakić svoju poslednju bitku izgubio u ambulanti u Peći. Na rečnom kupalištu, koje je u sekundi pretvoreno u stratište, teške prostrelne rane zadobili su Bogdan Bukumirić (14), Marko Bogićević (12), Dragana Srbljak (13) i Đorđe Ugrenović (20). Životna drama najteže povređenog Bogdana, koji je čak šest dana proveo u komi na VMA u Beogradu i preživeo četiri teške i neizvesne operacije glave, počela je preprekama na putu do bolnice, jer albanski ekstremisti nisu poštedeli čak ni sanitetsko vozilo koje je prevozilo ranjeno dete.

Istina koja je gurnuta u fioku

Neposredno nakon metohijskog masakra, međunarodni predstavnici UNMIK-a i KFOR-a utrkivali su se u bombastičnim izjavama, obećavajući pred kamerama da će „prevrnuti svaki kamen“ kako bi pronašli vinovnike zločina. Dok je Beograd grozničavo alarmirao Savet bezbednosti UN, raspisana je i basnoslovna nagrada od milion evra za bilo kakvu opipljivu informaciju o počiniocima. Istraga je u početku ličila na ozbiljnu akciju — pretreseno je preko stotinu porodičnih kuća, a kroz policijske zapisnike prošlo je oko 75 svedoka. Ipak, vreme je pokazalo da je sve to bila dobro izrežirana predstava za umirivanje javnosti.

Tačka na ovu pravnu farsu stavljena je 2010. godine, kada je štafetu nepružanja pravde preuzeo EULEKS. Evropska misija je tada hladnokrvno i zvanično gurnula predmet u arhiv zbog navodnog „nedostatka dokaza“, uz birokratsku opasku da će se postupak pokrenuti ako se nekada pojave novi tragovi. Pet godina kasnije, isti scenario prepisale su i privremene kosovske institucije u Prištini, trajno dižući ruke od slučaja. Dokumenti su zapečaćeni u fiokama, a monstrumi koji su pucali u leđa srpske dece već više od dve decenije uživaju u apsolutnoj slobodi, zaštićeni betonskim zidom albanskog ćutanja i potpunim odsustvom želje svetskih moćnika da srpske suze dobiju satisfakciju.

Krv dece koja brani dedovinu

Na Bistrici već decenijama nema kupača, a pusta rečna obala ostala je da stražari kao večni, nemi podsetnik na prolivenu krv. Ipak, Goraždevac odbija da utihne. Ove godine, tužnih 23 leta od masakra, sećanje na Ivana i Panteliju okupilo je verni narod, porodice i prijatelje najpre u Hramu Rođenja Presvete Bogorodice, a potom i na lokalnom groblju. Svetu službu i pomen mučenicima služio je vikar patrijarha srpskog Porfirija, episkop novobrdski Ilarion, uz sasluženje jeromonaha Petra iz Visokih Dečana, i uz prisustvo  dečanskog monaštva i sestrinstva Pećke Patrijaršije. Kraj zajedničkog spomenika žrtvama NATO agresije i stradaloj deci na Bistrici, položeni su venci i upaljene sveće, dok su skupu, pored u bolu neutešnih meštana, prisustvovali i pomoćnik direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Borislav Tajić, kao i Velimir Đoković, poslanik u Skupštini Crne Gore.

U svojoj emotivnoj i dubokoj besedi, vladika Ilarion je uputio reči utehe roditeljima, braći i sestrama ubijenih dečaka, poručivši im da vreme mere onim što dolazi:

– Možemo da kažemo da smo sada 23 godine bliži susretu i sa Ivanom i sa Pantom. Ja znam da se vama život tada prekinuo i da on nikada neće da bude isti kao pre toga. Ali, eto, molim vas sve, pre svega roditelje Ivana i Panta, braću i sestre, srodnike, i sve vas ovde, da živimo vaskrsenjem i da vreme merimo sa te tačke – sa tačke dolaska Hristovog.

Episkop je naglasio da se svaki put iznova divi odlučnosti Srba da opstanu na svojim ognjištima uprkos teškim iskušenjima, ostavljajući im zavet koji obavezuje čitav rod:

– Trudite se da očuvate svoju dedovinu, posebno ovu zemlju koja je okropljena Ivanovom krvlju i Pantovom krvlju. Eto, dužni smo i prema njima ovde da ostanemo, da ne prodajemo jeftino, pa ako smem da kažem, i tu krv naše dece nevino prolivenu. Ona nas obavezuje.

Naš opstanak je najveći odgovor

Zločin u Goraždevcu nije bio puki incident na reci, već hladnokrvno isplaniran čin terora sa jasnim potpisom: proterati preostalo srpsko stanovništvo iz Metohije i trajno zatrti svaku pomisao na povratak. Danas, više od dve decenije kasnije, dok svedočimo da se kontinuirani pritisci na Srbe na Kosovu i Metohiji ne smiruju, ovaj nekažnjeni masakr ostaje goruća opomena. Svaki novi napad, svaka duga cev uperena prema našem narodu i svako prećutkivanje nasilja od strane međunarodne zajednice jasno poručuju da istinski mir ne može postojati tamo gde za Srbe nema ni pravde ni zaštite.

Zato je naša trajna i zavetna obaveza da pamtimo Ivana i Panteliju, da ne dozvolimo da sećnje na ubijenu decu iz Goraždevca prekrije prašina zaborava i da njihove porodice nikada ne ostanu same sa svojim nezaceljivim bolom. Život i sećanje srpskog naroda u Metohiji jači su od onih koji decenijama pokušavaju da strahom i silom ugase srpsko ime na vekovnim ognjištima. Najveći poraz albanskih ubica i njihovih mentora, ali i najveći odgovor onima koji su želeli da nas ovde više ne bude, jeste činjenica da Goraždevac i dalje živi kroz svoju decu, svoju istrajnost i narod koji nije pristao da zaboravi svoje mučenike.

BONUS VIDEO: 
Potresan snimak pretučenog Srbina sa KiM