KRAĐA VEKA NA KiM: Arheološki muzej u Peći „prekrštava“ srpske svetinje – Posle Patrijaršije, Priština kreće na Gračanicu i Visoke Dečane!

NAJNOVIJI brutalni nasrtaj na srpsku duhovnu i kulturnu baštinu na Kosovu i Metohiji dolazi iz kuhinje takozvanog Arheološkog muzeja u Peći, koji besramno prisvaja vekovno sedište srpskih arhiepiskopa i patrijarha.

Ovim činom, privremene institucije u Prištini, kroz otvoreno otimanje identiteta i grubo krivotvorenje istorijskih činjenica, pokušavaju da veštački stvore sopstveni istorijski kontinuitet na temeljima tuđe kulturne zaostavštine. Ovaj pokušaj „kosovarizacije“ pravoslavnih svetinja samo je paravan za završni udarac srpskom postojanju na ovim prostorima i agresivno krčenje puta ka članstvu u Unesku(UNESCO), kojim Priština želi da ozakoni kulturni genocid nad srpskim narodom.

Projekat lažne države: Brisanje srpskog imena

Javnost je dodatno uznemirena saznanjem da pomenuta ustanova u svojim zvaničnim objavama manastirski kompleks Pećke patrijaršije definiše isključivo kao „skupinu predromaničkih i vizantijskih hramova“. Ovakvo nazovinaučno tumačenje nije plod neznanja, već opasno projektovan pokušaj Prištine da definitivno izbriše srpsko ime sa mape Južne pokrajine. Ministarstvo kulture Srbije je oštro reagovalo, ocenjujući ovaj potez kao „najnoviji primer agresivnog prisvajanja baštine falsifikovanjem istorije na najbizarniji način“. Dok privremene institucije svesno ignorišu hiljadugodišnji duhovni kontinuitet našeg naroda, svaka plasirana poluistina ima isti cilj: da srpsko trajanje prikaže kao „okupaciju“, a naše najveće svetinje podvede pod univerzalni, izmišljeni termin „kosovskog nasleđa“. Ovim manevrom, Priština nastoji da prigrabi ključeve srpske istorije i pred svetom se lažno predstavi kao njihov navodni zaštitnik.

Na udaru sve što je srpsko: Od Dečana do Bogorodice Ljeviške

Pećka patrijaršija je samo najsvežiji primer u dugom i mračnom nizu falsifikata kojima se služi albanska strana. Ovaj bezočni pokušaj krađe identiteta deo je šireg, decenijama sprovođenog plana. Albanski istoričari i političari predano rade na teoriji o takozvanom „kosovskom nasleđu“ – terminu skovanom isključivo da bi se stvorio lažni utisak kako srpska baština pripada samoproglašenoj državi, a najmanje narodu koji ju je gradio i kroz vekove čuvao.

Visoki Dečani se, zbog svoje monumentalnosti, redovno suočavaju sa suludim optužbama. Prištinska propaganda ih besramno naziva „albanskim manastirom koji su Srbi okupirali“, svesno ignorišući neoborive dokaze. Svaki kamen ovog zdanja i svaka reč u hrisovuljama Svetog kralja Stefana Dečanskog nedvosmisleno potvrđuju ko je istinski ktitor i čija je ovo svetinja.

Slična sudbina namenjena je i Gračanici, biseru srpske srednjovekovne arhitekture. Ona se u albanskim turističkim brošurama sve češće predstavlja kao apstraktno „kulturno dobro Kosova“. Pritom se planski prećutkuje ime Svetog kralja Milutina, kako bi se zatrla organska veza između dinastije Nemanjić i ove zadužbine.

Posebno je bolna sudbina Bogorodice Ljeviške u Prizrenu. Nakon što su je albanski ekstremisti zverski palili i skrnavili u martovskom pogromu 2004. godine, sada pokušavaju da promene samu njenu suštinu. Danas je albanski „stručnjaci“ za istoriju redefinišu kao lokalitet koji je tek „preuređen“ pod srpskom vlašću, bezočno brišući činjenicu da je reč o jednom od najvažnijih pravoslavnih hramova na Balkanu. Ovo sveobuhvatno prekrajanje prošlosti jasno pokazuje da je na delu frontalna ofanziva na sve što nosi srpski predznak.

Mračna istorija nasilja: Manastir Gorioč kao opomena

Da odnos albanskih ekstremista prema srpskim svetinjama nikada nije bio zasnovan na pijetetu i poštovanju, već isključivo na rušilačkom nagonu i neprijateljstvu, najbolje svedoči tragična sudbina manastira Gorioč. Ovaj metohijski biser i zadužbina Svetog kralja Stefana Dečanskog, tokom Drugog svetskog rata doživeo je najstrašnije poniženje kada su ga albanski fašisti – „balisti“, pretvorili u stratište i mučilište za lokalne Srbe.

Crkva, koja je vekovima bila mesto liturgijskog sabranja i molitvenog mira, tada je postala mračna tamnica u kojoj su naši sunarodnici zverski prebijani i ubijani. Ovaj zastrašujući primer jasno oslikava kontinuitet mržnje: kada ne mogu da sruše manastirske zidove, oni ih skrnave zločinima, a kada ih međunarodna zajednica spreči u fizičkom zatiranju, oni pribegavaju perfidnoj krađi identiteta i proglašavaju ih svojima.

Bitka za Unesko (UNESCO): Otimanje ključeva svetinja

Konačni cilj ove sveobuhvatne strategije laži jeste ulazak takozvanog Kosova u Unesko(UNESCO) na velika vrata. Da bi ostvarila taj naum, vlast u Prištini pokušava da međunarodnoj zajednici dokaže kako je ona „civilizovani čuvar“ spomenika koji se nalaze na Listi svetske baštine u opasnosti. Apsurd je doveden do vrhunca: oni koji su te iste svetinje do juče palili, rušili krstove sa kupola i pretvarali ih u stratišta, danas žele da budu njihovi zvanični „administratori“ pred licem međunarodne javnosti. Ministarstvo kulture Srbije konstantno upozorava da se srpsko blago na KiM perfidno i lažno označava, što predstavlja samo uvertiru u konačnu aneksiju naše istorije. Priština ne želi da čuva srpske svetinje – ona želi da ih prisvoji kako bi izbrisala dokaz o sopstvenom varvarstvu i vekovnom srpskom trajanju na kosovsko-metohijskoj svetoj zemlji.

Istina je naše najjače oružje

Agresivna albanska kampanja neće stati sama od sebe, jer njen cilj nije istina, već potpuno istiskivanje srpskog bića sa njegove pradedovske zemlje. Svaki pokušaj proglašavanja Pećke patrijaršije, Dečana ili Gračanice za „vizantijske“ ili „albanske“ spomenike predstavlja direktan pucanj u temelje evropske hrišćanske civilizacije.

Srbija mora ostati nepokolebljiva u iznošenju istorijskih činjenica, jer ovde nije reč samo o zidovima i freskama neprocenjive vrednosti, već o živom dokazu našeg hiljadugodišnjeg trajanja. Čuvajući svoje svetinje od zaborava i perfidne krađe identiteta, mi zapravo čuvamo sopstvenu budućnost i pravo da se zovemo svojim imenom.