PORODIČNE TAJNE MARINE TUCAKOVIĆ Gordana Đurđević Dimić kroz suze o seriji “Marina i Futa”: “Novac je dolazio u džakovima, ali ona se nije promenila, bila je genijalna “(VIDEO)

Posle serijala „Ubice mog oca“, Gordana Đurđević Dimić našla se u novom televizijskom projektu „Marina i Futa“, u kojem tumači lik Anice Todorović, majke Marine Tucaković.

Govoreći o ulozi, glumica ističe da ju je posebno privukla snaga žene koja je ceo život bila oslonac svojoj porodici.

– Anica Todorović je bila jedna prilično brižna, ali veoma otresita i agilna žena, koja je bdela nad Marinom. U vreme kada je Marina stasavala i školovala se u Beogradu, sve se odvijalo pod budnim okom i oca i majke. Imam utisak da se radi o jednom srećnom periodu, vremenu kada smo živeli sedamdesetih i osamdesetih godina. Zemlja je bila u privrednom prosperitetu i procvatu, dobro se živelo, standard je bio visok. Marina ni u čemu nije oskudevala- priča za “Blic” Gordana Đurđević Dimić.

Kako kaže, upravo su joj okolnosti u kojima je Marina odrastala pomogle da bolje razume i njen kasniji stvaralački put.

– Čitav njen talenat imao je mogućnost da se razvije onako kako je ona želela. Bila je jedinica i bilo joj je dopušteno da se oblači i ponaša onako kako se tada ponašao veliki deo omladine. Mogla je da sluša dobru muziku, da se oproba u pisanju tekstova, u novim melodijskim linijama. Bila je tekstopisac još u gimnaziji. Svi ti podaci koje sam dobila tokom rada na serijalu zapravo su upotpunili moj doživljaj i njenog dela i njene ličnosti, i još više me vezali za ono što je stvarala. Ne postoji radio-stanica sa koje se neće čuti neki njen tekst ili melodija na kojoj je radila. Zaista mislim da je bila genijalna.

Rad sa rediteljima i producentima, dodaje glumica, približio joj je ne samo Marinino stvaralaštvo već i čitavu porodicu. Govoreći o liku Anice Todorović, Gordana objašnjava da je i ona poticala iz dobrostojeće porodice, ali da njen život nije bio bez velikih iskušenja.

– Anica Todorović je iz Smedereva, iz trgovačke porodice. I ona je bila iz dobrostojeće kuće. Imali su jedan interesantan odnos sa državom. Njen brat je u vreme kada je sve to bilo veoma aktuelno imao neke sumnjive poslove, nešto oko izvoza oružja, gde je sa najvišeg vrha signalizirano da treba da odsluži deset godina kako bi se zataškao jedan međunarodni, međudržavni nesporazum koji je mogao da izbije između Izraela i tadašnje Jugoslavije. On je podneo taj teret – otkriva umetnica.

Glumica ističe da je Anica mnogo toga preuzela na sebe, pokušavajući da sačuva porodicu i bude podrška ćerki.

– Sve je to Anica preko sebe pregurala. Marinina mladost, Marinim život sa budućim suprugom, sve je to bilo u krugu porodice. Nije bilo nimalo lako. Iako su vremena bila dobra i svega je bilo dovoljno, i Anica i njen suprug su se na kraju umorili od svega toga. Morali su da se odvoje od Marine i Fute i nastavili su svoj porodični život. Ali Anica je mnogo učestvovala u njihovoj porodičnoj priči, sve dok je mogla i dok je fizički izdržala.

Po njenom mišljenju, serija koja će se emitovati od jeseni na Prvoj televiziji će biti veoma emotivna, jer kroz porodičnu priču otvara i širu sliku jednog vremena.

– Videće se porodične vrednosti, ali i kako dobar život i novac koji u šou-biznisu ume da nahrupi u velikim količinama mogu da promene našu percepciju.

Marinin radni dan bio je izgarajući

Na pitanje da li je Marina Tucaković promenila odnos prema životu kada je stekla veliko bogatstvo, Gordana kaže da ne veruje da se njena suština promenila.

– Ja mislim da ona, pošto je uvek bila u dobrostojećoj kući, nije mnogo promenila sebe. Ona je radila pa je radila. I kada je imala gomile maraka, kada se novac gotovo u džakovima donosio, imala je isti radni elan. Njen radni dan bio je izgarajući.

Kada govori o pripremi za ulogu Anice Todorović, Gordana ističe da joj je značilo što je imala priliku da razgovara sa ljudima koji su bili bliski toj životnoj priči, posebno sa Futom.

– On je dolazio na snimanja. Mislim da je najbolji sagovornik bila i moja mlađa koleginica Milica Janevski. Ona zna mnogo toga.

Milica Janevski je već imala iskustvo u tumačenju Marine Tucaković u filmu “Nedelja”, ali Gordana smatra da je u novoj seriji pristup njenog koleginice bio još dublji i složeniji.

– Ovo je sada jedna veoma, veoma razrađena priča. Način na koji se moja divna koleginica glumački transformiše i kako se priprema za ulogu, to je zaista umetnost – naglašava ona.

Govoreći o saradnji sa Milicom Janevski na setu, glumica posebno naglašava njihovu bliskost i atmosferu koja je vladala tokom snimanja.

– Milica je toliko duhovita. Bilo je veoma zabavno slušati je i gledati kako šuška kao Marina. To je toliko šarmantno, videćete i sami. Ispunila mi se želja da budem par sa mojim drugom Duškom Radovićem, prvakom Pozorišta na Terazijama, koji igra Marininog oca. Inače smo veoma bliski, još od Akademije koju smo zajedno završili u Novom Sadu.On je izvanredan čovek

Na pitanje šta ju je najviše iznenadilo u životnoj priči Anice Todorović, glumica izdvaja njenu snagu i strpljenje.

– Njena trpeljivost. I pored toga što je sve to društvo oko nje, oko Marine, bilo strašno bučno, ponekad veoma zamorno, ona je sve to podnosila iz čiste ljubavi, iz čiste majčinske želje da podrži svoje dete. Kada majka beskrajno veruje u talenat svog deteta, to me je kupilo za ceo rad na tom serijalu.

Gordana dodaje da je tokom pripreme za ulogu pokušala da razume i samu pojavu Anice, njen izgled i energiju.

– Videla sam kako je izgledala ta žena. Imala je neobične, srneće oči. Vidi se jedna otvorenost prema životu. Taj osmeh je bio blag. To je bio jedan optimizam koji su imali naši roditelji, generacije koje su stasavale posle rata. To su ljudi rođeni tridesetih i četrdesetih godina. Pregurali su Drugi svetski rat, a onda je došla jedna ekspanzija, jedan entuzijazam, volja za životom.

Govoreći o poslednjim godinama Aničinog života, glumica kaže da ne pamti tačne datume, ali da zna da je majka Marine Tucaković ostala uz ćerku koliko god je mogla.

– Negde pred 2000. godinu, ne znam tačno. Ali znam da je devedesetih godina najpre otišao otac, a onda je, koliko god je mogla, ona bila uz Marinu. Pomagala je i oko te dece koja su, nažalost, tragično završila.

Neke stvari se jednostavno ne mogu preživeti

Na pitanje da li je Marina, kada se sve sabere i oduzme, bila srećna žena, Gordana odgovara kroz prizmu njene porodične sudbine.

– Bila je veliki radnik. A koliko je bila srećna? Znate kako, srećna je dok je srećna porodica. Kada ta porodica krene da propada, onda je propala i ona. Neke stvari se jednostavno ne mogu preživeti. Sve te naše ljudske priče na neki način se tiho, nekad tiho, nekad glasnije završavaju.

Govoreći o tome šta će publika imati priliku da sazna kroz seriju „Marina i Futa“, Gordana kaže da će se otvoriti čitav jedan svet koji je obeležio jednu epohu.

– Prosto će se videti jedan život te generacije koja je odnela mnogo mladih talenata. Neki su preživeli, neki nisu. Videće se i kakve su drame nosili ljudi iz tog vremena, kakvu je filozofiju imala Mira Kosovka preživljavajući svoj period. Sve su to ljudi dali da može da se snimi. Biće mnogo interesantnih stvari, mnogo podataka i mnogo sudbina. Otvoriće se taj neki svet šou-biznisa. To su različite ličnosti i upravo je to interesantno gledati.

Za Gordanu ovo je i povratak na televiziju posle duže pauze. Na pitanje da li ima u planu još neku televizijsku ili filmsku ulogu, glumica kaže da se takvi pozivi danas pojavljuju sporadično, tako da nema nikakav poseban plan.

Ipak, ističe da su neke od njenih uloga, iako nisu bile brojne, ostavile trag.

– Čudne su te naše stvari, naše sudbine. Gledala sam nedavno seriju “Bilo jednom u Srbiji”. I vidim koliko su neke stvari čudne. Vi pored barda Mikija Manojlovića, pored pretalentovanog Radovana Vujovića, imate jednu Aleksandru Pleskonjić koja je napravila malo remek-delo igrajući tu Miru, nesrećnu ženu. Aleksandra je toliko zanimljivo lice. Čudi me da naši sineasti i mladi reditelji to do sada nisu videli.

Dodaje da je posebno ponosna na svoje kolege i da joj je važno da se prepoznaju kvalitet i talenat.

– Igram i ja u toj seriji, ali ne mogu a da ne apostrofiram ulogu Mire u interpretaciji Aleksandre Pleskonjić, moje koleginice iz Srpskog narodnog pozorišta. Proći će život, a neke važne filmske, pa i pozorišne uloge možda nećemo odigrati. Čudne su te naše nagrade i procene žirija, kao i antologije jugoslovenske i postjugoslovenske glume. Mislim da se neće svi naći na tim spiskovima. Žao mi je zbog toga – mišljenja je umetnica

Govoreći o svojoj dugoj pozorišnoj karijeri, Gordana smatra da je njen put u filmu i televiziji možda mogao da bude drugačiji da je ranije bila vezana za Beograd.

– Sve je to kasno počelo u Novom Sadu. Sve je to počelo tako da je trebalo biti u Beogradu.

Na konstataciju da se mnogo toga u glumačkom svetu ipak kreće iz Beograda, ona se slaže.

– Jeste. Oni imaju mnogo veće iskustvo, mnogo veće mogućnosti. Ali je filmska škola u Novom Sadu zanimljiva. Pušić je iznedrio mnoge talentovane ljude. Mnoge smo videli. I Milicu smo videli u njegovim filmovima. Naravno, i u produkciji Republike Srpske, u Tekstu po tekstovima Nikole Pejakovića, u čuvenom serijalu: “Kosti”, “Koži”, “Mesu”. Tu smo videli koliki je raskošan dar kod Milice Janevski.

Za nju je, kaže, posebno važno što i dalje može da bude deo tog sveta.

– Volim taj svet. Volim što sam deo, makar i u manjem obimu, tog sveta. Volim da pratim kako raste jedna filmska karijera, kako raste jedna filmska ličnost – smatra ona.

Na pitanje šta je najvažnije u njenom životu i karijeri, Gordana jednostavno odgovara:

– To je istina. Volim što sam glumica.

Povod za razgovor bila je i promocija njene monografije „40 godina rada“, koju je priredila Jovanka Simić na 33. Evropskom filmskom festivalu Palić. Za Gordanu to nije samo pregled karijere, već i svojevrsna knjiga o ljudima koji su je pratili kroz život.

– Najviše me raduje što je to monografija koja bi mogla da nosi, pored ovog naslova, i “Gordana i prijatelji”. To je jedna knjižica koja je pre svega u izdanju Srpskog narodnog pozorišta. Učinjena mi je velika čast, i to je poklon za kraj karijere u Srpskom narodnom pozorištu.

Kako kaže, sama je birala ljude koji će govoriti o njenom radu, dajući im potpunu slobodu.

– Ja sam odabrala ljude koji će govoriti o meni. Nisam ih uslovljavala u tom smislu da mora da bude pohvala do pohvale. Nisam ja bila ni lak ni uvek mnogo pametan saradnik. Tako da su imali punu slobodu da o meni kažu ono što je njihovo iskustvo u radu sa mnom.

Upravo zato joj je, ističe, posebno drago što je monografija dobila lični i prijateljski karakter.

– Zaista sam zadovoljna što se toliki broj mojih drugara odazvao. Napravili smo ovu, gotovo bih rekla, porodičnu monografiju – zaključuje Gordana.