Dok mnogi u Srbiji sanjaju o životu u Njujorku, Perun Kovačević (34) odlučio je da krene potpuno suprotnim putem. Rođen je i odrastao u jednom od najvećih gradova sveta, izgradio uspešnu karijeru u IT sektoru, radio u korporacijama i trenirao mlade košarkaše, ali je sve to ostavio kako bi se preselio u Veliko Gradište i sopstvenim rukama obnovio porodično imanje, staro više od jednog veka.
Njegova odluka mnogima je delovala neobično, ali za njega je bila potpuno smislena. Godinama je, kako priča za Kurir, osećao potrebu da se vrati korenima i upozna Srbiju na drugačiji način – ne kao turista, već kao neko ko će ovde graditi svoj život.
Perun je sin Radomira Kovačevića, trostrukog olimpijca u džudou i osvajača bronzane medalje na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. godine. Upravo je otac, kaže, imao najveći uticaj na to da postane čovek kakav je danas.
– Moj otac nije bio samo vrhunski sportista. Bio je učitelj, mentor i uzor koji je ceo život posvetio tome da pomaže drugima da se razvijaju fizički, mentalno i duhovno. Sve vrednosti koje me danas vode – disciplina, istrajnost, skromnost i otpornost – naučio sam od njega – kaže Perun.
Život u SAD
Odrastao je u Forest Hilsu, u njujorškoj opštini Kvins. Posle državne osnovne škole završio je privatnu srednju školu u kojoj je radio njegov otac, a zatim je diplomirao na koledžu Skidmor u saveznoj državi Njujork, gde je igrao košarku.
Nakon studija promenio je više zanimanja – radio je na građevini, bavio se fizičkim poslovima, okušao se u finansijama i korporativnom svetu, da bi na kraju izgradio uspešnu karijeru IT projekt menadžera. Paralelno s tim ostao je veran sportu i radio kao košarkaški trener.
Ipak, koliko god da mu je Njujork pružao prilike za profesionalni razvoj, s vremenom je sve više razmišljao o Srbiji i porodici.
– Želeo sam da provedem više vremena u Srbiji, da se ponovo povežem s korenima svoje porodice i doživim način života koji se često izgubi u velikim gradovima. Što sam bio stariji, to sam više cenio žrtve koje su prethodne generacije podnele i shvatao koliko je važno očuvati porodičnu istoriju – veli on.
Njegovi roditelji odmalena su mu usadili ljubav prema zemlji iz koje potiču. Kod kuće su se slušali Bijelo dugme i Đorđe Balašević, pričalo se o srpskoj istoriji, hrani i mentalitetu, a gotovo svake godine dolazio je u Srbiju da obiđe rodbinu. Međutim, Veliko Gradište, odakle potiče deo njegove porodice, posećivao je veoma retko i uglavnom se zadržavao svega dan ili dva.
Ovde su ljudi povezani
Perun kaže da je najveća razlika između Njujorka i života u Srbiji tempo kojim ljudi žive.
– Dok u Njujorku svi neprestano jure za ciljevima i uspehom, u manjim sredinama u Srbiji ljudi i dalje nalaze vreme za porodicu, komšije i razgovor. Upravo ta povezanost s ljudima, prirodom i tradicijom je nešto što savremenom svetu sve više nedostaje – kaže Perun.
Prekretnica je došla u martu ove godine, kad je odlučio da se preseli u Srbiju i obnovi porodično imanje. Na placu od 12 ari nalaze se dve kuće, od kojih je jedna nekada služila kao ledenara, još u vreme kad nije bilo frižidera. Kada je stigao, zatekao je zapušteno dvorište obraslo rastinjem i objekte kojima je bila potrebna ozbiljna obnova. Iako su investitori pokazivali interesovanje da kupe plac, nije želeo da ga proda.
– Nisam želeo da se odreknem nečega što je generacijama pripadalo mojoj porodici. Hteo sam da ga sačuvam i sam obnovim – kaže Perun.
Novo poglavlje
Zasukao je rukave i počeo sam da raščišćava i ruši. Stari nameštaj iznosi napolje, uklanja dotrajale zidove i sređuje dvorište, a sve radi bez mašina.
– Sve radim ručno, namerno. Želim da ovo bude teško i smisleno iskustvo. Tek kada završim rušenje, počeće izgradnja novog poglavlja ovog mesta – priča on.
Najveća promena u njegovom životu, međutim, nije bila zbog drugačijeg posla ili jezika, već zbog drugačijeg osećaja.
– Ovde svakog dana srećem ista lica. Ljudi jedni drugima požele dobro jutro i dobro veče. Ne možeš da spustiš glavu i ignorišeš druge. To te tera da razgovaraš, da se povezuješ s ljudima i upravo to unosi posebnu vedrinu u svaki dan. Volim iskrenost ljudi i to što će vam reći tačno ono što misle – kaže Perun.
Perun u Srbiji danas živi sam, ali kaže da se nikad nije osećao kao stranac.
– Komšije se šale i zovu me Amerikanac. Ali kada to kaže neko drugi, odmah odgovore: “Ne, on je Srbin!” Mnogi su mi ponudili pomoć, neki čak i besplatno. To mi mnogo znači i daje mi dodatnu snagu da nastavim – priča sa osmehom.
Njegov plan nije da obnovljeno imanje bude samo porodična kuća. Želi da na njemu napravi centar koji će spojiti funkcionalni trening, rehabilitaciju i boravak u prirodi, kako za ljude iz Srbije, tako i za goste iz inostranstva.
– Želim da to bude mesto koje će okupljati ljude i pomoći im da budu zdraviji, fizički i mentalno – kaže Perun.
Na pitanje da li se danas oseća kao da je konačno stigao kući, odgovara bez razmišljanja.
– Zaista se osećam kao kod kuće. Nisam očekivao da će se to dogoditi tako brzo, ali valjda je to smisao povezivanja sa svojim narodom i svojim korenima. Ljudi su me prihvatili i stvorili smo vezu kakvu, iskreno, mislim da nigde drugde na svetu ne bih mogao da pronađem – zaključuje Perun.