KOMENTAR: Marin Le Pen

Dug put prešla je Marin Le Pen, i još ga prolazi, od naslednice jedne od najomraženijih stranaka na francuskoj i evropskoj političkoj sceni, do kandidatkinje s najvećim izgledima da na proleće sledeće godine uđe u Jelisej.

Veštim manevrima i sa dobro razrađenim planom, grabila je, metar po metar, na dugom putu prepunom prepreka i političkih mina. Tačno je znala šta želi i tome neumorno stremila. Istini za volju, na ruku su joj išle i okolnosti, u kojima stare, tradicionalne stranačke formacije gube tlo pod nogama, ne mogavši da pruže odgovore na bolna pitanja koja pritiskaju savremeni svet, od ugrožene bezbednosti i nezaposlenosti, preko cvetanja birokratije, ekološkog diktata, ekonomskih kriza i potcenjenog rada, do paradoksalnih ratova koji slede jedan za drugim i prete da unište svet.

Petnaest godina bilo je potrebno kćerki istorijskog osnivača Nacionalnog fronta Žan-Mari Le Pena da transformiše stranku, promeni joj ime, obezbedi naslednika, iz osnova izmeni imidž i učini je prihvatljivom za republikansku političku utakmicu. Stranku koju su karakterisale najrazličitije vrste netrpeljivosti s krajnje skale desnog krila, uspela je da profiliše u suverenističku partiju koja brigu običnog čoveka unutar nacionalnih interesa stavlja u prvi plan.

Nije mogao da je osujeti čak ni sud. Uhvatila se u koštac s paragrafima i posle dve presude uspela da pronađe najjuži mogući otvor kroz koji se provukla da bi stala na crtu ostalim kandidatima kojima sada beži dvostruko ili više procenata u ispitivanjima javnog mnjenja. Ako bi stav njenih protivnika mogao da se podvede pod misao filozofa Karla Propera da pitanje nije ko treba da vlada, već kako sprečiti loše vladare da nanesu veliku štetu, odgovor birača bi mogao da podseti na definiciju demokratije kritičara Henrija Luisa Menkena, da običan narod zna šta želi i zaslužuje to da dobije.