NADA, verovanje u neka međunarodna prava i pravila, ljudskost, humanost, ispravnost, sve se to ponovo sručilo u veliko razočaranje odlukom sudije Sa(n)tane da odbije da pusti srpskog generala Ratka Mladića da umre u svojoj zemlji.
foto Novosti
Njeno “ne” ogolilo je ponovo ono što se dobro iskusilo poslednjih decenija – sila vlada i odlučuje. Nema u Hagu ni “p” od prava, niti pravde. Kvazisudije u političkom sudu samo sprovode ono što im uticajne političke struje iz pojedinih zapadnih država i lobističke grupe narede. Međunarodno pravo, ljudska prava, haška pravila, sve to se bez stida ili straha od kazne i kritike ignoriše u slučaju generala Mladića.
Ta pravila koriste se samo ako treba nešto njemu ili kakvom drugom srpskom zatvoreniku nauditi, otežati, a sve uz lažna i licemerna obrazloženja o “pravilnom postupanju”. Bezgranični cinizam je ponuda njegovom sinu Darku da bude u bolničkoj sobi kraj očevog kreveta dok umire.
Nije prvi put da se generalu uskraćuje pravo na lečenje. Bilo je sijaset primera proteklih godina, od negiranja da je još 2014. imao manje moždane udare, preko “normalizovanja” krvnog pritiska od 200 sa 140, do skrivanja da ima blagu demenciju, jer bi u suprotnom morali da mu prekinu suđenje i ne osude ga. Pogrešna lečenja, koja su dovodila do novih, teških bolesti su zataškavana i ignorisana.
Sve su to činjenice, koje su nas naučile da za generala Mladića ne važe ista pravila kao za druge. Za surove zločine nad plemenom Tutsi u Ruandi Hag je sudio Felisijenu Kabugi (93) i zbog demencije mu prekinuo proces, a njega pustio na slobodu 2023. Niko nije hteo da ga prihvati, pa je čekajući, preminuo pre tri dana u haškom pritvoru. Teško bolesni da umru pušteni su Goran Hadžić, Radoslav Brđanin, Nebojša Pavković.
Iako je na samrti, ne može da govori, ne prepoznaje lekare koji ga godinama leče, ne ustaje, ne razume šta ga ko pita, Mladiću se ne uvažavaju ta ista ljudska prava. A, razlog je, nesumnjivo, taj što je bio komandant srpske vojske, stvarao Republiku Srpsku i postao srpski heroj.