KOMENTAR: Dronovi

Kada je izmišljena televizija, mnogi su odmah “sahranili” radio.

Ko će samo da sluša, kad može i da gleda? Ali, “zvučna kutija” je volšebno preživela, i, čak se pozicionirala kao neizostavno i neizbežno sredstvo u mnogim situacijama, od vožnje kolima, do stvaranja ugođaja u najrazličitijim situacijama svakodnevnog života.

I kada se cepanjem atoma došlo do ubojitog nuklearnog oružja, svi su pomislili da će konvencionalnom ratovanju doći kraj. Ko će da ispaljuje đulad, kad pritiskom na jedno dugme mogu da se u prah i pepeo pretvore celi gradovi i države? Napravljena je i čitava strategija nuklearnog odvraćanja oko koje se decenijama oprezno čuvao mir na planeti. A onda se shvatilo da od tog dugmeta niko nema interes, jer bi pritiskom na njega, onaj koji to učini, i samom sebi, i svojima, potpisao smrtnu presudu.

Rat u Urajini vratio je na scenu stare metode ratovanja i u prvi plan izbacio novo sredstvo koje počiva na strateškom shvatanju vojevanja. Reč je, pogađate, o dronovima. Malecki, vispreni, nepredvidivi, laki za upravljanje, a ubitačni. I, što je najvažnije, jeftini. Dok su budžeti razvijenih zemalja pražnjeni da bi se proizvodili milionski vredni protivvazdušni projektili i sistemi, pravljenje jednog drona košta nekoliko nula manje. Ko će da pušta tako skupe misile na svaku leteću spravicu čija cena ne prelazi nekoliko desetina hiljada evra?

Kao pandan moćnim sistemima za odbranu neba Evrope i Amerike najednom su se pojavile istrošene ribarske mreže u koje su se iznad ukrajinskih drumova kao cipovi uplitali dronovi. I dok je EU punila ukrajinska skladišta ovim letelicama, ispostavilo se da ih sada, niti ima dovoljno za sebe, niti zna čime da efikasno zaštiti svoje nebo od njih.

Ispada posle svega da će ratove u budućnosti pre dobijati praćka, nego nuklearna bojeva glava. A vesti o eventualnoj opasnosti slušaće se, u skloništima, i dalje preko radija, na baterije.