TEKST sporazuma iz Rambujea, kojim je Srbija pozvana da prihvati NATO trupe na svojoj teritoriji, predstavljao je provokaciju, izgovor za početak bombardovanja. To nije dokument koji bi bilo koji Srbin prihvatio. To je bio loš diplomatski dokument koji se nikada nije trebao pojaviti u toj formi.
Foto D. Milovanović
Ovo su reči Henrija Kisindžera iz juna 1999. godine. Čuveni diplomata i bivši američki državni sekretar očigledno nije razuverio Danicu Vučenić, perjanicu televizije N1, koja je u svojoj emisiji, na dan zločinačke agresije NATO na našu zemlju, doslovce rekla:
– Pre 27 godina Milošević je rekao “ne”, bio je protiv Zapada i mi smo zbog njegovih odluka kažnjeni bombama.
Omiljenu disciplinu srpskih autošovinista – kriva je žrtva, a ne dželat, nastavio je istog dana i lider Stranke slobode i pravde Dragan Đilas. On je u svojoj objavi na “Iksu”, uz dežurnu mantru o crnim devedesetim, napisao da su Milošević i ljudi iz njegove vlasti (naravno i Vučić) 1999. godine “zemlju izložili bombardovanju i ratu sa celim zapadnim svetom”.
Ako iko u ovoj državi ima pravo na naknadnu pamet i odloženu lekciju Miloševiću, onda je to nesumnjivo Đilas. Političar koji je onomad preko glave preturio preseljenje Roma podno “Gazele” ima dovoljno težak bagaž da uskoči u cipele onog koji je pokušao da spreči novi genocid nad svojim narodom, kog su tukli i sankcijama i bombama, i najzad dotukli u haškom kazamatu.
Kako bi se Đilas nosio u Rambujeu mogli bismo da pretpostavimo, recimo, po njegovom prigodnom govoru iz aprila 2010. na svečanom otvaranju Avalskog tornja. Tadašnji gradonačelnik Beograda ređao je temeljno istorijske činjenice i fraze poput one “kako bismo bili srećniji da smo prethodnih deset godina gradili više škola, bolnica, puteva i mostova”, ali nijednom rečju nije pomenuo – ko je srušio simbol prestonice! Tako da nemamo dilemu kako bi se on postavio u onom dvorcu Luja Šesnaestog.
Foto: Profimedija
Ostavićemo po strani ovu, pre svega, nepristojnost, oličenu u soljenju pameti sa ogromne vremenske distance i u drugačijim okolnostima, pa se zapitati: šta je to u pojedincima koji nas svakog 24. marta ubeđuju da smo mi krivi što nas je NATO tukao, da su Ana i Ivan krivi što su, tek venčani, baš onog dana seli u voz prema Grdelici, i kog se đavola mala Sanja vrzmala preko mosta u Varvarinu, a trudna Ljiljana po niškoj pijaci?
Ta sorta je spremna da opravda svaki pasjaluk zapadnih moćnika prema sopstvenoj zemlji istovremeno se u svojoj kući lažno izdajući za velike pravdoljupce. Prepoznaćete ih i po vatrenoj odbrani teritorijalnog integriteta Ukrajine, a Kosovo bi dali za parking-mesto u Njegoševoj. Oružani bi pošli jedino u Peti parkić.
– Poenta bombardovanja je bila da se Srbija pocepa i stvori nova država Kosovo, gde imamo najveću vojnu bazu NATO u jugoistočnoj Evropi – Bondstil – džaba im “crta” Džefri Saks.
Krivi smo mi “izloženi” i naravno – Milošević.