Карло Ровели деценијама покушава да разуме време. Данас упозорава да га човечанству можда понестаје.
Човек који је милионима читалаца објашњавао због чега време не протиче свуда једнако и зашто стварност није онаква каквом нам се чини, у новој књизи поставља питање од којег нема апстрактнијег, али ни непосреднијег: колико смо близу тренутка у којем би људска цивилизација могла саму себе да уништи?
Одговор је већ у наслову: “85 секунди до поноћи”.
Толико данас показује Сат судњег дана, симболична процена научника о томе колико је човечанство удаљено од глобалне катастрофе. Ближе поноћи није био никада.
Ровели, један од најпознатијих савремених теоријских физичара и човек кога је магазин Форин полиси сврстао међу најутицајније светске мислиоце, сматра да највећа опасност није само у нуклеарном оружју. Она је и у људима који о његовој употреби одлучују.
Током Хладног рата, каже, Кенеди и Хрушчов умели су да застану када је свет већ стајао на ивици. Били су спремни да устукну, направе компромис и прихвате да у нуклеарном сукобу победника нема.
Ровели страхује да данашњим лидерима управо таква разборитост недостаје.
“Плашим се да данас мало људи заиста има контролу”, рекао је у разговору за РТС.
Његова нова књига зато није само историја атомске бомбе. То је упозорење свету који поново говори језиком наоружавања, спремности за рат и жртвовања, али као да је заборавио шта би следећи велики сукоб значио.
“У прошлости бисмо после ужасних ратова говорили: доста, потпуно је бесмислено да се убијамо да бисмо неку границу померили у једном или другом смеру. А онда бисмо после неког времена заборавили ужасе рата и започели нови. Разлика је у томе што би следећи могао да буде катастрофа.”
“Рат је превише важан да би био препуштен политичарима”
Разговор за РТС почео је филмом.
У Кјубриковом хладноратовском класику Др Стрејндзлав или: Како сам научио да престанем да бринем и заволео бомбу, генерал Рипер подсећа на мисао приписану француском премијеру Жоржу Клемансоу да је рат превише озбиљна ствар да би био препуштен генералима. Затим је изврће: у савременом свету рат је превише важан да би био препуштен политичарима.
Шта се о томе може рећи данас, када се поново говори о Трећем светском рату и нуклеарном Армагедону? Ко заправо има контролу?
Ровели је одговорио без утешне дипломатске формулације: “Плашим се да данас мало људи има контролу.”
Његова брига није само то што се европске земље поново наоружавају. Пресудна разлика у односу на претходне ратове јесте оружје које би наредни велики сукоб могло да претвори у последњи.
После Хирошиме и Нагасакија, објашњава, политички врхови нуклеарних сила деценијама су настојали да избегну директну конфронтацију. Сједињене Државе и Совјетски Савез били су непријатељи, али су знали да њихова победа може значити уништење обе стране.
Ровели страхује да данашњи лидери заборављају управо ту лекцију.
“Моја књига је упозорење, позив у помоћ, позив на узбуну. У прошлости бисмо после ужасних ратова рекли: доста, потпуно је бесмислено да редовно убијамо једни друге да бисмо померили неку границу. А онда бисмо, после неког времена, заборавили ужасе и започели нови рат. Разлика је у томе што би следећи могао да буде катастрофа.”
Страх као најубедљивији ратни аргумент
Ровели не тврди да ратове покреће само страх. Ту су похлепа, борба за моћ, територију и превласт. Али да би људи прихватили рат, сматра он, власт мора да им објасни да су угрожени. “Људи не воле рат. Да би их неко убедио да крену у рат, увек се користи страх”
И најагресивнији режими, каже, себе представљају као жртве које немају избора. У Хитлеровом Мајн кампфу непрестано се понавља упозорење да ће Немци бити савладани уколико први не постану јачи од других.
Исту логику Ровели препознаје у савременом свету: Русија се плаши ширења НАТО-а, европске државе Русије, Сједињене Државе успона Кине, Кина америчког потискивања, Јапан Кине, Израел Палестинаца, а Палестинци Израела.
Свака страна сопствено наоружавање представља као одбрану, док наоружавање друге види као припрему за напад. Страх тако не смањује опасност, већ је умножава.
“Питање није како да разликујемо стварни страх од лажног. Питање је како да пронађемо излаз. Поента није постати јачи од другога, већ сести са њим, наћи компромис и нечега се одрећи. Сви морају нечега да се одрекну. Тако смо научили да живимо заједно.”
“Не говорим о моралу, говорим о рационалности”
Приговор који Ровели често чује јесте да његов пацифизам можда звучи племенито, али да је стратешки наиван, нарочито после руске инвазије на Украјину.
Његов одговор је да решење није у неодређеном позиву да се сви људи воле, већ у институцијама, међународном праву, споразумима и правилима која омогућавају суживот држава које се међусобно не воле и не верују једна другој.
“Не говорим о глупом пацифизму – волимо једни друге и живимо срећно. Ја не говорим о моралу. Говорим о рационалности.”
За Ровелија, трка у којој свака страна покушава да постане довољно моћна да се више никога не плаши има унапред познат исход: друга страна ће учинити исто. Безбедност једних постаје страх других, који потом производи нову несигурност првих.
Дипломатија у тој слици није награда за лепо понашање противника, нити знак слабости. Она је технологија преживљавања.
Шта су знали Кенеди и Хрушчов
Ровели се зато враћа Кубанској ракетној кризи.
У јесен 1962. државни и војни апарати у Вашингтону и Москви притискали су своје лидере да не попусте. Џон Кенеди и Никита Хрушчов ипак су схватили да истрајавање може да доведе до исхода у којем више неће бити важно ко је први показао слабост.
Совјетски Савез је одустао од постављања ракета на Куби. Сједињене Државе су потом уклониле своје ракете из Турске, а повучене су и ракете из Италије.
“Обојица су рекли: станите, радимо нешто глупо тиме што нисмо спремни да попустимо. И једни и други нечега су се одрекли, сви су били задовољнији, а човечанство је било заштићено од сукоба. Шта је у томе лоше? Али за то су били потребни велико лидерство и интелигенција са обе стране.”
Ровели не идеализује хладноратовске лидере. Његова тврдња је ужа и зато непријатнија: у пресудном тренутку били су способни да направе корак уназад.
Данашњи политичари, сматра, често су заробљени краткорочним потребама – реизбором, реакцијама јавности или очувањем подршке елите. Више се плаше губитка власти него последица одлука које доносе.
Човек који није послушао систем
Кубанска криза није завршена само договором двојице државника.
На совјетској подморници Б-59, окруженој америчким бродовима и без поуздане везе са Москвом, посада није знала да ли је рат већ почео. Капетан је разматрао употребу нуклеарног торпеда. Лансирање је избегнуто и захваљујући противљењу совјетског официра Василија Архипова, који је помогао да се капетан смири и да подморница не изврши потенцијално катастрофалан напад.
Ровели у тој причи види величину појединачне сумње. “Његова недисциплина нас је спасла”
Нада се да би и данас неки официр, суочен са могућношћу да притиском на дугме убије милионе људи, имао моралну снагу да одбије. Али одмах додаје да би било безумно безбедност човечанства заснивати на нади да ће се у правом тренутку, на правом месту, поново наћи прави човек.
Када се нуклеарном систему придружи вештачка интелигенција
Данас том већ опасном систему одлука придружујемо вештачку интелигенцију.
Римска декларација, коју су 23. јула усвојили учесници Глобалне скупштине нобеловаца, захтева да аутоматизовани систем никада не доноси коначну одлуку о лансирању нуклеарног оружја. Позива и на међународни споразум којим би била очувана смислена људска контрола над нуклеарним командним и лансирним системима.
Ровели подржава тај захтев, али упозорава на замку у којој се налазе државе.
Уколико једна нуклеарна сила не уведе АИ у своје системе, може да страхује да ће постати спорија и слабија од противника који то учини. Ако је уведе, повећава ризик да погрешан податак, лажна узбуна или непредвидиво понашање система убрзају катастрофу.
“Ако не користе вештачку интелигенцију у управљању нуклеарним арсеналом, могу се наћи у слабијем положају од оних који је користе. Ако је користе, повећавају могућност да систем аутоматски изазове нуклеарну катастрофу. То је ситуација у којој се може само изгубити.”
Једини излаз, каже, није савршенија машина, него договор људи да одређене границе неће прећи.
Пацифизам који је почео одбијањем униформе
Ровели је као младић у Италији одбио обавезну војну службу и због тога завршио у затвору. Одрастао је у земљи у којој је још било снажно сећање на фашизам и на политичку културу која је рат представљала као доказ мушкости, националне величине и историјске судбине.
Данас га забрињава повратак језика којим се друштва припремају за сукоб: говори се о жртвовању, спремности, непријатељу, војној снази и потреби да се нове генерације ослободе наводне одбојности према рату.
Зато од младих очекује више политичког и друштвеног ангажовања.
“Надам се да ће млади преузети одговорност, као што су чинили кроз историју, да ће видети шта око њих није у реду и реаговати. Много тога данас није добро, али најгоре је то што марширамо према рату.”
Његова порука није да сукоби, противречности и неправде не постоје. Нити да се могу решити добром вољом. Она је много једноставнија: ниједан проблем не постаје решивији зато што су људи одлучили да пуцају једни на друге.
Упозорење које не буди очај
Ровелијева књига није оптимистична. Али није ни позив на резигнацију.
Ако је страх у стању да покрене наоружавање, онда разумевање страха друге стране може да буде почетак његовог заустављања. Ако су Кенеди и Хрушчов могли да устукну док је свет током тринаест дана стајао на ивици, компромис није доказ политичке слабости. Ако је Архипов могао да посумња у систем док је седео у прегрејаној подморници без везе са Москвом, људска одлука није нужно само формална потврда унапред задатог поступка.
У томе је можда и најважнији део Ровелијевог упозорења.
Не тражи од политичара да постану свеци. Тражи да постану довољно рационални да сачувају свет у којем ће политика, границе, победе и порази још нешто значити.